Broj­ne afe­re ko­je, za­hva­lju­ju­ći ma­lom bro­ju slo­bod­nih i ne­za­vi­snih me­di­ja, sva­ko­dnev­no iz­la­ze na svje­tlost da­na i ko­je su sve vi­še po­sta­le te­me za vr­hov­nog dr­žav­nog tu­ži­o­ca ne­dvo­smi­sle­no po­tvr­đu­ju da su go­to­vo sve re­žim­ske per­so­ne, ve­li­ke i ma­le, u po­li­tič­kim gan­go­vi­ma Cr­ne Go­re umi­je­ša­ne u pro­fi­ter­ski i tran­zi­ci­o­ni kri­mi­nal, ta­ko da im ni­ko ko mi­sli do­bro ovoj ze­mlji ne bi smio da­ti glas na pred­sto­je­ćim iz­bo­ri­ma.
Da je Cr­na Go­ra pri­vat­na dr­ža­va jed­nog bro­ja de­ce­ni­ja­ma pri­vi­le­go­va­nih vi­so­kih funk­ci­o­ne­ra iz vr­ha vla­sti, po­tvr­đu­ju broj­ne obje­lo­da­nje­ne i neo­bje­lo­da­nje­ne afe­re u ko­je su di­rekt­no umi­je­ša­ni oni, čla­no­vi nji­ho­vih po­ro­di­ca, njihovi ku­mo­vi i pri­ja­te­lji. Mno­gi od njih su, što bi re­kli na­ši sta­ri, ušli u po­li­ti­ku pr­slih ga­ća da bi da­nas po­sta­li mul­ti­mi­li­jar­de­ri. Spre­ga po­li­ti­ča­ra i kri­mi­na­la­ca je ta­ko čvr­sto uve­za­na u si­stem da do nje­go­vog pu­ca­nja je­di­no mo­že do­ći ka­da se po­sva­đa­ju oko po­dje­le pli­je­na ili ka­da na­rod bu­de shva­tio da igra ko­ja se igra pu­nih 27 go­di­na vo­di Cr­nu Go­ru u sve­op­štu ka­ta­kli­zmu. Za­to ve­li­ki broj spo­sob­nih i kre­a­tiv­nih lju­di ne pre­po­zna­je se­be u ovim po­li­tič­ko-kri­mi­no­ge­nim vo­da­ma, pa ne is­ka­zu­ju in­te­re­so­va­nje za po­li­tič­ki ži­vot, jer si­la kri­mi­nal­ne de­mo­kra­ti­je dr­ži sve kon­ce u svo­jim ru­ka­ma.
Tak­ti­ka vla­sti da ra­di za­ma­glji­va­nja svi­je­sti gra­đa­ni­ma pla­si­ra kva­zi­po­li­tič­ke in­for­ma­ci­je ko­je re­žim­ski me­di­ji da­ni­ma pre­žva­ka­va­ju i slu­đe­ne do­dat­no slu­đu­ju, na na­šu ne­sre­ću i te ka­ko se pri­ma kod ve­li­kog bro­ja gra­đa­na. Nji­ho­va po­li­ti­ka odr­ža­va­nja na vla­sti ob­ma­na­ma pod­sje­ća na naj­ri­gid­ni­je dik­ta­tor­ske re­ži­me u svi­je­tu re­ci­kli­ra­ne na cr­no­gor­ski na­čin. Če­sto se pi­tam ka­ko su se gra­đa­ni Cr­ne Go­re ko­ji po­dr­ža­va­ju re­žim mi­je­nja­li na na­čin ka­ko se mi­je­njao nji­hov vo­đa, a da se pri­tom ne po­sti­de po­li­tič­kih ob­ma­na sa­dr­ža­nih u ne­ko­li­ko ci­ta­ta ko­je ću ovom pri­li­kom na­ve­sti?!
Mi­lo Đu­ka­no­vić je de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ova­ko go­vo­rio: „Cr­no­gor­ci su po­no­sni na srp­sko po­ri­je­klo i cr­no­gor­sku dr­žav­nost. Na slav­nu isto­ri­ju srp­skog na­ro­da. Za­to vje­ru­je­mo u za­jed­nič­ku bu­duć­nost i pro­spe­ri­tet.“
„Na Ko­so­vu je na­pad­nu­ta Ju­go­sla­vi­ja. Ko­so­vo je be­dem srp­skog i cr­no­gor­skog na­ro­da, ko­ji ne mo­že pa­sti dok je nas i po­ko­lje­nja na­ših po­to­ma­ka. Ne­bro­je­no pu­ta smo re­kli – Ko­so­vo se mo­ra bra­ni­ti svim sred­stvi­ma!“
„Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je ne­što naj­bo­lje što se mo­že de­si­ti Ju­go­sla­vi­ji u ovom tre­nut­ku.“
„Iza ne­vje­štih re­form­skih ma­ski la­ko je pre­po­zna­ti pro­ta­go­ni­ste, biv­še, od na­ro­da od­ba­če­ne po­li­ti­ke, ne­ko­li­ko mla­dih, ne­za­do­volj­nih vla­sto­hljeb­ni­ka, ša­či­cu cr­no­gor­skih na­ci­o­na­li­sta, ša­či­cu islam­skih fun­da­men­ta­li­sta i al­ban­skih se­pa­ra­ti­sta, ko­ji svom na­ro­du nu­de mr­žnju”, ili da je zbog ša­hov­ni­ce za­mr­zio šah.“
Ova­kvo tran­sfor­mi­sa­nje jed­ne lič­no­sti i po­li­ti­ke jed­ne par­ti­je po­tvr­da su nji­ho­vog po­da­ni­štva za­pad­nim si­la­ma ko­je su ih uci­je­ni­le da na­pra­ve ta­kav za­o­kret. Znam mno­go ča­snih lju­di ko­ji su na­pu­sti­li par­ti­je ko­je su osni­va­li, sa­mo za­to što ni­je­su htje­li iz­da­ti svo­ja uvje­re­nja. No, ta­kav sal­to mor­ta­le ka­kav je na­pra­vio ovaj re­žim ni­je za­bi­lje­žen na ovim pro­sto­ri­ma, pa i ne ču­di što je bez­broj pu­ta, bi­ra­ju­ći iz­me­đu vla­sti i ča­sti, bi­rao vlast. Onaj ko je za­šti­ćen od tu­đi­na kad- tad će se na­ći u pra­ši­ni. To bi gra­đa­ni Cr­ne Go­re mo­ra­li zna­ti.

Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić