Ni­šta ljep­še ne­go ži­vje­ti u skla­du s pri­ro­dom. I svo­jom i onom što nas okru­žu­je. Ni­šta ljep­še od nje­nog pri­su­stva, i na­še svi­je­sti i sa­zna­nja da pri­pa­da­mo jed­no dru­go­me. Za­gr­li­ti je, pod­vu­ći joj se pod ko­žu, osje­ti­ti njen ri­tam, pra­ti­ti je u sto­pu i ni­jed­nog je tre­nut­ka ne iz­gu­bi­ti iz vi­da. Bi­ti čo­vjek pri­ro­de, bi­ti pri­ro­dan čo­vjek.
Ja vje­ru­jem da je ovaj put je­di­ni pra­vi. To je na­ša su­šti­na, svr­ha po­sto­ja­nja i ve­li­ke bor­be za op­sta­nak u nje­nom dru­štvu. Ima li ve­ćeg iza­zo­va i za­do­volj­stva? Za me­ne ne­ma. Pri­vi­le­gi­ja je, dra­gi mo­ji, ako joj za­u­vi­jek osta­ne­mo vjer­ni. Ako to us­pi­je­mo, ži­vje­će­mo ona­ko ka­ko smo i za­slu­ži­li – za­do­volj­no i spo­koj­no. Ali! Da li je to ono če­mu da­nas čo­vjek te­ži? Na­ža­lost, ni­je. Čo­vjek ovog sa­vre­me­nog skle­pa­nog dru­štva, či­ni sve da utek­ne od pri­ro­de. Be­stid­no joj okre­će le­đa, ig­no­ri­še je, upli­će je u zam­ke, ru­ga joj se. Htio bi da bu­de iz­van i iz­nad nje. Da je po­vri­je­di i uvri­je­di. Že­li da je ki­nji i da na taj na­čin po­bi­je­di. Ka­kav ap­surd, mi­sli­ti da se mo­že po­bi­je­di­ti onaj ko je ap­so­lut­no van kon­ku­ren­ci­je! Za­bo­ra­vlja čo­vjek ovog da­na­šnjeg, ne­hu­ma­nog dru­štva, da je pri­ro­da naj­o­pa­sni­ja ka­da joj se sta­ne na žulj. Ona ne pra­šta iz­da­ju. Kod nje ne­ma za­bo­ra­vlja­nja. Ona se i te ka­ko dr­ži one de­vi­ze – pam­ti pa vra­ti. Je­ste, na­rav­no da je osve­to­lju­bi­va, jer ima sve oprav­da­ne raz­lo­ge da bu­de ta­kva. Mo­že joj se, i ne­ka joj se mo­že.
Za­što je on­da čo­vjek od­lu­čio da joj se su­prot­sta­vi? Za­što že­li da joj na­u­di? Mo­žda po­sto­ji vi­še od­go­vo­ra, ali oni ko­je ja vi­dim kao ključ­ne su že­lja za mo­ći, za ma­te­ri­jal­nim, že­lja za vla­šću i do­mi­na­ci­jom nad dru­gi­ma. Te ano­ma­li­je do­nije­lo nam je ka­pi­ta­li­stič­ko dru­štvo. Bez de­fi­ni­sa­nja osnov­nih pro­ble­ma, ko­ji su du­bo­ko in­sta­li­ra­ni u sa­mu su­šti­nu ka­pi­ta­li­zma, i bez kon­kret­ne i ja­sne ana­li­ze, ne­će­mo du­go bi­ti u sta­nju ni da ras­pra­vlja­mo, a ka­mo­li da ži­vi­mo u kva­li­tet­ni­jem dru­štvu, ko­je bi bi­lo u skla­du s pri­ro­dom ko­ja ga okru­žu­je. Du­bo­ko smo za­ga­zi­li u ri­je­ku ko­ja je iz­mje­šte­na van svih pri­rod­nih to­ko­va. No­si nas bu­ji­ca la­žne de­mo­kra­ti­je, ka­pi­ta­la i ne­za­ja­žlji­ve gra­be­ži za ma­te­ri­jal­nim.
Na­rav­no da u ljud­skom dru­štvu po­sto­je ne­ga­tiv­ne ka­rak­te­ri­sti­ke ko­je su bi­le na sna­zi i pri­je do­la­ska ka­pi­ta­li­zma, ali ih on i bes­kom­pro­mi­sno po­ja­ča­va, pod­u­pi­re i ga­lant­no na­gra­đu­je.
Da bi se ži­vje­lo u har­mo­ni­ji s pri­ro­dom, po­li­ti­ka i eko­no­mi­ja tre­ba­lo bi da bu­du pod­re­đe­ne de­mo­kra­ti­ji, ali onoj pra­voj de­mo­kra­ti­ji, a ne far­si, na ko­joj po­či­va cje­lo­kup­no na­še dru­štvo. Da li je ka­sno za po­vra­tak u ‘’ko­ri­to’’, ne znam, ali znam da se mo­ra vje­ro­va­ti da ni­je.
Bje­ža­nje od pri­ro­de, otu­đe­nost od nje, do­ni­je­lo nam je i ogrom­nu du­hov­nu za­kr­žlja­lost. Otu­đi­li smo se, za­glu­pi­li, a pri­tom su nas pre­pla­vi­li ne­is­kre­nost, laž, iz­vje­šta­če­nost. Iz­gu­bi­li smo iz­vor­ni osje­ćaj ljud­sko­sti, zdra­ve pri­rod­ne sre­će, za­bo­ra­vi­li šta zna­če ri­je­či ne­po­sred­no, ne­du­žno, ne­se­bič­no, po­žr­tvo­va­no. Ri­ječ­ju ‘’lju­bav’’ ne zna­mo ni­šta da ka­že­mo.
Za­to po­vra­tak pri­ro­di zna­či po­vra­tak na put pri­rod­nog raz­vo­ja. Jer ni­šta ne za­mje­nju­je bo­ra­vak u pri­ro­di, nje­ne opi­ja­ju­će mi­ri­se, ti­he gla­so­ve, zvu­ko­ve i šu­mo­ve, ni­šta nas ta­ko ne in­spi­ri­še i ne či­ni urav­no­te­že­nim. Na­rav­no da po­vra­tak njoj ni­ka­ko ne pod­ra­zu­mi­je­va na­za­do­va­nje u pri­mi­tiv­ni na­čin ži­vo­ta, već po­vra­tak iz­vo­ru ko­ji nas na­pa­ja ener­gi­jom i hra­ni lje­ko­vi­tim so­ko­vi­ma, po­treb­nim za istin­ski ljud­ski na­pre­dak. Me­đu­tim, to pri­rod­no usa­vr­ša­va­nje spu­ta­no je teh­no­lo­škim i in­du­strij­skim raz­vo­jem, ko­ji je uti­cao na ra­za­ra­nje i pri­ro­de i me­đu­ljud­skih od­no­sa. Pri­ro­da ap­so­lut­no ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti od sve­ga to­ga. Na­pro­tiv, njen re­volt su ogrom­ni kli­mat­ski po­re­me­ća­ji, ze­mljo­tre­si, vul­kan­ske erup­ci­je, olu­je itd.
Da­kle, iz­laz iz kri­ze je­ste pro­na­la­že­nje is­prav­nog pu­ta ko­ji vo­di kroz pri­ro­du i ka pri­ro­di. Da bi na­šao put svog du­hov­nog raz­vo­ja, sva­ki čo­vjek bi se mo­rao vra­ti­ti svo­joj su­šti­ni. A ona je neo­kr­nje­na i po­seb­na. Bo­ra­vak u pri­ro­di hra­bri i ja­ča na­šu unu­tra­šnju sna­gu, ko­ja će kao ta­kva us­pje­ti da do­đe do mno­gih od­go­vo­ra i rje­še­nja na jed­no­sta­van na­čin. Ono što nam ri­tam tog skla­da mo­že pru­ži­ti ne­mjer­lji­vo je bo­gat­stvo za na­šu du­šu. Ako nam je svi­ma cilj ( a valj­da je­ste) da se osje­ća­mo bo­lje, za­do­volj­ni­je i sreć­ni­je, on­da se mo­ra­mo spo­ji­ti s na­šim iz­vo­rom. Ni­šta kao zov pri­ro­de ne mo­že da nas raz­ve­se­li.Za­to, oda­zo­vi­te mu se! Pje­vaj­te i vi s njim. Pri­čaj­te, ću­ti­te. Pri­ro­da ra­zu­mi­je sve va­še gla­so­ve i va­še ti­ši­ne. Ne od­u­staj­te od nje! Ona vas i hra­bri i hra­ni. Ja sam na nje­nom ‘’bu­dže­tu’’. I ja i moj bič. Jer bje­ža­nje od pri­ro­de je kič.(Autor je pje­snik)


Pi­še: Mag­da PEter­nek