NA­TO kam­pa­nja u Cr­noj Go­ri do­ži­vje­la je pot­pu­ni fi­ja­sko. Njen fi­niš upra­vo to naj­bo­lje ilu­stru­je. Ne do­zvo­lja­vam po­ten­ci­jal­no spo­či­ta­va­nje da je ri­ječ o su­bjek­tiv­nom i na­vi­jač­kom uti­sku. Jer, svi smo svje­do­ci, upr­kos sto­ti­na­ma mi­li­o­na eura (za­ki­nu­tih od gra­đa­na i do­bi­je­nih iz NA­TO fon­do­va) ulo­že­nih u re­žim­sku pro­pa­gan­du, ni­je­smo do da­nas ču­li baš ni­je­dan uvjer­ljiv ar­gu­ment pro­mo­te­ra Ali­jan­se zbog ko­ga bi iko od svi­je­sti i sa­vje­sti za­klju­čio da bi na­rod i dr­ža­va mo­gli ima­ti bi­lo ka­kvu ko­rist od ula­ska u osva­jač­ki i rat­ni voj­ni sa­vez, či­je ču­ve­no „mi­lo­sr­đe“ smo, uz­gred, na svo­joj ko­ži ve­o­ma do­bro osje­ti­li pri­je sa­mo de­ce­ni­ju i po.
Ja­sni su mo­ti­vi NA­TO-a da se vra­ti na mje­sto zlo­či­na, gdje ni­je do­vr­šio sa­tan­ski po­sao za­po­čet 24. mar­ta 1999.go­di­ne. Ja­sno je i za­što se Cr­noj Go­ri si­lom na­sra­mo­tu nu­di da po­što- po­to po­sta­ne pr­va dr­ža­va na svi­je­tu u sa­sta­vu NA­TO-a ko­ju je taj oku­pa­ci­o­ni si­stem bom­bar­do­vao. Par­don, nad njom iz­vr­šio stra­vič­nu agre­si­ju, bez odo­bre­nja Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti UN, pri­de, i bez ika­kvog re­al­nog osno­va. Isto ta­ko je, me­đu­tim, ja­sno i za­što za taj pro­je­kat pre­mi­jer Đu­ka­no­vić i nje­go­va teh­nič­ka vla­da ne­ma­ju po­dr­šku gra­đa­na, a po­seb­no ne (ni iz­bli­za) u pro­cen­tu ko­ji je obe­ćan Bri­se­lu, Va­šing­to­nu, Ber­li­nu...
Ka­ko se ve­o­ma pri­ma­kao dan ka­da će naj­vi­ši or­ga­ni Ali­jan­se od­lu­či­ti da li će upu­ti­ti po­ziv­ni­cu Cr­noj Go­ri za član­stvo ili ne, a sve kre­di­bil­ne ana­li­ze upu­ću­ju na za­klju­čak da bi ozbilj­na ve­ći­na Cr­no­go­ra­ca NA­TO voj­ni­ke ov­dje sma­tra­la oku­pa­to­ri­ma uko­li­ko bi do­šli bez odr­ža­va­nja re­fe­ren­du­ma, us­pa­ni­če­ni re­žim po­se­že za oče­ki­va­nim iz­mi­šlja­njem re­zul­ta­ta na­vod­nih is­tra­ži­va­nja, s već vi­đe­nim pot­pi­si­ma vla­di­nih „ne­vla­di­nih“ or­ga­ni­za­ci­ja i ko­je­ka­kvih „ne­za­vi­snih eks­pe­ra­ta“, po po­tre­bi „li­cen­ci­ra­nih“ za zna se ka­kvo is­pi­ti­va­nje ras­po­lo­že­nja jav­nog mnje­nja.
Đu­ka­no­vić gro­zni­ča­vo po­ku­ša­va da u po­sle­de­njem tre­nut­ku obez­bi­je­di ka­kvu – ta­kvu po­dr­šku za NA­TO. To, da­ka­ko, ima svo­ju ci­je­nu. Mo­gu­će po­gub­nu za Cr­nu Go­ru, ali to nje­mu ni­je ni­kad ni bi­lo va­žno.
Jed­na od op­ci­ja ko­ju su Đu­ka­no­vi­ću po­nu­di­li od­re­đe­ni za­pad­ni kru­go­vi ka­ko bi se pri­bli­žio svom NA­TO ci­lju je da Cr­na Go­ra pri­hva­ti „pa­ket“ iz­bje­gli­ca s Bli­skog is­to­ka. Po pri­lič­no po­u­zda­nim iz­vo­ri­ma, Cr­na Go­ra bi u tom sce­na­ri­ju po­sta­la du­go­roč­ni dom za 30 do 50 hi­lja­da iz­bje­gli­ca, a u ne­kom „pre­la­znom“ pe­ri­o­du i do ne­vje­ro­vat­nih 100.000. Ovo se de­ša­va u si­tu­a­ci­ji kad je ze­mlja na ru­bu eko­nom­ske pro­pa­sti, a ni na ko­ji na­čin ni­je ri­je­šen sta­tus ra­se­lje­ni­ka iz Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, od ko­jih ve­ći­na ima du­bo­ke ko­ri­je­ne u Cr­noj Go­ri. Mno­gi i du­blje ne­go što je to slu­čaj sa dvi­je tre­ći­ne Đu­ka­no­vi­će­ve vla­de.
Ta­kav ne­kon­tro­li­sa­ni pri­liv iz­bje­gli­ca, či­ju pat­nju pot­pu­no ra­zu­mi­jem, svi pro­ble­mi s ko­ji­ma smo su­o­če­ni na po­li­tič­kom pla­nu (na­sil­no gu­še­nje gra­đan­skih pro­te­sta, re­pre­si­ja dr­žav­nog apa­ra­ta, ko­laps in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma) i eko­nom­ska ka­ta­stro­fa u Cr­noj Go­ri, ze­mlju mo­gu do­ve­sti na rub ozbilj­nih unu­tra­šnjih su­ko­ba s ne­sa­gle­di­vim po­sle­di­ca­ma. Uosta­lom, gdje god je NA­TO, ne ra­ču­na­ju­ći glav­ne oso­vi­ne Ali­jan­se, tu su i pro­ble­mi - spa­lje­ni gra­do­vi, et­nič­ka či­šće­nja, ma­sov­ni po­ko­lji, sru­še­ne sve­ti­nje, pro­gon, ko­lo­ne iz­bje­gli­ca, oku­pa­ci­ja... I to­ga smo se na­gle­da­li u mi­nu­le dvi­je i po de­ce­ni­je, u vla­sti­toj ze­mlji.
Da bi se iz­bje­gla bi­lo ka­kva mo­guć­nost da iz­u­zet­no za­teg­nu­ta ukup­na si­tu­a­ci­ja pre­ra­ste u ozbilj­ne ne­mi­re, po­u­če­ni na­šom isto­ri­jom, neo­p­hod­no je da sku­pa uči­ni­mo do­pri­nos ka­ko bi se ot­klo­ni­la sva­ka opa­snost od gra­đan­skih su­ko­ba. Tu žr­tvu mo­ra­mo bi­ti sprem­ni svi da pod­ne­se­mo. Svi mi ko­ji­ma je uisti­nu do Cr­ne Go­re, ne­za­vi­sno od to­ga pri­pa­da­mo li ovoj ili onoj po­li­tič­koj par­ti­ji, jed­noj, dru­goj ili tre­ćoj ide­o­lo­gi­ji, ili pak sa­mo Cr­noj Go­ri. Svi mi ko­ji­ma je do istin­skog mi­ra i bla­go­sta­nja.
Di­le­me vi­še ne­ma - za iz­la­zak iz bez­na­đa, po­treb­na je me­đu­na­rod­na ar­bi­tra­ža. Po­sled­nji je tre­nu­tak za iz­na­la­že­nje kom­pro­mi­sa. Ima­ju­ći u vi­du ras­po­red i in­te­re­se po­li­tič­kih ak­te­ra u Cr­noj Go­ri, ide­a­lan mo­del me­đu­na­rod­ne ar­bi­tra­že bi bi­lo ne­što po­put „Nor­man­dij­ske če­tvor­ke“, gdje su naj­va­žni­je ze­mlje EU - Fran­cu­ska i Nje­mač­ka, po­tom Ru­si­ja i na kra­ju re­le­vant­ni pred­stav­ni­ci vla­sti i opo­zi­ci­je u Cr­noj Go­ri.

Pi­še: Mi­len­ko Jo­va­no­vić