Ovo je svi­jet sa­mot­nja­ka. Čak i me­đu oni­ma što „kon­zu­mi­ra­ju“ brak ili ve­zu, jed­no (u ve­ći­ni slu­ča­je­va) osje­ća na­pe­tost pro­ma­je. Te­o­ri­ja je mno­go. Knji­ga i tek­sto­va na za­da­tu te­mu još je vi­še. I, ne­vje­ro­vat­no, ni jed­nom na­pi­sa­nom ret­ku ne fa­li isti­ne. O če­mu se on­da ra­di? Kad već osvi­je­sti­smo raz­lo­ge zbog ko­jih se dr­ži­mo uz zid, za­što se on­da od be­to­na ne po­mje­ra­mo? I, još bit­ni­je... tre­ba li se uop­šte po­mje­ra­ti?
Od­go­vor le­ži u sa­svim oče­ki­va­nom pro­ce­su. Ra­di se o evo­lu­ci­ji „sop­stva“. Pla­ne­ta po­sta­je sve kom­for­ni­ja za po­je­din­ca, za­to se ta­mo ne­ka du­ša i dr­znu­la da „se­be ci­je­lu“ vo­li vi­še od to­ga da bu­de ne­či­ja „neo­p­hod­na po­lo­vi­na“. Ko­nač­no je sa­zre­lo vri­je­me sa­ži­vlja­va­nja sa so­bom u svi­je­tu, umje­sto ne­ka­da­šnjeg pre­ži­vlja­va­nja svi­je­ta uz po­moć part­ne­ra. Za­lju­blje­nost ko­ju „ja“ osje­ća pre­ma „se­bi“ ni­ka­da ni­je bi­la ja­ča. Kom­pro­mi­si, ta­ko ka­rak­te­ri­stič­ni za na­še ro­di­te­lje, za ne­ka ra­ni­ja do­ba, vi­še ni­su po­treb­ni ov­da­šnjim ge­ne­ra­ci­ja­ma. Ni­ko vi­še ne že­li ni za mi­li­me­tar da uvu­če nok­te, oče­ku­ju­ći da će na­i­ći oso­ba ko­ja te lju­bi baš zbog kan­dži. Ne­što ipak osta­je dio stan­dard­ne opre­me: da­mar da vo­liš je op­stao, po­tre­ba za ne­kim ta­ko­đe... sa­mo su kan­da ska­la­li na dru­go i tre­će mje­sto. Na tro­nu je za­sje­la že­lja da bu­deš obo­ža­van(a). Ne­moj­te se pre­va­ri­ti, ov­dje se ra­di o ne­čem ve­ćem od obič­nog se­bič­lu­ka. Kao da smo na­ku­pi­li is­ku­stva pre­đa­šnih ži­vo­ta (kar­mič­ki mo­žda baš od pre­da­ka) te po­sta­li ne­ka­ko umor­ni od po­mi­sli da se trud ula­ska u ve­ze (bra­ko­ve) na kra­ju ipak ne is­pla­ti. Pre­vi­še si­či­je i ner­vi­ra­nja. Pre­vi­še bri­sa­nja tu­đih du­pe­ta pa za­bo­ra­viš kad je red na te­be da se.eš. Ra­ni­je hi­po­te­ke nad pro­hu­ja­lim du­ša­ma či­ne da­na­šnje oči da­le­ko opre­zni­jim.
No, kao ne­ko ko uisti­nu vje­ru­je u ve­zu... pa čak i u zdra­vu po­li­ga­mi­ju, po­ku­ša­ću da ba­cim po­jas za spa­sa­va­nje upra­vo oni­ma što ne vi­de da sa­mo­va­njem pro­pu­šta­ju do­bru za­ba­vu.
Sva­ka bilj­ka ima sli­čan ko­rov, ali je za­seb­no odr­ža­va­nje ti­pič­no dru­ga­či­je. Za­vi­si od sor­te. Ne­ke zah­ti­je­va­ju vi­še vo­de i svje­tlo­sti, dru­ge sve­ga kap i re­la­tiv­nu ta­mu. Ako bi­smo od­lu­či­li da pro­ces ujed­na­či­mo, pa uli­je­mo u sva­ku sak­si­ju jed­na­ku ko­li­či­nu vo­de, iz­lo­ži­mo od­re­đe­nom in­ten­zi­te­tu svje­tla... na­pra­vi­će­mo po­kolj. Ta­ko je i s ve­za­ma. Ako ni­si si­gu­ran da znaš da odr­ža­vaš bilj­ku ko­ju si ku­pio, ne za­li­je­ći se, ma­gar­če, u bo­ta­nič­ku ba­štu. Br­šlje­ni ne zah­ti­je­va­ju mno­go bri­ge, sa­mo im pru­ži slo­bo­du. Nje­žni­je trav­ke što pu­po­lje iz­i­sku­ju da im bu­de stal­no to­plo, i da ih okre­ćeš ka­ko se sun­ce kre­će. Ne­ke la­le in­si­sti­ra­ju da sva­ko­dnev­no ble­neš u njih. Lju­bi­či­ca tra­ži da je po­štu­ješ... a kak­tus da mu ipak vje­ru­ješ. Na te­bi je da vi­diš ko­joj flo­ri od­go­va­ra tvo­ja fa­u­na. Ni­je stra­šno, ako si po pri­ro­di pa­pu­čar, sa­mo ta­da ne na­ba­vljaj me­so­žder­ku.
Ov­dje se ne ra­di o kom­pro­mi­su, jer bi on pod­ra­zu­mi­je­vao da si se na po­la uga­sio... Go­vo­ri­mo o jed­nom ta­ko pro­stom po­stup­ku, ko­ji mno­gi za­ne­ma­re. Slu­šaj se­be, ali sa­slu­šaj i dru­gu stra­nu. Od že­lje da ne bu­deš ugro­že­ni rob, mno­gi po­sta­nu ro­ga­ti ro­bo­vla­sni­ci. Zna­či, slu­šaj! Od mno­go bu­ke i br­blja­nja za­bo­ra­vi­li smo da is­pru­ži­mo uši na sto i za­ve­že­mo la­br­nje, ma­kar na krat­ko. A sva­ko o se­bi ka­že ma­kar ne­ko­li­ko uput­sta­va za upo­tre­bu to­kom jed­ne ti­he re­če­ni­ce.
Ta­ko­đe, iz­go­va­raj zbi­lja šta mi­sliš. Ne gu­ši svo­ja sta­nja. Tru­di se da ta­da ne uvri­je­diš ni­ko­ga. Ako ne pro­đe do­bro, vra­ti se, bra­le, u osa­mu... bo­lje no da za­ko­ra­čiš u brak iz pa­kla.
Po­put Fej­sbu­ka... i u re­al­nom ži­vo­tu lju­di te va­li­di­ra­ju. Ne­ka­ko uvi­jek oče­ku­ješ vi­še laj­ko­va ne­go što si ih do­bio. Tru­diš se da svi­jet pri­vo­liš da ko­nač­no uka­pi­ra ko­li­ko si sla­dak ma­te­ri­jal za obo­ža­va­nje. U me­đu­vre­me­nu za­bo­ra­vljaš da i ona ba­ba sa tre­ćeg spra­ta, pro­da­va­či­ca iz mar­ke­ta, kli­nja na bi­ci­klu... ma, vas­ci­je­la pla­ne­ta, ima po­sve isti stav. Ra­de iden­tič­nu stvar – da bu­du slat­ki do gra­ni­ca pu­ca­nja. Vu­ku sve­mir za nos.
I ta­ko... ovo je zbi­lja vri­je­me sa­mot­nja­ka. Mo­žda to i ni­je lo­ša po­stav­ka. Za pred­sta­vu ko­ja se tre­nut­no igra, mo­že se is­po­sta­vi­ti da je sa­mot­njač­ka upra­vo i naj­bo­lja ulo­ga. Sve je u re­du, sa­mo ako ti­me ni­si po­stao i usa­mlje­na oso­ba. Jer, usa­mlje­nost re­že dži­ga­ri­ce, ni­ka­ko sa­mo­ća. A to­li­ko je me­đu na­ma usa­mlje­nih lju­di ko­ji se vu­ku po lo­šim bra­ko­vi­ma. Grd­nih sce­na­ri­ja po­svu­da.
Dok se pred­sta­va od­vi­ja, če­sto ima mrač­nih či­no­va... u ta­mi je te­ško na­ći slič­nog. Ako i na­le­tiš – ne pu­štaj! Ne spe­tlja­vaj se sa ka­ska­de­ri­ma i sa li­ko­vi­ma iz spo­red­nih uglo­va. Ma ko­li­ko slat­ki bi­li... slat­ki do obo­ža­va­nja.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić