Jed­nom ta­ko do­đe – lju­di ne mo­gu bi­ti lju­di, ako ne obo­re vlast, ko­ja po­ni­ža­va lju­de. U Cr­noj Go­ri je ta­kav slu­čaj. Ni­je tu vi­še naj­go­re što je eko­nom­ski uni­že­na ve­ći­na gra­đa­na ne­go što je ova­kav po­re­dak uni­zio lju­de, na­rod, ele­men­tar­nu kul­tu­ru, isto­rij­ski i me­ta­fi­zič­ki te­melj.
Mje­ra uni­že­no­sti lju­di u Cr­noj Go­ri pro­ja­vlju­je se kroz jed­nu ti­pič­nu re­ak­ci­ju vla­sti. Na sva­ku kri­tič­ku pri­mjed­bu, ču­je se je­dan je­di­ni od­go­vor – „vi ste pro­tiv Cr­ne Go­re“. Dru­gi i dru­ga­či­ji za tu vlast ne po­sto­je, što bi zna­či­lo da se slo­bo­da ne pod­ra­zu­mi­je­va. Ta­ko je ak­tu­el­na cr­no­gor­ska vlast po­sta­la ra­zor­ni i sveo­u­bu­hvat­ni me­ha­ni­zam pre­zi­ra­nja i uni­že­nja lju­di ko­ji­ma bi tre­ba­lo da obez­bi­je­di „ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka“.
Ona ni­je sa­mo uni­zi­la dru­ge i dru­ga­či­je, ne­go i one ko­je je pri­nu­di­la da bu­du kao i oni. Hi­lja­de pol­tro­na pri­sta­lo je da ne bu­du lju­di, ne­go naj­ni­že slu­ge.
Ni­ko se još da­nas ne ras­pi­tu­je za ime cr­no­gor­skog pred­stav­ni­ka u Une­sku, ko­ji je gla­sao za pri­jem al­ban­skog Ko­so­va u ovu svjet­sku in­sti­tu­ci­ju, naj­vi­šeg ran­ga kul­tu­re i ti­me na­to­va­rio pre­ve­li­ku bru­ku na Cr­nu Go­ru. Mo­glo bi se re­ći da taj i ne­ma svo­je ime, ni svo­ju ri­ječ, ne­go se slu­ži je­zi­kom vla­sti, ali ti­me ipak ni­je ski­nuo od­go­vor­nost sa se­be. Nor­mal­no bi bi­lo za­pi­ta­ti - što će mu vlast i čast, ako ne smi­je bi­ti čo­vjek? Ali mo­žda je ta­kav čo­vjek da ga ta­kva pi­ta­nja i ne mu­če? Mo­že on za nas bi­ti ni­ko, ali taj je za­ku­cao klin Hri­stu u re­bra. Mo­že on da ka­že - ne za­ku­ca­vam ja klin Hri­stu ne­go cr­no­gor­ka vlast?! Ja sa­mo slu­žim svom ca­ru! Ali šta će sa spo­zna­jom da su Al­ban­ci prak­tič­no oku­pi­ra­li srp­sku „osnov­nu ze­mlju“, uz po­moć NA­TO pak­ta; da je Ko­so­vo i Me­to­hi­ja, ve­li­ka srp­ska, hri­šćan­ska i evrop­ska ci­vi­li­za­ci­ja, ko­ja ula­zi u „kul­tur­no pam­će­nje svi­je­ta“, ne za­hva­lju­ju­ći Al­ban­ci­ma. Taj ni­je mo­gao da ne zna da Al­ban­ci prak­tič­no i ne­ma­ju ni­ka­kvo kul­tur­no na­sle­đe na Ko­so­vu. Taj ni­je mo­gao da ne zna da su Al­ban­ci či­ni­li, na oči­gled ci­je­log svi­je­ta, var­var­sko ra­zar­nje srp­skih cr­ka­va, ma­na­sti­ra i gro­ba­lja. Da su pro­go­ni­li, kla­li, pa­li­li srp­ku ku­ću i ko­li­jev­ku.
Gla­sa­nje cr­no­gor­skog pred­stav­ni­ka u Une­sku je­ste u in­te­re­su odr­ža­nja ove vla­sti, ali je pro­tiv­no osnov­nom smi­slu Cr­ne Go­re. Čak se taj gest mo­že uze­ti kao sim­bo­lič­ko ubi­ja­nje Cr­ne Go­re či­je se po­sto­ja­nje u kul­tur­nom pam­će­nju ve­zu­je za ro­man­ti­čar­sku for­mu­lu „čoj­stvo i ju­na­štvo“. Ovim gla­sa­njem Cr­na Go­ra u Evro­pi ni­je do­bi­la na ci­je­ni već je grd­no iz­gu­bi­la pred svo­jim na­ro­dom i ci­je­lim pra­vo­sla­vljem. Cr­no­gor­sko do­dvo­ra­va­nje svjet­skim moć­ni­ci­ma ne zna se je li tra­gi­ko­mič­ni­je ili ci­nič­ni­je. Tra­gi­ko­mič­no je, jer u ime ilu­zor­ne pro­jek­ci­je „evro­a­talntskih in­te­gra­ci­ja“ pot­ko­pa­va di­rekt­no svoj kul­tur­ni iden­ti­tet. A ci­nič­no – jer gest sa­mo­ra­za­ra­nja svog iden­ti­te­ta, pred­sta­vlja kao svoj slo­bo­dan, po­li­tič­ki u sve­mu ko­ri­stan, a ti­me i oprav­dan gest. U svom ostra­šće­nom ci­ni­zmu cr­no­gor­ska vlast po­ne­kad pro­ci­je­di kroz zu­be: „Mi Sr­bi­ma po­ma­že­mo, gla­sa­ju­ći da se što pri­je oslo­bo­de svog sred­njo­vje­kov­nog na­sle­đa i ko­sov­ske mi­to­ma­ni­je?!’’ To je su­šti­na no­vo­cr­no­gor­ske po­li­tič­ke stra­te­gi­je. I još se ti­me po­no­se. Slu­ge mo­gu bi­ti od ko­ri­sti zlom go­spo­da­ru, ali ih ni ta­kav go­spo­dar ne ci­je­ni. To je usud no­ve Cr­ne Go­re.
Đu­ka­no­vi­će­vo odva­ja­nje od srp­ske ma­tri­ce, pro­iz­ve­lo je sa­mo­ra­za­ra­nje Cr­ne Go­re ko­me se ne na­zi­re kraj. Ne­ma dru­gog pu­ta ne­go da ne­sta­ne u pu­noj bez­lič­no­sti i ko­šma­ru za­da­vlje­nog iden­ti­te­ta. Bri­sel­skoj Evro­pi i NA­TO-u tre­ba Cr­na Go­ra neo­p­te­re­će­na „svo­jim iden­ti­te­tom“. Ona, da­kle uvi­jek tre­ba da bu­de ono što od nje po­že­le EU ili NA­TO. To zna­či mo­gu da joj uči­ne šta ho­će, i da od nje tra­že za­hval­nost, i dok je po­ni­ža­va­ju. Njen na­rod, isto­ri­ja i pam­će­nje ci­je­na su te vi­so­ko po­dig­nu­te po­god­be - bez al­te­r­na­ti­ve. (Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ