Pi­še: La­zar Po­ro­bić


Iz­u­zet­ni po­du­hva­ti ko­je je čo­vjek či­nio to­kom či­ta­ve ci­vi­li­za­ci­je ka­ko bi ot­krio i is­tra­žio sva­ki dje­lić pla­ne­te ima­ju i svo­ju tam­nu stra­nu. Ljud­ska tra­ge­di­ja ko­ja je bez­broj pu­ta pra­ti­la osva­ja­nje ne­po­zna­tih kra­je­va mo­žda je naj­vi­še do­šla do iz­ra­ža­ja upra­vo za vri­je­me neo­bič­ne tr­ke le­de­nim pro­stran­stvi­ma ju­žnog kon­ti­nen­ta.
Ka­pe­tan Ro­be­rt Fal­kon Skot bio je ofi­cir Kra­ljev­ske mor­na­ri­ce Ve­li­ke Bri­ta­ni­je i po­lar­ni is­tra­ži­vač ko­ji je pred­vo­dio dvi­je eks­pe­di­ci­je ka di­vljem, opa­snom i ne­mi­lo­srd­nom An­tark­ti­ku, kon­ti­nen­tu ko­ji ne opra­šta. Bio je to čo­vjek sjaj­ne tje­le­sne gra­đe, du­bo­kih pla­vih oči­ju, ši­ro­kih ra­me­na, sna­žnih pr­sa i od­lič­ne fi­zič­ke spre­me. Po­ne­kad je znao da bu­de od­su­tan du­hom, a po­sje­do­vao je i onu ču­ve­nu en­gle­sku nad­me­nost kao i iz­vje­snu do­zu sa­lon­ske raz­ma­že­no­sti ko­je će, is­po­sta­vi­će se ima­ti fa­tal­ne po­sle­di­ce po nje­gov ži­vot­ni put.
Pr­va eks­pe­di­ci­ja bi­la je s bro­dom ,,Dis­ka­ve­ri“ ka­da je Skot, i po­red za­teg­nu­tih i an­ti­pa­tič­nih od­no­sa s Ir­cem Šeklto­nom, is­tra­žio pre­ko 300 mi­lja le­de­nog gre­be­na zva­nog Ba­ri­je­ra ko­ji je blo­ki­rao put do Po­la. Dru­ga eks­pe­di­ci­ja is­pra­će­na uz mno­go pu­bli­ci­te­ta i me­dij­ske pa­žnje bi­la je ona ka­da je Skot od­lu­čio da stig­ne do sa­mog Ju­žnog po­la, ka­ko bi se, po nje­go­vim ri­je­či­ma, ve­li­ka i slav­na Bri­tan­ska im­pe­ri­ja ovjen­ča­la i tim po­stig­nu­ćem! I dok su uz­bu­đe­ni Skot i ve­se­la dru­ži­na po­la­ko plo­vi­li sta­rim škot­skim ki­to­lov­cem ,,Te­ra no­va“ ka oba­la­ma Austra­li­je i No­vog Ze­lan­da oda­kle će pro­du­ži­ti ka le­de­nom i mr­tvom kon­ti­nen­tu, kao grom iz ve­dra ne­ba pre­sje­kao ih je te­le­gram: ,,Do­pu­sti­te da vas oba­vi­je­stim da sam kre­nuo ka An­tark­ti­ku. Amund­sen.“ Po­ru­ka po­sla­ta od stra­ne pre­pre­de­nog mor­skog vu­ka na po­slo­vič­no skan­di­nav­ski hlad­no­krv­ni na­čin iza­zva­la je da se u ko­sti po­sa­de bro­da mo­men­tal­no uvu­če mrač­na i je­zi­va an­tark­tič­ka zi­ma. Bio je to zlo­ko­ban na­go­vje­štaj ono­ga što je če­ka­lo En­gle­ze u tr­ci za Ju­žni pol. Tr­ka ka­kvu svi­jet do­tad, a ni po­sli­je ni­je gle­dao.
Skot je od­lu­čio da u po­hod na po­sled­nje mje­sto na Ze­mlji ko­ri­sti mo­tor­ne san­ke, si­bir­ske po­ni­je, pse i ruč­nu vu­ču. No, bio je to zlo­sre­ćan iz­bor. Mo­tor­ne san­ke u ko­je je naj­ve­će na­de po­la­gao ubr­zo su se po­kva­ri­le zbog hlad­no­će i po­sta­le su ne­u­po­tre­blji­ve. Ne­du­go za­tim iz­ne­vje­ri­li su ga i po­ni­ji ko­ji su bi­li pre­vi­še osje­tlji­vi na me­ća­ve, a na sa­vjet le­gen­dar­nog Fri­tjo­fa Nan­se­na da se naj­vi­še oslo­ni na po­lar­ne pse Skot se oglu­šio pa ih je po­veo, ali u ne­do­volj­nom bro­ju. Iz­bje­ga­va­ju­ći le­de­ne pu­ko­ti­ne i ja­ta ki­to­va ubi­ca, iz­ra­nja­va­ni oze­bli­na­ma, za­zi­ru­ći od skor­bu­ta, ne­ka­da de­zor­jen­ti­sa­ni u ne­pre­gled­noj bje­li­ni an­tark­tič­kog ho­ri­zon­ta, upor­nim Bri­tan­ci­ma sa­da je pre­o­stao sa­mo tra­di­ci­o­nal­ni na­čin pu­to­va­nja na san­ka­ma s ruč­nom vu­čom. Te­glje­nje ve­li­kog te­re­ta duž Bird­mo­ro­vog gle­če­ra pot­pu­no ih je icr­pi­lo i iz­glad­nje­lo, ali ka­da su iz­bi­li na Po­lar­ni pla­to ima­lu su još ve­o­ma ma­lo do kraj­njeg ci­lja. Ko­nač­no 17. ja­nu­a­ra 1912. go­di­ne u po­la se­dam uve­če do­vu­kli su svo­je san­ke na Ju­žni pol! Ta­mo ih je če­ka­lo gor­ko raz­o­ča­re­nje. Nor­ve­ška za­sta­va uve­li­ko se vi­jo­ri­la usred bi­je­log ni­šta­vi­la, a za­bo ju je Amund­sen mje­sec da­na pri­je i ta­ko ušao u isto­ri­ju.
,,Dra­gi bo­že, ovo je uža­sno mje­sto! A ka­ko je tek gro­zno na­ma ko­ji smo to­li­ko tru­da ulo­ži­li ka­ko bi­smo sa­zna­li da je ov­dje ne­ko dru­gi sti­gao pri­je nas“, za­pi­sao je go­to­vo uni­šte­ni Skot u svom dnev­ni­ku. No, nje­go­vim mu­ka­ma i is­ku­še­nji­ma još ni­je bio kraj. De­mo­ra­li­sa­na i iz­mu­če­na eks­pe­di­ci­ja tre­ba­lo je da se vra­ti ka po­la­znoj ba­zi sa bez­ma­lo 2.000 ki­lo­me­ta­ra ruč­ne vu­če pre­ko naj­go­reg te­re­na na ci­je­lom svi­je­tu. Ne­po­volj­ni vre­men­ski uslo­vi i ne­do­sta­tak hra­ne to joj ne­će do­zvo­li­ti. Svih pet čla­no­va eki­pe iz­gu­bi­će svo­je ži­vo­te, umi­ru­ći u stra­šnim pat­nja­ma. Po­sled­nji je ži­vot okon­čao upra­vo ka­pe­tan Skot, uda­ljen sve­ga 18 ki­lo­me­ta­ra od pr­vog skla­di­šta sa hra­nom. Na nje­go­vim gru­di­ma pro­na­đen je dnev­nik u ko­jem je po­drob­no opi­sao sve ne­da­će s ko­ji­ma se nje­gov po­lar­ni tim su­o­čio. Iako je taj dnev­nik isto­ri­ja ve­li­ke ljud­ske tra­ge­di­je, on je u En­gle­skoj iza­zvao sen­za­ci­ju ko­ja je stvo­ri­la pra­vu auro­ru le­gen­de oko ime­na Ro­ber­ta Fal­ko­na Sko­ta. Gor­di al­bi­on ga sla­vi kao na­ci­o­nal­nog he­ro­ja zbog ne­u­stra­ši­vo­sti dok je pot­pu­no u dru­gi plan gur­nu­ta nje­go­va ka­ta­stro­fal­na moć ra­su­đi­va­nja i lo­gi­stič­kog pla­ni­ra­nja ko­je su na­po­slet­ku i do­ve­le do tra­gič­nog is­ho­da kom­plet­ne ju­žno po­lar­ne eks­pe­di­ci­je.