Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić


Vri­je­me svjet­ske kri­ze i neo­li­be­ral­ni eko­nom­ski po­re­dak do­pri­je­ni­li su ne sa­mo mi­je­nja­nju teh­no­lo­gi­je, stru­ke i na­u­ke već i mo­ra­la ko­ji je po­sve do­ži­vio tran­zi­ci­ju, da ne ka­že­mo ero­zi­ju, pad i po­raz. To i ne ču­di , jer glo­ba­li­za­ci­ja iz ko­ri­je­na mi­je­nja pri­ro­du na­šeg sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta, pa i sa­mog čo­vje­ka. Da­kle, svi­dje­lo nam se to ili ne, sve je s no­vim obra­sci­ma. Je­di­no se ni­ko ni­je usu­dio da mi­je­nja ‘’Co­de ci­vi­li’’ kao dje­lo či­stog fran­cu­skog ra­zu­ma, ko­je je bli­zu sa­vr­šen­stvu. Čak i ne­be­sa ni­su ista. Eti­ka no­vog eko­nom­skog i po­li­tič­kog po­ret­ka do­ve­la je do mo­di­fi­ko­va­ne svi­je­sti, ko­ja je u di­rekt­noj ne­po­mir­lji­vo­sti sa ostat­kom mo­ra­la, ko­ji se ipak od­u­pi­re ko­ro­zi­ji. Na­ro­či­to pa­da u oči ova su­prot­nost kad su upi­ta­nju vri­jed­no­sti naj­vi­ših mo­ral­nih prin­ci­pa. I to onih ko­ji se ti­ču čo­vje­či­je du­še, a ko­je sa­vre­me­ni ka­pi­tal odva­ja i od­u­zi­ma, či­me se kla­sič­ne vri­jed­no­sti svo­de na mi­ni­mum i to u iz­o­pa­če­nom ob­li­ku. Mo­žda je to na­ža­lost ne­iz­bje­žno, jer svi­jet da­nas ži­vi u vre­me­nu kad je gri­jeh ne ima­ti gri­jeh. Ima­ju­ći u vi­du sve što se de­ša­va po­sled­njih pet de­ce­ni­ja, mo­ra­mo usta­ti i re­ći da ba­rem ne­što tre­ba sa­ču­va­ti od ne­mi­lo­srd­nih pro­mje­na, jer mo­ral vu­če kor­je­ne iz dna du­še čo­vje­ko­ve, ko­ja je ob­da­re­na ra­zu­mom, vo­ljom, svi­je­šću i osje­ća­njem. Na­pe­tost, za­teg­nu­tost, po­la­ri­za­ci­ja sta­nja i pad vri­jed­no­sti ha­ra­ju du­šom čo­vje­ka, pa mo­ral kao ljud­ska dje­lat­nost po­sta­je po­tam­njen i na­ru­žen, čak i na­ru­šen. I po­red ta­kvog sta­nja, je­dan dio svi­je­ta uspi­je­va da i da­lje shva­ta mo­ral kao ka­te­go­ri­ju-nor­mu, kao ne­pre­kid­no ljud­sko tra­ja­nje. Ako za­kon po­ne­kad ima su­ro­vost, to s mo­ra­lom ni­je slu­čaj, jer pra­vi dis­tan­cu od zla, jer tra­ži i na­la­zi po­mjer­lji­vost, tak­tič­nost i ljud­sku di­men­zi­ju. To do­ka­zu­ju i ste­čaj­na is­ku­stva, ko­ja mo­ral po­tvr­đu­ju kao za­htjev, osla­nja­ju­ći se na ra­su­đi­va­nje, sa­zna­nje i sa­mo­sa­zna­nje, rav­no­du­šni pre­ma ko­ri­sto­lju­blju. Da­kle, neo­p­hod­no je re­ći da ni­je nu­žno, ni­ti ko­ri­sno da bu­de­mo „ne­pri­ja­te­lji vr­li­ne”. Za­to sa­vre­me­ni čo­vjek mo­ra shva­ti­ti i pri­zna­ti da se o mo­ral­nim nor­ma­ma una­pri­jed ima sa­zna­nje, bu­du­ći da mo­ral­ni za­kon u čo­vje­ku po­sto­ji apri­o­ri, u ob­li­ku go­to­vih, ja­snih i od­re­đe­nih pra­vi­la po­na­ša­nja, ko­je je sa­vre­me­no dru­štvo pro­mi­je­ni­lo, pa nas ne ču­di što je ve­ći dio svi­je­ta iz­gu­bio osje­ćaj sti­da i sra­ma. Sti­da ko­ji u čo­vje­ku od­re­đu­je unu­tra­šnju gra­ni­cu gri­je­ha. Vje­ru­je se u ono što se svje­sno iz­mi­šlja za dru­ge i ti­me se čo­vjek pri­vi­ka­va na ne­i­sti­nu. Gu­bi se osje­ćaj do­sto­jan­stva i do­bra vo­lja i da­ta ri­ječ. Do­mi­ni­ra raz­vrat vo­lje. Čo­vjek ne­ma kraj­nju smi­re­nost, čo­vjek je raš­čo­vje­čen. Ri­jet­ki su po­stup­ci, ko­ji pro­u­zro­ku­ju mo­ral­no osje­ća­nje. Sve je pri­sut­ni­ja po­ja­va za­lju­blje­no­sti u svoj ra­zum što je kob­na strast. So­li­dar­no­sti je sve ma­nje, a kon­ku­ren­ci­je sve vi­še, pa ne iz­ne­na­đu­je što mo­ral kod ra­znih si­ste­ma i dr­ža­va ni­je jed­nak po svo­joj pri­sut­no­sti i obi­lju. Sto­ga i za­klju­čak da mo­ral iz­la­zi iz svo­je kom­pe­ten­ci­je, i da osje­ća­nje du­žno­sti u čo­vje­ku uve­li­ko ne­sta­je. Po­bu­de o du­žno­sti i po­što­va­nju sve je ma­nje. Na­me­će se sud da je u do­sa­da­šnje vri­je­me, mo­ral od ve­ćeg di­je­la na­pu­šten, od­no­sno sve­mu pre­pu­šten, kao da čo­vjek ne po­sto­ji u sa­mom se­bi. Kao da je lič­nost u nje­mu iz­vi­to­pe­re­na, da ne ka­žem uni­šte­na. To je za­si­gur­no pro­du­ko­va­lo ovo da­na­šnje ne­spo­koj­stvo, uz­ne­mi­re­nost, ne­is­kre­nost, pa i mo­ti­va­ci­je. Sve je ma­nje „svje­tlo­sti ra­zu­ma” i svi­je­ta ko­ji se od­li­ku­je ne­ko­ri­sto­lju­bljem i ne­se­bič­no­šću. Ipak, mo­ral­ne vri­jed­no­sti ni­su po­sve po­re­me­će­ne i po­mu­će­ne. Ima na­ro­da ko­ji ima­ju skru­pu­le, ko­ji zna­ju da se sre­ća od­no­sno do­bro po­sti­že u vr­li­ni. Da vri­jed­no­sni sud ne le­ži u za­do­volj­stvu, već udo­sta­jan­stvu, ko­je je pri­sut­no u na­šoj svi­je­sti i na­šem sa­zna­nju. Autor ovih re­da­ka svje­stan je da su mo­ral­na su­đe­nja lju­di ra­zno­vr­sna do su­prot­no­sti jed­nih pre­ma dru­gi­ma, i da je to do­kaz ne­sa­vr­še­ne mo­ral­ne ocje­ne, ko­ja se ni u pret­hod­nom vi­je­ku ni­je po­kla­pa­la uvi­jek sa mo­ral­nim mje­ri­li­ma, pa čak ni sa isti­na­ma. Ta­ko­đe, pri­sta­li­ce mo­ra­la sa­da­šnji­ce mo­ra­ju bi­ti svje­sni da se mo­ral mi­je­nja i da ima svo­ju evo­lu­ci­ju. Me­đu­tim, bar mo­ral­no in­te­re­so­va­nje ne smi­je iz­o­sta­ti i ne­sta­ti. Mo­ra pre­ži­vje­ti do­sto­jan­stvo lič­no­sti, ne­za­vi­sno od svih gra­đan­skih ili ju­ri­di­stič­kih po­sle­di­ca. Sve po­stu­la­te mo­ra pra­ti­ti du­žnost ko­jom čo­vjek sam oba­ve­zu­je se­be. Ta du­žnost tre­ba bi­ti za­o­gr­nu­ta bar isti­nom i obi­ča­jem, kao pre­dvor­je mo­ra­la, ko­ji je auto­ri­tet po­ro­di­ce, na­ro­da i dru­štve­nog po­ret­ka. Sve dru­go je ono što ni­je mo­ral, što je ne­prav­da, ne­i­sti­na i po­rok. Sto­ga na­po­me­ni­mo da čo­vjek bez po­treb­nog kom­pa­sa ko­ji od­re­đu­je ko­or­di­na­te mo­ral­no­stiko­je od­mje­ra­va­ju” no­ve vri­jed­no­sti glo­bal­nog svi­je­ta” ne mo­že iz­bje­ći „usud­nost mo­der­nog dru­štva”. I na kra­ju, pod­sje­ti­mo da bez mo­ral­no­sti ne­ma ni pra­vič­no­sti, pa čak ni stro­gog pra­va-stric­tum ius, a da ne go­vo­ri­mo o” pra­ved­nom pra­vu”. Za­vr­ši­ću Če­ho­vlje­vim ri­je­či­ma : „Čast se ne mo­že od­u­ze­ti, ona se mo­že sa­mo iz­gu­bi­ti”.