Kad su kra­jem pro­šle go­di­ne ne­ki po­li­tič­ki zve­zdo­ča­ci na­ja­vi­li da će 2016. bi­ti „go­di­na opa­snog ži­vlje­nja”, ma­lo ko je vje­ro­vao da će to bi­ti oči­gled­no već po­sle pr­vih ne­ko­li­ko ne­dje­lja „sreć­ne no­ve”. Ot­ka­ko je umi­nu­lo sla­vlje zbog pro­mje­ne ka­len­da­ra na zi­du, s ra­znih stra­na svi­je­ta sti­žu sa­mo lo­še vi­je­sti.
Mi­nu­le ne­dje­lje ta­ko je u fo­ku­su bio tra­di­ci­o­nal­ni va­šar svjet­ske po­li­tič­ke i po­slov­ne eli­te u od­ma­ra­li­štu švaj­car­skih Al­pa, Da­vo­su. Taj „Svjet­ski eko­nom­ski fo­rum” odr­ža­va se već 45 go­di­na i po­ka­zao se kao uspje­šni­ji u po­sta­vlja­nju di­jag­no­za ne­go u pro­pi­si­va­nju te­ra­pi­ja.
Ovo­ga pu­ta lo­ša vi­jest iz Da­vo­sa gla­si da će ci­je­na teh­no­lo­škog na­pret­ka u sa­svim bli­skoj bu­duć­no­sti – do 2020 – bi­ti pa­pre­no sku­pa kad je ri­ječ o ve­li­kom bro­ju po­je­di­nač­nih eg­zi­sten­ci­ja. Ta­ko­zva­na „če­tvr­ta in­du­strij­ska re­vo­lu­ci­ja” ko­ju do­no­se sve­o­bu­hvat­na ro­bo­ti­za­ci­ja i ve­li­ki po­ma­ci u pri­mje­ni vje­štač­ke (ma­šin­ske) in­te­li­gen­ci­je, u sle­de­ćih pet go­di­na će eli­mi­ni­sa­ti vi­še od pet mi­li­o­na rad­nih mje­sta.
Za­to što ro­bo­ti ne pri­ma­ju pla­tu, ni­je im po­treb­no zdrav­stve­no i pen­zi­o­no osi­gu­ra­nje, ne udru­žu­ju se u sin­di­ka­te, ra­de da­nju, no­ću i ne zna­ju šta je vi­kend. U eko­nom­skom mo­de­lu u ko­jem je pro­fit kraj­nji cilj sva­ke eko­nom­ske ak­tiv­no­sti, lju­di kao da po­sta­ju ne­po­treb­ni...
Vi­še ne­go o glav­noj te­mi, uče­sni­ci sku­pa su svo­je raz­go­vo­re po­sve­ti­li ak­tu­el­nim pre­o­ku­pa­ci­ja­ma. Uvod u skup bi­la je, na­i­me, re­vi­di­ra­na prog­no­za Svjet­ske ban­ke za 2016, u ko­joj su sma­nje­na oče­ki­va­nja glo­bal­nog ra­sta iz­ni­je­ta je­se­nas.
Raz­lo­ga za to ima vi­še, ali u ovom mo­men­tu naj­ve­ći se vi­di – u Ki­ni. Dru­ga, a po ne­kim ra­ču­ni­ca­ma već ne­ko vrijeme pr­va eko­no­mi­ja svi­je­ta, pro­šle go­di­ne je evi­den­ti­ra­la naj­ni­ži rast u po­sled­njih če­tvrt vi­je­ka. To što je ta sto­pa (6,9 od­sto) ne­do­sa­nja­ni san svih raz­vi­je­nih, a da ne go­vo­ri­mo u onim dru­gim eko­no­mi­ja­ma, ni­je to­li­ko bit­no, ko­li­ko či­nje­ni­ca da je da­na­šnji glo­ba­li­zo­va­ni svi­jet u ko­me ni­su mno­go bit­ne dr­žav­ne gra­ni­ce i ge­o­graf­ske dis­tan­ce, „na­vu­čen” na br­ži tem­po lo­ko­mo­ti­ve ki­ne­ske pri­vre­de, ko­ja od dru­gih go­di­šnje ku­pu­je ro­bu za oko dva bi­li­o­na (hi­lja­da mi­li­jar­di) do­la­ra. Pa kad za­štu­ca Ki­na, pla­ne­ta se za­ka­šlje.
Kad je ri­ječ o re­al­no­sti­ma ki­ne­ske pri­vre­de, eks­per­ti su se po­di­je­li­li na op­ti­mi­ste i pe­si­mi­ste. Pr­vi ka­žu da je sve pod kon­tro­lom i da je sa­mo ri­ječ o „sa­zri­je­va­nju” nje­ne eko­no­mi­je, či­ja će se sto­pa ra­sta, po­sle de­ce­ni­ja dvo­ci­fre­ne eks­pan­zi­je, sta­bi­li­zo­va­ti na iz­me­đu šest i se­dam od­sto.
Dru­gi, pak, sma­tra­ju da je u pi­ta­nju ozbilj­no pri­ze­mlje­nje po­sle go­di­na pre­in­ve­sti­ra­nja u ne­pro­duk­tiv­ne fa­bri­ke i spe­ku­la­tiv­ne ne­kret­ni­ne. Isti­na je, vje­ro­vat­no, ne­gdje u sre­di­ni. To ne bi bio ta­ko ve­li­ki pro­blem da se pro­ble­mi ni­su po­ja­vi­li i ta­mo gdje ih do ju­če ni­je bi­lo. Re­ci­mo u BRIKS, što je skra­će­ni­ca od po­čet­nih slo­va ime­na pet naj­di­na­mič­ni­jih eko­no­mi­ja „u raz­vo­ju” (Bra­zil, Ru­si­ja, In­di­ja, Ki­na i Ju­žna (So­uth) Afri­ka. Od tog akro­ni­ma ot­pa­da­ju po­čet­na dva slo­va: Bra­zil je u du­bo­koj kri­zi, a Ru­si­ja se te­tu­ra po­sle ko­lap­sa ci­je­ne svog glav­nog iz­vo­znog pro­iz­vo­da, naf­te.
Naf­ta, ko­ja se ko­li­ko u av­gu­stu 2014. pro­da­va­la po ci­je­ni od 115 do­la­ra za ba­rel, da­nas ko­šta sa­mo 30 (a po­ne­gdje i ma­nje). Na pr­vi po­gled do­bra vi­jest za po­tro­ša­če, ali sva­ka­ko ne­nor­mal­na si­tu­a­ci­ja za glo­bal­nu rav­no­te­žu. Po­što su Ira­nu pri­je ne­ko­li­ko da­na uki­nu­te sank­ci­je, to zna­či da će se sa­mo po­ve­ća­ti ne­sra­zmje­ra iz­me­đu glo­bal­ne naft­ne po­nu­de i tra­žnje.
Ono od če­ga se naj­vi­še stra­hu­je, to je da sve ze­mlje BRIKS-a u re­ce­si­ju uđu si­mul­ta­no, što bi, u sa­dej­stvu sa dru­gim fak­to­ri­ma (no­va kri­za EU zbog Grč­ke i even­tu­al­nog iz­la­ska Bri­ta­ni­je) stvo­ri­lo uslo­ve za „sa­vr­še­nu olu­ju”. Na ključ­nim ber­za­ma je već oči­gled­na ve­li­ka ner­vo­za, a Džordž So­roš, ber­zan­ski igrač ko­me se ne mo­že ospo­ri­ti da je upu­ćen, već iz­no­si stra­ho­ve od re­pri­ze kri­ze iz 2008.
Da stvar bu­de go­ra, ne­sta­bil­nost u Evr­o­pi iza­zva­na iz­bje­glič­kom kri­zom se pro­du­blja­va. Jed­no od naj­ve­ćih po­stig­nu­ća evro­in­te­gra­ci­ja, „šen­gen”, prak­tič­no se ras­pa­da, po­što je ne­ko­li­ko ze­ma­lja vra­ti­lo gra­nič­ne kon­tro­le. A po­slije to­ga sle­de­ći ko­rak mo­že da bu­de sa­mo ne­sta­nak dru­gog sim­bo­la evrop­skog je­din­stva: eura.
Iz­bje­glič­ka kri­za je, kad se nje­ne di­men­zi­je sa­gle­da­ju hlad­ne gla­ve, već pre­ra­sla u naj­ve­ću kri­zu da­na­šnji­ce, pa i u svo­je­vr­snu kri­zu ci­vi­li­za­ci­je. Iz Si­ri­je je iz­bje­glo 4,5 mi­li­o­na lju­di, ali su nji­ho­vim sto­pa­ma kre­nu­li i mno­gi iz Ira­ka, Av­ga­ni­sta­na, sa sje­ve­ra Afri­ke. Jed­ni da bi sa­ču­va­li gla­ve, dru­gi da bi da­li ne­ki smi­sao svo­jim mi­zer­nim ži­vo­ti­ma. I u toj na­mje­ri, što je pro­šle go­di­ne po­sta­lo oči­gled­no, ni­ko ne mo­že da ih spri­je­či.
Šta za­mje­ri­ti očaj­ni­ci­ma na pla­ne­ti na ko­joj, ka­ko je to pri­je ne­ki dan iz­ni­je­to u Da­vo­su, je­dan od­sto naj­bo­ga­ti­jih ima­ju vi­še od 99 od­sto osta­lih; u svi­je­tu u ko­jem 62 naj­bo­lje sto­je­će in­di­vi­due ras­po­la­žu istim bo­gat­stvom kao i 50 od­sto čo­vje­čan­stva.
(Autor je bivši glavni i odgovorni urednik
„Politike”)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić