Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić


Da sva­ko dru­štvo stva­ra vred­no­sne su­do­ve i nor­me, čak i sa prav­nim pra­zni­na­ma, ni­je no­vost, ali da sa­vre­me­ni svi­jet uve­li­ko pri­ti­ska­ju mo­ral­ne pra­zni­ne je­ste pi­ta­nje ko­je, u naj­ma­nju ru­ku, za­bri­nja­va. Do­da li se to­me da je obi­čaj, kao ne­ka­da, va­žan iz­vor tra­di­ci­o­nal­nog po­na­ša­nja (ius non scrip­ta) po­ti­snut, da ne ka­že­mo ne­stao, on­da je to stvar za ana­li­zu. Po se­bi se ra­zu­mi­je da sa­vre­me­ne teh­no­lo­gi­je stva­ra­ju ‘’no­ve nor­me’’ i no­ve ‘’teh­nič­ke stan­dar­de’’, ali ka­ko, pri no­vom svjet­skom po­ret­ku, sa­ču­va­ti mo­ral, ka­ko us­pje­ti da čo­vjek ne bu­de raš­čo­vje­čen, ka­ko us­pje­ti da mo­ral sa­ču­va­mo kao nor­mu ko­ja za sank­ci­ju ima gri­žu sa­vje­sti? Uko­li­ko na­pu­sti­mo ovu va­žnu sank­ci­ju, mo­ral­ne pra­zni­ne se ne­će ni­čim mo­ći po­pu­ni­ti, ni­ti za­mi­je­ni­ti, jer je dru­štvo bez gri­že sa­vje­sti kao čo­vjek bez du­še.
Ina­če, ‘’di­le­ri no­vih teh­no­lo­gi­ja’’ ne ma­re za mo­ral, pa je nor­ma kao tvo­re­vi­na si­ste­ma, če­sto i pre­če­sto pod­lo­žna (ne)pra­ved­nim pro­mje­na­ma ko­je su­spen­du­ju ne sa­mo za­kon, već i pra­ved­nost. Za­to i na­po­me­na da prav­na si­gur­nost tre­ba da obez­bi­je­di ‘’sfe­ru in­te­re­sa dru­štva’’ i da vri­jed­nost – mo­ral tre­ba­mo po­i­ma­ti kao ka­te­go­rič­ki im­pe­ra­tiv. Ovo po­seb­no iz raz­lo­ga, što je ‘’pre­o­bra­žaj svi­je­sti’’ već uzeo ‘’da­nak’’, ka­da je ri­ječ o mo­ra­lu i obi­ča­ju. Ono što se vje­ko­vi­ma ta­lo­ži­lo i do­bi­lo ljud­sku ve­ri­fi­ka­ci­ju, da ne ka­že­mo i na­uč­nu, ba­rem kad je ri­ječ o mo­ra­lu i obi­ča­ju, mo­ra­mo te ka­te­go­ri­je, ma­kar u frag­men­ti­ma, sa­ču­va­ti. ‘’Le­gi­tim­nost’’ mo­ra­la je naj­ve­ća pri­nud­nost pra­va i to pra­vo je dje­lo­va­lo i na od­re­đe­no mje­sto i u od­re­đe­nom vre­me­nu, i ni­je se ni­ka­ko i ni­ka­da po­sta­vlja­lo pi­ta­nje ‘’šta je pra­vo’’, jer je ono bi­lo ka­rak­te­ri­stič­no ba­rem za Cr­nu Go­ru. Ina­če, mo­ral­na kri­za, već du­že vre­me­na, po­tre­sa svi­jet, od če­ga ni­je imu­no ni­jed­no dru­štvo, ni­jed­na dr­ža­va, pa ni re­gi­on, i za­to se na­me­će ozbilj­no upo­zo­re­nje, od­no­sno kon­sta­ta­ci­ja, da mo­ral ni­je ‘’ka­dar’’ da se sam bra­ni. Mo­gu­će, da je su­kob ‘’raz­li­či­tih in­te­re­sa’’ to­me dao ma­ha. Pri­tom ne tre­ba za­po­sta­vi­ti sma­nje­nje po­vje­re­nja u svjet­ske, na­ci­o­nal­ne i op­šte in­sti­tu­ci­je si­ste­ma, što čo­vje­ka do­ne­kle či­ni ne­spo­sob­nim da sam se­be ko­ri­gu­je i smog­ne sna­ge da vi­di ‘’čo­vje­ka u čo­vje­ku’’. Ina­če, op­šte­poz­ta­to je da dr­ža­va ne mo­že da stvo­ri mo­ral ako gra­đa­ni to ne že­le. Tač­no je da sva­ko ima pra­vo na svo­je uvje­re­nje i svoj vred­no­sni sud, ali ko­me se vi­še vje­ru­je na ri­ječ – na ri­ječ ko­ja je ne­ka­da, kao ama­net di­ljem sta­re Cr­ne Go­re, vi­si­la o sva­koj gra­ni. Za­to su me­đu na­ma i pri­sut­ni pi­ta­nje da li ri­je­či mo­ral i obi­ča­ji ‘’umi­ru’’ i kon­sta­ta­ci­ja da ako ne­ma mo­ra­la, tre­ba ba­rem da je vi­še ozbilj­no­sti, od­go­vor­no­sti i iskre­no­sti. Zna­mo da je do­ka­zi­va­nje ‘’gu­bit­ka mo­ra­la’’ bez­na­de­žna ra­bo­ta, ali je ba­rem do­stoj­no i ča­sno uka­za­ti na tu i ta­kvu okol­nost. Od­su­stvo istin­ske prav­de i li­ce­mjer­je pro­ta­go­ni­sta svjet­ske eko­nom­ske kri­ze, du­bo­ko ‘’če­re­če’’ osta­tak iz­vor­nog mo­ra­la i do­brih obi­ča­ja, pa se po­ne­kad na­ža­lost na­me­će, kon­sta­ta­ci­ja, da je mo­ral uto­pi­ja ili, pak, uto­pi­stič­ka ilu­zi­ja.
Ina­če, ne­ma nam spa­sa u bjek­stvu od mo­ra­la. Iako je adre­sa mo­ra­la ve­za­na za ‘’etič­ka vre­me­na’’ ko­ja su kra­si­la sve pro­šle vje­ko­ve, ta­ko ne­što se ni pri­bli­žno ne mo­že re­ći za da­na­šnje vri­je­me, jer naj­vi­še gri­je­še oni ko­ji, na­jed­no­stav­ni­je re­če­no, za­bo­ra­vlja­ju da pli­ma pot­cje­nji­va­nja mo­ra­la i do­brih obi­ča­ja kru­ži nad na­ro­dom Evro­pe, i da je za­vla­da­la ne­so­li­dar­nost i pad op­štih vri­jed­no­sti, i da je to, krat­ko re­če­no, po­ja­va pla­ne­tar­nog ka­rak­te­ra. Po­ne­kad se sti­če uti­sak da je pri­ča o mo­ra­lu i ve­ćim vri­jed­no­sti­ma ne­za­hval­no ka­zi­va­nje. Ovo tim pri­je što od­re­đe­ni in­te­lek­tu­al­ni kru­go­vi ću­te i to ne že­le da slu­ša­ju, i po­red to­ga što je ta pri­ča de­fi­ci­tar­na i po­treb­na kao na­su­šni hleb. Tač­no je da se mo­ra iz­vr­ši­ti se­lek­ci­ja ‘’no­vih vri­jed­no­sti’’, ko­je na­ma obič­nim gra­đa­ni­ma i ne uli­va­ju ne­ku na­du. Sto­ga, mo­ral i pra­ve vri­jed­no­sti mo­ra­ju bi­ti te­me sva­ke ozbilj­ne pri­če. Za­to, ne za­bo­ra­vi­mo da je ka­men mu­dro­sti stub mo­ra­la, či­ja sta­ti­ka je­ste uni­ver­zal­no zna­če­nje. Ne smi­je­mo osta­tak mo­ral­nih vri­jed­no­sti da­va­ti na ten­der, jer je mo­ral vri­je­dan sa­mo­po­što­va­nja i di­vlje­nja. I da za­vr­šim od­go­vo­rom Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća na pi­ta­nje jed­nog ple­men­skog star­je­ši­ne: ‘’Hva­la Bo­gu, ja mnim da je mo­ral ljud­sko­ća’’. Da upra­vo ta­ko je ka­zao autor Imo­vin­skog za­ko­ni­ka, ko­ji je re­mek- dje­lo prav­nič­ke dok­tri­ne. Do­daj­mo da, ipak, kraj mo­ra­la ni­je na­stu­pio. Slič­no­sti i raz­li­ke, ra­do­sti ži­vlje­nja i či­sto­ta du­še ne­će ga uga­si­ti. I one će, uvje­re­ni smo, uti­ca­ti da pa­da mo­ra­la bu­de što ma­nje, ka­ko bi što ma­nje bi­lo pro­sto­ra za mo­ral­ne pra­zni­ne. Uosta­lom, bez mo­ra­la te­ško da se stvo­ri pred­sta­va o prav­di, pra­ved­no­sti, pra­vič­no­sti i prav­no­sti.