Ro­ken­rol, od­no­sno nje­go­va glav­na stru­ja, ni­ka­da ni­je pre­stao da bu­de glas sa­vje­sti otvo­re­no re­a­gu­ju­ći na raz­ne ne­prav­de. Ro­ker­ski glas če­sto je glas sa­mo­će, pro­u­zro­ko­va­ne ne­spo­sob­no­šću po­je­din­ca da se pri­la­go­di dru­štvu, od­no­sno mno­go če­šće, ne­sprem­no­šću dru­štva da pri­hva­ti „ne­pri­la­go­đe­nu” mla­du oso­bu. U vre­me­nu u ko­jem ži­vi­mo te­ško je odr­ža­ti se na po­vr­ši­ni i objek­tiv­no sa­gle­da­va­ti si­tu­a­ci­ju. Dru­štvo, si­stem, oko­li­na uglav­nom ne vo­le po­je­din­ca ko­ji po­ka­zu­je ten­den­ci­je da bu­de dru­ga­či­ji...
Ot­ka­ko se po­ja­vio, ro­ken­rol pred­sta­vlja ne­ku vr­stu ogle­da­la u ko­jem se vi­di iz­u­zet­no pre­ci­zna sli­ka dru­štva i kul­tu­re. I dok u toj sli­ci na in­ter­na­ci­o­nal­nom pla­nu do­mi­ni­ra­ju mo­da i uop­šta­va­nja ko­ja su neo­p­hod­na da bi ro­ken­rol bio pri­hva­tljiv svi­ma na Ze­mlji­noj ku­gli, u sli­ci na na­ci­o­nal­nom pla­nu če­sto do­mi­ni­ra­ju kri­tič­ki ele­men­ti bun­ta i ne­za­do­volj­stva ko­ji igra­ju pri­mar­nu ulo­gu u pod­sti­ca­nju ro­ker­ske ima­gi­na­ci­je. Ro­ken­rol, od­no­sno nje­go­va glav­na stru­ja, ni­ka­da ni­je pre­stao da bu­de glas sa­vje­sti otvo­re­no re­a­gu­ju­ći na raz­ne ne­prav­de. Ako je to tač­no, ka­kva sli­ka o mla­di­ma u da­na­šnjoj Sr­bi­ji mo­že da se do­bi­je na osno­vu slu­ša­nja no­vi­je ro­ken­rol pro­duk­ci­je? Isti­na, za­sno­va­na je na ma­lom uzor­ku – pre­slu­šao sam sa­mo se­dam-osam no­vi­jih kom­pakt-di­sko­va srp­skih rok-gru­pa, ali vje­ru­jem da bi i znat­no ve­ći uzo­rak dao slič­ne re­zul­ta­te.
Ro­ke­r­ski glas če­sto je glas sa­mo­će, pro­u­zro­ko­va­ne ne­spo­sob­no­šću po­je­din­ca da se pri­la­go­di dru­štvu, od­no­sno mno­go če­šće, ne­sprem­no­šću dru­štva da pri­hva­ti „ne­pri­la­go­đe­nu” mla­du oso­bu. To se do­bro uoča­va u pje­sma­ma gru­pe „Re­pe­ti­tor” ko­ja pje­va, na pri­mjer, „Moj ži­vot ni­je u mo­jim ru­ka­ma”, „ne tre­ba mi ni­ko da mi ka­že da me vo­li” ili, po­tre­sno „de­set pu­ta ne­djelj­no sje­tim se da sam živ, ali ni­kad ne znam šta ću s tim”. Strah od si­ste­ma pre­po­zna­je se u „or­ve­lov­skim” sti­ho­vi­ma „uze­će slam­či­cu da ti mo­zak po­pi­ju”.
Gru­pa „Slap­trap” na sli­čan na­čin uka­zu­je na te­le­vi­zi­ju kao na iz­vor zla: „na TV-u ne­što nu­de, baš se tru­de da me slu­de”.
U dru­goj pje­smi, iro­nič­no sa­vje­tu­ju mla­dom čo­vje­ku: „Pro­daj se za ve­li­ku lo­vu, bu­di li­jep i glup, uži­vaj u ži­vo­tu”, ali ta­ko­đe kon­sta­tu­ju „ne že­lim da se spu­stim u bla­to ovog gra­da”. Isto je to bla­to o ko­jem, u pje­smi pod tim na­slo­vom, pje­va gru­pa „Klop­ka za pi­o­ni­ra”. Oni ka­žu: „Bla­to je svu­da u stva­ri – bla­to te ga­zi – bla­to ne od­la­zi – blat­nja­vo sju­tra – blat­njav iz­nu­tra”.
Ka­kva mla­da oso­ba ra­ste u tom du­hov­nom bla­tu? To je oso­ba ko­ja, ne uspi­je­va­ju­ći da se oslo­bo­di bla­ta, po­sta­je de­struk­tiv­na, ne­spo­sob­na da vo­li ili da bu­de vo­lje­na. O ta­kvoj oso­bi, vje­ru­jem, go­vo­ri pje­sma „Mr­žnja” gru­pe „Klop­ka za pi­o­ni­ra”: „Mr­žnja svi­je­ta sr­ce mi is­pu­ni, sve mo­gu da ra­zo­rim, da za­pa­lim i da sru­šim, da osje­tim mir u du­ši; jer kad mr­zim ja po­sto­jim, a kad vo­lim ja se bo­jim”. Ovo je sa­vr­še­na sli­ka men­tal­nog sta­nja mla­dih srp­skih (i svih osta­lih, na­rav­no) ju­ri­šni­ka ko­ji sve pro­ble­me že­le da ri­je­še ba­ti­na­ma, na­si­ljem i pre­zi­rom, jer se bo­je do­brih osje­ća­nja. U nji­ho­voj svi­je­sti nje­žnost je sim­bol ku­ka­vič­lu­ka, a lju­bav je sim­bol po­ra­za.
U pje­smi „Čo­por” gru­pa „Klop­ka za pi­o­ni­ra” do­dat­no to raz­ja­šnja­va: „U čo­po­ru sa­njam, čo­po­ru se kla­njam, u čo­po­ru strah me ni­je, čo­por mo­že da ubi­je”. Taj čo­por „mi­sli mje­sto me­ne, mje­sto me­ne gle­da”, i sto­ga „ne na­pu­štaj čo­por, ko će da te šti­ti, ili si u čo­po­ru, il’ te ne­će bi­ti”. Za su­prot­sta­vlja­nje ta­kvoj ide­o­lo­gi­ji neo­p­hod­no je for­mi­ra­ti svoj stav, od­no­sno mi­sli­ti svo­jom gla­vom. To ka­že i gru­pa „Re­pe­ti­tor”: „Gle­dam svo­jim oči­ma, po­la­ko se oslo­ba­đam”.
Bez to­ga, bez lič­nog sta­va, mlad čo­vjek je uvijek u opa­sno­sti da bu­de zlo­u­po­trije­bljen. U vre­me­nu u ko­jem ži­vi­mo te­ško je odr­ža­ti se na po­vr­ši­ni i objek­tiv­no sa­gle­da­va­ti si­tu­a­ci­ju. Dru­štvo, si­stem, oko­li­na uglav­nom ne vo­le po­je­din­ca ko­ji po­ka­zu­je ten­den­ci­je da bu­de dru­ga­či­ji.
„Ova sre­di­na dr­ži ga pod vo­dom”, ka­ko pje­va gru­pa „Klop­ka za pi­o­ni­ra”, „ona ga da­vi, da mu ma­lo va­zdu­ha, pa ka­že sad me sla­vi”. Sve, da­kle, ima svo­ju ci­je­nu i sva­ka se lo­jal­nost pla­ća. Uosta­lom, su­mor­no će za­klju­či­ti ova gru­pa:
„Ka­da ri­ječ ne vri­je­di, pi­štolj mo­že da ubi­je­di, pi­štolj rje­ša­va ne­spo­ra­zu­me, da stra­sti sti­ša pi­štolj umi­je”.
Da, su­mo­ran je svi­jet mla­de oso­be u Sr­bi­ji da­nas i su­mo­ran je ro­ken­rol ko­ji oni stva­ra­ju. Sa­svim je pri­rod­no, on­da, što gru­pa „Ne­žni Da­li­bor” pje­va „Sa­mo ma­gli pri­pa­dam”, jer ta ne­pot­pu­no de­fi­ni­sa­na zo­na, to ma­glo­vi­to pod­ruč­je u ko­jem ne­ma čvr­sto utvr­đe­nih gra­ni­ca, pred­sta­vlja uto­či­šte od svi­je­ta u ko­jem je na­si­lje jed­na od ri­jet­kih iz­vje­sno­sti. Ali ma­gla ni­je do­volj­na bez ri­je­či. Sto­ga po­ne­kad tre­ba ozbilj­no sa­slu­ša­ti ono što mla­di na­sto­je da iz­ra­ze svo­jim sti­ho­vi­ma i svo­jom mu­zi­kom. Ako se mno­gi mla­di lju­di, da pa­ra­fra­zi­ram gru­pu „Klop­ka za pi­o­ni­ra”, osje­ća­ju kao stran­ci iako su kod ku­će, on­da je to znak da je do­šlo vri­je­me da se ta ku­ća sre­di i oči­sti od ra­zno­ra­znih ulje­za, da po­sta­ne nji­hov pra­vi dom.
www.buka.com