Ne­ću ga ime­no­va­ti, ni­ti re­ći u ko­joj ze­mlji vla­da, ni­ti gdje se ta­kav ra­đa, a ko ho­će nek po­ga­đa. Uglav­nom, On je kon­tro­ver­zan: vla­da na­ro­dom iz bli­zi­ne, na da­ljin­ski. Na vlast je do­šao na ta­la­su na­rod­nog ne­za­do­volj­stva, pa pri­vre­du ra­zo­rio kao cu­na­mi. Do­šao na ta­la­su, pa se brč­ka u mo­ru pri­vi­le­gi­ja. A cio na­rod ci­ti­ra Nje­go­vu zdra­vi­cu: ''Ko mi je dr­ža­va..?! Ja s dru­ži­nom!''. A ni­je ni Nje­mu la­ko, jer po­ne­kad ima ko­šmar­ne sno­ve: sa­nja da se na­rod pro­bu­dio. I uz to pra­ti tra­če­ve u jav­no­sti, pa, da bi čuo šta se pri­ča o Nje­mu, okre­ne ne­ke nu­le oko se­be.
A ne­ki, iz mr­ske mu opo­zi­ci­je, tvr­de da to Zlo na­ro­da tre­ba da ode za do­bro na­ro­da... Ali ne­ke gra­đa­ne baš bri­ga, pa ga još vi­še vo­le, i kli­ču: „Nas ni­je sra­mo­ta što On ne­ma sti­da..!” On ina­če mi­sli da će vla­da­ti baš sto go­di­na, jer mu naj­ve­ću ki­šu apla­u­za upu­ću­ju baš oni ko­ji­ma pro­ki­šnja­va­ju kro­vo­vi. A kad upo­re­di­mo Nje­ga i one dru­ge, vi­di se da či­zma nji­ho­vih ni­je či­zmi ovog ni do ko­lje­na. Jer je ovaj kon­tro­ver­zan: slu­že­ći na­ro­du, od na­ro­da pra­vi slu­ge. A uz to, Nje­mu, kao fa­ra­o­nu, po­li­tič­ke mu­mi­je dr­že pi­ra­mi­du vla­sti.
Ta­kav se ra­đa jed­nom u sto go­di­na, da uni­šti sto­lje­će. Ni­je bio baš stu­dent ge­ne­ra­ci­je, ali sad uni­šta­va ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je. On je svi­je­tli mrač­njak, ko­ji vla­da u tam­nom vi­la­je­tu. A vla­da u sti­hu: na­ro­du ušao u sve po­re, pa ore li, ore. I, za­hva­lju­ju­ći ša­či­ci ma­fi­ja­ša, vla­da gvo­zde­nom pe­sni­com. Kod Nje­ga ogra­ni­če­ni uži­va­ju neo­gra­ni­če­no po­vje­re­nje. Je­di­no ta­kvi kod Nje­ga mo­gu da se fr­lja­ju i s pa­de­ži­ma i s fo­te­lja­ma. A u ta­kvom op­štem sta­nju On se čak i lju­ti što se na­rod bu­ni. A ima oko so­ko­lo­vo da ulo­vi gdje ima i ptič­jeg mli­je­ka. Za­to, te­ško mrč­nom na­ro­du, ko­jem je ta­kav mrač­njak svi­je­tla zvi­je­zda vo­di­lja.
A On do­bro zna da po­sto­je i mno­gi, ko­ji bi, umje­sto da pu­ste za Njim su­zu, pu­sti­li za Njim vo­du. Za­to se okru­žio zlim lju­di­ma, za zlu ne tre­ba­lo. I ima ra­ču­ni­cu da ima taj­ne ra­ču­ne, ko­ji­ma se ne zna bro­ja, ali ko­ji­ma On zna ši­fru.
Uglav­nom, Nje­go­va pra­va pri­ro­da je gre­ška pri­ro­de. Ta­ko je to kad tra­žiš mi­sle­ćeg Vo­đu, a do­bi­ješ umi­šlje­nu oso­bu. Ali je On ta­le­nat za sli­kar­stvo na do­ma­ćem i me­đu­na­rod­nom pla­nu: na­ro­du za­ma­zu­je oči, a me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu far­ba. Uspje­šno vla­da, jer je iz­ba­lan­si­rao ka­drov­sku po­li­ti­ku: ima ja­ku kič­mu, a oko se­be oku­plja bes­kič­me­nja­ke.
Ali, ne­ki ho­će baš ta­kvo­ga: pa im je dra­go što nji­hov dra­gi Vo­đa či­ni što mu dra­go. Za­to sta­nje u toj dr­ža­vi ima od­li­ke ko­vač­ni­ce: oko­va­ni na­rod ku­je u zvi­je­zde Vo­đu gvo­zde­ne pe­sni­ce.
A ugao ka­ko na­rod gle­da na Nje­go­vu vlast mo­že bi­ti i po­vo­ljan: za­vi­sno iz ko­jeg ugla se žmu­ri. Ali On osta­je do­sle­dan: pri­ča na­ro­du baj­ke za ma­lu dje­cu, i pra­vi mu ma­lu dje­cu. Tim pri­je što ne­ki mi­sle da je ću­ta­nje na­ro­da glas na­ro­da. Za­to je On, umje­sto hlje­ba i iga­ra, obe­ćao na­ro­du hljeb, a na­rod da igra ka­ko mu On svi­ra. A ni­je baš da je ne­hu­man: ma­fi­ji je do­ni­rao vi­tal­ne dr­žav­ne or­ga­ne. A sve gra­đa­ne uspje­šno iz­veo iz la­vi­rin­ta, pa ih uveo u ćor­so­kak. Za­to je On, sli­ko­vi­to re­če­no, sli­ka i pri­li­ka na­rod­nih ne­pri­li­ka.
A Nje­mu je pri­jat­no okre­nu­ti se na svoj pre­đe­ni put, i na svoj pre­đe­ni na­rod. A sa­mo­kri­ti­čan je; ve­li: “Evo, i ja, ko­ji sam ne­po­gre­šiv, pa se učim na sop­stve­nim gre­ška­ma.” Za­to mu tre­ba do­di­je­li­ti “Or­den za­slu­ga pro­tiv na­ro­da”. I ti­me mu, kao po­ša­sti, oda­ti sve po­ča­sti.
A na­rod­ne pro­ble­me gu­ra pod obič­ni te­pih, a pro­ble­me iz vr­ha vla­sti pod cr­ve­ni te­pih. A i vi­dje­lo se od Nje­go­vog po­li­tič­kog star­ta da že­li ve­li­ku ka­ri­je­ru: cr­ve­ni te­pih mu va­zda vi­rio iz oči­ju! Na kra­ju, kad se bu­de dis­tan­ci­rao od svo­je po­li­ti­ke, On će i taj svoj cr­ve­ni te­pih gur­nu­ti pod te­pih.
A do­bro zna da je Nje­go­va vla­da­vi­na to­li­ki mrak da je po­mra­čio i sjaj naj­ve­ćih mrač­nja­ka. A od po­čet­ka bje­še svje­stan da će mu pr­vo na po­klo­nje­nje do­ći ci­je­lo po­ko­lje­nje, a da će mu ka­sni­je pri­re­đi­va­ti de­mon­stra­ci­je ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je. Ali, šta će cr­ni na­rod: da je ikad sta­vio prst na če­lo, ta­kav mu ne bi ni­kad stao na če­lo. Za­to se sve vi­še ču­je glas na­ro­da: “U su­sret nam iza­đi – da odeš! Jer, dok Ti si­đeš s vla­sti, na­rod si­đe s uma!” I još mu ve­le: “Rad je stvo­rio čo­vje­ka – čo­vje­če, stvo­ri nam rad­na mje­sta!”
Ali će jed­nom ipak do­ći vri­je­me kad On vi­še ne­će bi­ti ni bli­je­da sjen­ka svo­je mrač­ne sjen­ke. Kad mu ot­ka­žu svi re­pre­siv­ni or­ga­ni.
Sve u sve­mu, Nje­go­va vla­da­vi­na je u du­hu na­zi­va ne­ko­li­ko po­zna­tih ro­ma­na Do­sto­jev­skog. Taj „Mla­dić“ je u po­li­ti­ci ve­li­ki „Koc­kar“, ima u se­bi „Dvoj­ni­ka“ pred gra­đa­ni­ma, od ko­jih na­sto­ji da pra­vi „Bi­jed­ne lju­de“, što je či­sti „Zlo­čin i ka­zna“, ko­ju je, ina­če, za­slu­žio, pa su iz­vje­šta­ji iz ze­mlje pra­vi „Za­pi­si iz mr­tvog do­ma“ zbog Nje­go­vih skri­ve­nih „Za­pi­sa iz pod­ze­mlja“, jer nji­me vla­da­ju ne­ki „Zli du­si“ pa ga va­zda okru­žu­ju ne­ka cr­na „Bra­ća Ka­ra­ma­zo­vi“. Zbog sve­ga na­ve­de­nog ne­ću re­ći Nje­go­vo ime, ko­je, ina­če, svi zna­ju. Ni­je­sam ni ja baš to­li­ki „Idi­ot“...