Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Po­što­va­ni či­ta­o­ci, imam po­tre­bu da se iz­vi­nim što ću pi­sa­ti u pr­vom li­cu i da za­tra­žim oprost od vas. Sve što pi­še­mo, pi­še­mo ra­di jav­no­sti, iz­no­si­mo se­be na sud či­ta­lač­koj pu­bli­ci pa sa­mim tim ne­ma­mo pra­vo go­vo­ri­ti u pr­vom li­cu. Me­đu­tim, po­što pi­šem na Kr­stov­dan, pri­je Bo­go­ja­vlje­nja imam ne­ku čud­nu že­lju da bu­dem sa­mo­kri­ti­čan i iskren pre­ma se­bi, a znam da će­te me vi ra­zu­mje­ti.
Za­što bih tra­žio trun u oku bra­ta svo­ga, a ne vi­dio brv­no u oku svo­me? Za­što bih za sve po­li­tič­ke ne­u­spje­he kri­vio na­rod i ne­ko­ga dru­go­ga, a ne se­be? U Cr­noj Go­ri po­sto­ji je­dan, je­di­ni na­rod. Na­rod star vje­ko­vi­ma, po­sve­ćen vje­ri, tra­di­ci­ji i kul­tu­ri. Bez ob­zi­ra na sve de­vi­ja­ci­je ko­je je do­ži­vio po­sled­njih de­ce­ni­ja, do­bar je to na­rod. A i da ni­je, ni ja ni­ti iko dru­gi ne­ma­mo ča­rob­ni šta­pić da pro­mi­je­ni­mo či­tav na­rod. Za­to že­lim da poč­nem od se­be.
Kriv sam što je Mi­lo Đu­ka­no­vić na vla­sti. Kriv što ta­da, ka­da je tre­ba­lo, ni­je­sam spri­je­čio gla­sa­nje do zo­re. Kriv što je upi­sa­no če­tr­na­est hi­lja­da fan­tom­skih bi­ra­ča. Za­što svo­jim pri­mje­rom ni­je­sam spri­je­čio kra­đu? Kra­đu pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra na ko­ji­ma je Mo­mir Bu­la­to­vić be­stid­no po­kra­den i ote­ta mu je za­slu­že­na iz­bor­na po­bje­da. Mo­mir je mo­ral­na ve­li­či­na i ljud­ska gro­ma­da u od­no­su na ta­da­šnjeg ne­do­stoj­nog pro­tiv­ni­ka. Mno­gi će re­ći za­što sa­da po­mi­nje Mo­mi­ra i da je to dav­no is­pri­ča­na pri­ča. A to će da ka­žu oni ko­ji tru­de­ći se da iz­bri­šu i za­bo­ra­ve Mo­mi­ra že­le da iz­bri­šu i za­bo­ra­ve svo­je ću­ta­nje i svo­ju iz­da­ju.
Kriv sam i što sam, na­kon to­ga, uče­stvo­vao na svim iz­bo­ri­ma ko­je je Mi­lo po­krao u spre­zi s kri­mi­nal­ci­ma. Kri­mi­nal­ci ko­ji po­dr­ža­va­ju Đu­ka­no­vi­ća, pred­vo­đe­ni su Bra­nom Mi­ću­no­vi­ćem, ču­ve­nom ru­kom ko­ju, na­rav­no, ni­ko ni­je vi­dio. Ka­po di tut­ti ka­po s Ka­men­skog je taj ko­ji re­gru­tu­je ban­du ko­ja nam kro­ji sud­bi­ne. Kriv sam zbog uče­šća u re­fe­ren­du­mu ko­ji je una­pri­jed iz­gu­bljen. Kriv što kao Sr­bin ma­kar sta­klo ni­je­sam slo­mio, a ostao sam bez dr­ža­ve. Kriv sam što su mi je­zik uki­nu­li. Za­što sam do­zvo­lio da pro­fe­so­ri nik­šić­ke gim­na­zi­je do­bi­ju ot­kaz? Za­što ži­vo­tom je­zik ni­je­sam bra­nio? Šta sam ja sad? Ni mo­je dr­ža­ve, ni mo­ga je­zi­ka, a evo pi­šem. La­ko je na pa­pi­ru kon­sta­to­va­ti sta­nje, ali šta ima­mo od to­ga. Šta moj na­rod ima od tih kon­sta­ta­ci­ja? Kriv sam što srp­sku dje­cu na Ko­so­vu bor­na ko­la vo­ze u ško­lu, a Sr­bi na grob naj­mi­li­ji­ma ne smi­ju iza­ći i za­pa­li­ti svi­je­ću za po­men du­še. Kriv sam što sam živ do­šao sa Ko­so­va. Bo­lje da sam po­gi­nuo kao čo­vjek, ne­go da sad sva­ki put kad po­sje­tim De­ča­ne i Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju su­za­ma na­ta­pam ze­mlju sve­to­ga ca­ra La­za­ra, gle­dam mo­na­he i mo­na­hi­nje op­ko­lje­ne ži­com, gle­dam upla­ka­nu i glad­nu srp­sku dje­cu i sva­ki put umi­rem iz­no­va. Kriv sam što do­zvo­lja­vam da pri­pad­ni­ke sed­mog ba­ta­ljo­na re­žim­ski me­di­ji sa­ta­ni­zu­ju, na­zi­va­ju iz­daj­ni­ci­ma i ba­ca­ju dr­vlje i ka­me­nje na po­sled­nje cr­no­gor­ske vi­te­zo­ve. To su ča­sni, hra­bri i če­sti­ti mom­ci, pa­tri­o­te ko­ji­ma je od­bra­na svog na­ro­da bi­la sve­ti­nja. Kriv sam što bi­lo ko u ne­ga­ti­van kon­tekst sta­vlja Mi­tro­po­li­ju cr­no­gor­sko- pri­mor­sku u Cr­noj Go­ri. Kriv sam što ne­ko ima pra­vo da ka­že ru­žnu ri­ječ pro­tiv naj­pa­met­ni­jeg ži­vog Cr­no­gor­ca mi­tro­po­li­ta Cr­ne Go­re i Br­da, ču­va­ra tr­o­na peć­ko­ga i du­ša na­ših, go­spo­di­na Am­fi­lo­hi­ja. Kriv sam što je ne­ko­me pa­lo na pa­met da uvo­di za­kon o vje­ro­i­spo­vi­je­sti. Ti za­ko­ni ni­je­su u ljud­skim ne­go u bož­jim ru­ka­ma. Kriv sam i što je Cr­na Go­ra pri­zna­la Ko­so­vo, i uve­la sank­ci­je Ru­si­ji. Ka­ko sam mo­gao ra­di sve­to­ga ca­ra Ni­ko­la­ja do­pu­sti­ti da ta­kva bru­ka pad­ne na Cr­nu Go­ru i Cr­no­gor­ce? Kriv sam što idem na su­đe­nje. Su­de mi, jer vo­lim svo­je. Su­de mi, jer bih da bu­dem slo­bo­dan i ži­vim ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka. Su­de mi, jer ne vo­lim Mi­la, Aca, Kat­ni­ća, SAJ, po­seb­nu i ni­ko­ga iz te kli­ke. Su­de mi, jer ne­ću rek­tor­ku uni­ver­zi­te­ta ko­ja pro­vo­di lu­de ve­če­ri uz kri­mi­nal­ce. Lju­di van za­ko­na mo­ra­ju bi­ti u za­tvo­ru. A rek­tor­ka po­na­ša­njem pri­mjer omla­di­ni. Ova­ko ka­ko ra­di Kat­nić, kri­mi­nal­ci su kod nas do­če­ka­li svo­jih pet mi­nu­ta. Ni­kad im ljep­še ni­je bi­lo. Po­kra­du mi­li­o­ne i od tih ote­tih pa­ra pla­te ne­što dr­ža­vi i slo­bod­ni su. Kru­ži vic da je po­zna­ti naj­ve­ći nar­ko bos, Mek­si­ka­nac El Ča­po ka­da je uhap­šen mo­lio i tra­žio: ‘’Vo­di­te me kod Kat­ni­ća’’!
Zbog to­ga sam kriv i ne­ću da ži­vim ova­ko vi­še. Že­lim da se po­pra­vim i is­ku­pim. Ho­ću da bu­dem čist pred so­bom i Bo­gom. Zbog to­ga ću bi­ti na pro­te­sti­ma u Pod­go­ri­ci spre­man da ovaj put stvar is­tje­ram do kra­ja. Če­lom u če­lo! Isti­nom pro­tiv la­ži. Prav­dom pro­tiv ne­prav­de. Do­ći ću da ski­nem kri­vi­cu sa se­be, oko­ve sa svo­jih no­gu, ru­ku, du­še i da po­bi­je­dim. Do­ći će i mo­ji pri­ja­te­lji. A vi?