Pre­vla­sti ra­zu­ma i svi­je­sti je­su ‘’stu­bo­vi no­sa­či’’ dru­štve­ne nor­me, od­no­sno dr­ža­ve. To su ‘’ram­pe’’ da se ka­ko -ta­ko ka­na­li­še na­gon i sta­vi pod kon­tro­lom. Ovo je po­seb­no va­žno na­gla­si­ti, bu­du­ći da vri­je­me u kom ži­vi­mo nu­di na pre­tek iza­zo­va. Ti iza­zo­vi su po­god­no tle za pre­stup­ni­štvo, a ko­ji se de­fi­ni­šu kao ne­pri­zna­va­nje ili ne­pri­hva­ta­nje nor­mi. Ni­je no­vo ako se ka­že da čo­vjek ‘’mo­ra ima­ti ne­što da bi bio ne­ko’’. Me­đu­tim, žud­nja tre­ba da ima svoj pla­fon... Mo­žda i ni­je neo­p­hod­no ići da­lje od Šek­spi­ra i Bal­za­ka, ko­ji su nam da­li či­ta­vu ga­le­ri­ju li­ko­va, ko­ji­ma ‘’im­po­nu­je’’ sa­mo te­žnja za pre­sti­žom. Mo­gu­će da bi da­na­šnje vri­je­me mo­glo da se „ura­mi“ u onu Nje­go­še­vu ‘’ni­ko sre­ćan, a ni­ko do­vo­ljan...’’. Sto­ga i pi­ta­nje, zar je žud­nja kao pla­ne­tar­ni de­ri­vat ovog vre­me­na nad­vla­da­la ‘’čo­vje­ko­lju­bi­vo preg­nu­će’’? Kao da ne­ma pu­ne li­ni­je iz­me­đu do­bra i zla, kao da ne že­li­mo da spas i pra­vi­la po­na­ša­nja na­la­zi­mo u ra­zu­mu, zna­nju i na­da­sve u nor­ma­ma prav­nog si­ste­ma. Lju­di lak­še pri­hva­ta­ju zlo ne­go do­bro, iako je do­bro­ta je­di­na in­ve­sti­ci­ja ko­ja ni­kad ni­je iz­gu­blje­na. Kao da se ne shva­ta po­jam otu­đe­no­sti i rđa­ve bes­kraj­no­sti... Kao da smo osta­li sa­mi se­bi tu­đi, s kon­sta­ta­ci­jom da čo­vjek sa­vre­me­nog do­ba ni­šta svo­je vi­še ne no­si sa so­bom. Tač­no je da ne­ma dru­štva bez de­lik­ta, pre­stu­pa, de­vi­jant­nih po­ja­va i po­ro­ka. Ali, ta­ko­đe je tač­no da se dru­štve­na nor­ma mo­ra ‘’po­što­va­ti’’ uz sve nje­ne ma­ne i vr­li­ne. Je­di­no ta­ko mo­že­mo po­sti­ći ‘’vra­ća­nje’’ svo­joj auten­tič­noj su­šti­ni. Je­di­no ta­ko će­mo po­sje­do­va­ti sa­mi se­be. Je­di­no će ta­ko bi­ti ma­nje stra­sti mi­mo pra­vi­la igre – nor­me, ko­ja se svu­gdje de­fi­ni­še kao pra­vi­lo po­na­ša­nja ko­je šti­te in­stu­ci­je si­ste­ma... Da ni­je tih nor­mi, svi bi bi­li na­ža­lost jed­na­ki, bez ob­zi­ra na to o ko­joj se dr­ža­vi ra­di. Je­di­no će ta­ko bi­ti ma­nje de­vi­jant­nog po­na­ša­nja, onih ko­ji od­bi­ja­ju da ži­ve po pra­vi­li­ma dru­štva. Je­di­no se ta­ko da­je do­pri­nos sma­nje­nju agre­siv­no­sti i bi­je­sa... Je­di­no će­mo ta­ko ak­tiv­no uče­stvo­va­ti u do­no­še­nju ži­vot­nih od­lu­ka ko­je će do­pri­ni­je­ti da ma­nji broj li­ca ima sta­tus ‘’pro­ma­še­ne lič­no­sti’’. Čo­vjek sa­vre­me­nog do­ba mo­ra vi­še do­pri­no­si­ti za­jed­nič­kom ži­vo­tu, ne za­bo­ra­vlja­ju­ći da ima pri­mje­ra „uko­ri­je­nje­ne stra­sti u ka­rak­te­ru“, i da de­ka­lon bu­de ži­vot­na fi­lo­so­fi­ja, jer je sve vi­še pe­si­mi­sta ko­ji ni­su ka­dri da se od­u­pru te­ško­ća­ma. Ta­ko će se ipak da­ti do­pri­nos iz­ra­že­noj vo­lji ‘’tra­že­nja’’ pri­mje­ne za­ko­na, re­da i ra­da, zna­ju­ći da sa­vre­me­ni ži­vot i no­ve re­al­no­sti no­se bes­kraj­na iz­ne­na­đe­nja. Dru­štvo mo­ra shva­ti­ti da za­kon ne mo­že to­le­ri­sa­ti ono što je mi­mo nor­mi. Nor­me kao frag­ment or­ga­ni­za­ci­o­nog dru­štva či­ni dr­ža­vu funk­ci­o­nal­nom, pa čak i on­da ka­da se pri­mje­nju­je i dru­gi dio – sank­ci­je. Uko­li­ko se čo­vjek pre­ma dr­žav­nim in­te­re­si­ma od­no­si kao pre­ma lič­nim ‘’imo­vin­skim in­te­re­si­ma’’, on­da je smi­sao pra­va stva­ran, a dr­ža­va pot­pu­na i nje­na funk­ci­ja sve­o­bu­hvat­ni­ja. Ona je ta­da pred­met naj­vi­šeg po­što­va­nja. Ta­da je i „dru­štve­no zdra­vlje“ pot­pu­ni­je u svim ob­li­ci­ma i po svim for­ma­ma. Strah od nor­me mo­že da po­sto­ji, i on je ma­nje- vi­še neo­p­ho­dan. Taj strah pro­iz­i­la­zi iz po­što­va­nja i ob­zi­ra pre­ma in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma, a ti­me i pre­ma čo­vje­ku, jer ne smi­je dru­štvo za­bo­ra­vlja­ti da lju­di ni­ka­da ne­ma­ju gri­žu sa­vje­sti zbog ono­ga što na­mje­ra­va­ju da ura­de. Sto­ga se na­me­će is­kaz da je i te ka­ko neo­p­hod­no ba­rem da se na­po­me­ne da je ‘’dru­štve­na funk­ci­ja’’ re­li­gi­je da­nas po­treb­ni­ja ne­go ika­da ra­ni­je. Ako ni zbog če­ga, a ono ba­rem ra­di spo­zna­je da je vje­ra ‘’stvo­ri­la pro­pi­se i za­bra­ne’’. Ta spo­zna­ja či­ni ka­men te­me­ljac ovla­da­va­nja sa­mim so­bom, ra­di po­sti­za­nja kom­pro­mi­sa. Pro­fe­sor An­dri­ja Gams ka­že da se ‘’ljud­sko dru­štvo mo­že po­sma­tra­ti kao su­kob iz­me­đu na­go­na i nor­me, ali i kao kom­pro­mis iz­me­đu njih’’. Ovaj kom­pro­mis je nu­žan i ne­iz­bje­žan, jer bi u pro­tiv­nom lu­ta­nja sa­vre­me­nog čo­vje­ka za po­hle­pom bi­la pri­sut­ni­ja. Sa­vre­me­na prav­na dok­tri­na ka­že da se sva­ka nor­ma mo­ra po­i­ma­ti kao va­že­ći dio prav­nog si­ste­ma ko­ji za­do­vo­lja­va kri­te­ri­ju­me či­ju ocje­nu da­je dr­ža­va. Mo­ra se da­kle shva­ti­ti da je ba­rem od­re­đe­na pret­po­stav­ka sank­ci­je de­likt, pa je za­to neo­p­hod­no pri­hva­ti­ti da je dr­ža­va svje­sna za­jed­ni­ca, i da se svi­jest i sa­vjest gra­đa­na po­ko­ra­va za­ko­nu. Od­bi­ti po­slu­šnost po­zi­tiv­nom za­ko­nu zna­či od­re­ći se svoj­stva um­nog i slo­bod­nog bi­ća. Da­kle, dje­la­nje gra­đa­na mo­ra bi­ti ogra­ni­če­no za­ko­nom, pa „al­ge­bra i lo­gi­ka“ dje­lo­va­nja ne mo­že bi­ti van za­ko­na. Sto­ga je dr­ža­va po­zva­na da do­no­si za­ko­ne, ali da i se­be sma­tra ve­za­nom sop­stve­nim za­ko­ni­ma. Čak i pre­ve­li­ki ko­mo­di­tet, bez ob­zi­ra na to od ko­ga do­la­zi, ka­da pre­đe gra­ni­ce po­na­ša­nja ugro­ža­va nor­mu čo­vje­ka. Prav­ni mi­sli­lac Gu­stav Rad­bruh ka­že da za prav­ni­ka dr­ža­va po­sto­ji sa­mo ono­li­ko uko­li­ko se ona iz­ra­ža­va u za­ko­nu. U mo­der­noj dr­ža­vi za­kon je stvar­no su­ve­ren i ta su­ve­re­nost se pre­vo­di na ne­za­vi­snost su­di­je. I na kra­ju re­ci­mo: da bu­de ma­nje po­ro­ka, a vi­še bla­go­sti, ko­ja je naj­sit­ni­ja ozna­ka ple­me­ni­to­sti ča­snog čo­vje­ka, i ma­nje gor­do­sti ko­ja do­vo­di do ošte­će­nja ra­zu­ma. Je­di­no se ta­ko zna da po­hlep­nost je­ste ero­zi­ja svi­je­sti, i da je do­bro­bit naj­ve­ća mu­drost. Je­di­no kod pu­ne i pot­pu­ne svi­je­sti i sa­vje­sti ne­će iz­o­sta­ti po­što­va­nje pre­ma dr­ža­vi, ko­ja je ipak naj­ve­ća sve­ti­nja. I ne za­bo­ra­vi­mo, i po­red to­ga što je je­zik pra­va hla­dan, „prav­da gmi­že, ali sti­že“.
Pi­še: Kr­sto Pe­jo­vić