Tek što je pro­gla­še­na jed­na po­bje­da i po­što su se po­ja­vi­le pr­ve ana­li­ze s te­zom da se u ne vi­še sa­mo ame­rič­kom, ne­go i u glo­bal­nom ”ra­tu pro­tiv te­ro­ra” po­sti­žu opi­plji­vi re­zul­ta­ti, ono što se u no­ći iz­me­đu pet­ka i su­bo­te do­go­di­lo u Pa­ri­zu po­ka­za­lo je da dži­ha­di­stič­ka ažda­ja ima mno­go gla­va i da će nji­ho­vo od­si­je­ca­nje po­tra­ja­ti.
Noć te­ro­ra u fran­cu­skoj pre­sto­ni­ci s naj­ma­nje 150 mr­tvih i oko dvi­je sto­ti­ne ra­nje­nih ve­li­ki je šok, ko­ji će ci­je­loj Evro­pi i ge­o­po­li­tič­kom Za­pa­du uz­dr­ma­ti sa­mo­po­u­zda­nje i da­ti no­vu di­men­zi­ju već iona­ko dra­ma­tič­noj iz­bje­glič­koj kri­zi.
Kri­zi ko­ja je uz­dr­ma­la sa­me te­me­lje EU i po­ka­za­la da ni­je ri­ječ sa­mo o kse­no­fo­bi­ji, već i o oprav­da­nom stra­hu da je sa sto­ti­na­ma hi­lja­da ne­sreć­ni­ka sa bli­sko­i­stoč­nih ža­ri­šta pri­sti­glo i pri­lič­no onih ko­ji u Evro­pu ni­su kre­nu­li u po­tra­gu za bo­ljim i bez­bjed­ni­jim ži­vo­tom.
Sa­mo dan pri­je naj­no­vi­jeg uda­ra na Pa­riz, ko­ji još ni­je za­li­je­čio tra­u­mu od na­pa­da na re­dak­ci­ju ”Šar­li eb­doa” od pri­je 11 mje­se­ci, ob­ja­vlje­na je vi­jest o li­kvi­da­ci­ji ”Dži­ha­di­ste Džo­na”, bri­tan­skog dr­ža­vlja­ni­na ku­vaj­tskog po­ri­je­kla (pra­vo ime mu je Mu­ha­med En­va­zi), naj­i­stak­nu­ti­jeg dže­la­ta te­ro­ri­stič­ke tvo­re­vi­ne zva­ne Islam­ska Dr­ža­va. Ta ak­ci­ja je na­go­vi­je­sti­la da je za­pad­na ko­a­li­ci­ja ko­nač­no uspje­la da svo­je oba­vje­štaj­ce uba­ci u re­do­ve ID, ali naj­no­vi­ji do­ga­đaj po­ka­zu­je da je to bi­la Pi­ro­va po­bje­da.
Još je, do­du­še, ra­no za ko­nač­ne za­ključ­ke o or­ga­ni­za­to­ri­ma pa­ri­skog ma­sa­kra: sla­vo­do­bit­ni ”tvi­to­vi” ID ni­su po­u­zda­ni do­kaz, ali to ne mi­je­nja su­šti­nu: upr­kos sve­stra­nom pri­slu­ški­va­nju i oba­vje­štaj­noj mo­bi­li­za­ci­ji, te­ro­ri­sti – ma ko­je fe­le bi­li – opet su po­ka­za­li da mo­gu da uda­re gdje ho­će i kad ho­će. Ni­su ih u to­me spri­je­či­li ni ta­ko­zva­ni bez­bjed­no­sni pr­ste­no­vi po­sta­vlje­ni oko sta­di­o­na na ko­jem je u mo­men­tu uda­ra bio fran­cu­ski pred­sjed­nik Fran­soa Oland.
Eks­pre­sno pro­gla­še­no van­red­no sta­nje u Fran­cu­skoj ta­ko­đe je po­bje­da te­ro­ri­sta: to je u stva­ri i je­dan od nji­ho­vih ci­lje­va. Da li su me­đu­tim že­lje­li i pred­vi­dje­li osta­lo što će kao re­ak­ci­ja na ovaj na­pad usli­je­di­ti, osta­je da se vi­di.
Po­li­tič­ki, ovo sva­ka­ko ide na ru­ku fran­cu­skoj de­sni­ci: Ma­ri Le Pen njen Na­ci­o­nal­ni front sa svo­jim an­ti­i­mi­gra­ci­o­nim pro­gra­mom, mo­gli bi da po­sta­nu još po­pu­lar­ni­ji. Pred­sjed­nik Oland je sva­ka­ko gu­bit­nik, a ovo će, ma­da su no­vi pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri još da­le­ko, tek 2017., oso­ko­li­ti i po­vrat­nič­ke am­bi­ci­je biv­šeg sta­na­ra Je­li­sej­ske pa­la­te, Ni­ko­le Sar­ko­zi­ja.
Fran­cu­ska je već bi­la na­ja­vi­la da će idu­će ne­dje­lje njen (je­di­ni) no­sač avi­o­na ”Šarl de Gol” kre­nu­ti ka Per­sij­skom za­li­vu, ka­ko bi oja­čao ko­a­li­ci­ju ko­ja na­sto­ji da ”one­spo­so­bi ili uni­šti” ID. Za oče­ki­va­ti je da će fran­cu­sko uče­šće u za­jed­nič­koj bor­bi pro­tiv dži­ha­di­stič­ke udru­ge bi­ti po­ja­ča­no.
Ta­ko­đe je sa­svim iz­vje­sno da pred­sto­ji i no­vo pre­i­spi­ti­va­nje na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka čla­ni­ca EU pre­ma iz­bje­gli­ca­ma i eko­nom­skim mi­gran­ti­ma. O to­me do­sad ni­je bi­lo sa­gla­sja ko­je bi for­mi­ra­lo za­jed­nič­ki stav, po­što je sva­ka ze­mlja ima­la sop­stve­ne stra­ho­ve i su­prot­sta­vlje­ne in­te­re­se da se od iz­bje­glič­kog ta­la­sa bez pre­se­da­na bra­ni ogra­da­ma i bo­dlji­ka­vom ži­com ili da im ši­rom otvo­ri gra­ni­ce.
Fran­cu­ska do­sad u ovom po­gle­du ni­je bi­la u sre­di­štu: glav­nu ulo­gu u ne­u­spje­lom tra­ga­nju za za­jed­nič­kom iz­bje­glič­kom po­li­ti­kom ima­la je Nje­mač­ka. To će sa­da u ve­li­koj mje­ri bi­ti pro­mi­je­nje­no: udar na Fran­cu­sku, iako ni­je spek­ta­ku­la­ran kao udar na Ame­ri­ku 11. sep­tem­bra 2001., sva­ka­ko je do­volj­no dra­ma­ti­čan da po­sle nje­ga ni­šta ne mo­že da osta­ne ona­kvo ka­kvo je bi­lo.
Šta, me­đu­tim, mo­že da se uči­ni u asi­me­trič­nom ra­tu za ko­ji oba­vje­štaj­ne i oru­ža­ne si­le za­pad­nih dr­ža­va oči­gled­no ni­su ade­kvat­no pri­pre­mlje­ne i opre­mlje­ne? Pod­sje­ti­mo se: taj rat tra­je već 15 go­di­na. Ako je pr­vo­bit­ni pr­o­tiv­nik – Al ka­i­da – uve­li­ko obez­gla­vljen i one­spo­so­bljen (ali ne i uni­šten) – nje­go­vo mje­sto je za­u­ze­la Islam­ska dr­ža­va, ko­ja je ta­ko­đe tran­sna­ci­o­nal­na te­ro­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja, ali i pr­va ko­ja ima svo­ju te­ri­to­ri­ju i pre­ten­du­je da je ”dr­ža­va”.
Ga­še­nje bli­sko­i­stoč­nih ža­ri­šta, pri­je sve­ga si­rij­skog, sva­ka­ko bi u tom po­gle­du po­mo­glo, ali či­ni se da je, po­sle če­ti­ri go­di­ne, ka­sno za va­tro­ga­sne in­ter­ven­ci­je. Ni­je, na­i­me, sa­mo pro­blem u bli­sko­i­stoč­nom me­še­ta­re­nju Ame­ri­ke i Za­pa­da: ri­ječ je i o su­ko­bu unu­tar isla­ma (iz­me­đu su­ni­ta i ši­i­ta), ge­o­po­li­tič­kom ri­val­stvu su­nit­ske i ši­it­ske si­le (Sa­u­dij­ske Ara­bi­je i Ira­na), mi­zer­nim uslo­vi­ma u ko­ji­ma ži­vi ve­ći­na bli­sko­i­stoč­nog sta­nov­ni­štva ko­ji su po­god­no tle za bu­ja­nje eks­tre­mi­za­ma svih vr­sta...
Mi­ra i spo­ko­ja, da­kle, sko­ro bi­ti ne­će.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke'')

Pi­še: Mi­lan Mi­šić