Piše: BORIS JOVANOVIĆ


Nje­gov brat Bla­ško, grad­ska du­go­no­ga hi­je­na i ka­ma­taš, ka­že mi la­kon­ski sr­ku­ću­ći ohla­đe­ni espre­so u Grad­skoj:
-Smje­stio sam ga u naj­bo­lju bol­ni­cu za te slu­ča­je­ve. Vi­še mu ni­šta ne mo­gu. Je­bi ga.
Osta­vlja me za sto­lom. Raz­mi­šljam o Bla­ško­vom bra­tu, do­bro­du­šnom bi­bli­o­te­ka­ru ko­jem su oči če­sto oti­ca­le i su­zi­le. Ka­ko li moj po­zna­nik, bi­bli­o­te­kar Ne­nad, pro­vo­di da­ne u bol­ni­ci Kfar Ša­ul, ne­gdje, valj­da, u švar­cvald­skim šu­ma­ma?
Ne­nad je tog da­na kao i obič­no sr­ku­tao ru­ski čaj oko de­set ča­so­va i tri­de­set mi­nu­ta u svo­jo­joj bi­bli­o­te­ci. Za­tim je ustao i od­ra­dio ne­ko­li­ko la­ga­nih vje­žbi za opu­šta­nje, otvo­rio pr­o­zor, ot­puh­nuo ka ve­drom ne­bu, za­če­šljao se pred ogle­dal­ce­tom na po­li­ci, pa iza­šao u ve­dar dan.
Ku­pio je ma­sni bu­rek, no­vi­ne, us­put sa la­kr­di­ja­ši­ma pre­pri­čao po­ne­ku la­kr­di­ji­cu, ušao je u bi­bli­o­te­ku, osta­vio bu­rek i no­vi­ne na sto, za­tim oti­šao pred ogle­da­lo, žur­no pro­vu­kao pr­ste kroz pro­ri­je­đe­nu pr­o­si­je­du ko­si­cu, dva-tri pu­ta ras­te­gao na­bu­bre­le pod­oč­nja­ke, na­krat­ko pro­pla­kao ona­ko iz či­sta mi­ra i opet iza­šao. Za­pu­tio se ka ki­o­sku na­da­ju­ći se da će se opet za­gle­da­ti u za­no­sni raz­de­ljak žen­skih si­sa, ali tra­fi­kant­ki­nje ni­je bi­lo. Opet je bio na ivi­ci su­za.
Bu­rek je bio mlak i gnje­cav, ot­ki­dao je ži­la­vo ti­je­sto i žva­kao kao hr­čak. Sje­tio se da je za­bo­ra­vio da ku­pi jo­gurt, ali ga je mr­zje­lo da usta­je, pa je na­sta­vio da je­de po­vre­me­no ot­pu­hu­ju­ći za­go­re­le mr­vi­ce.
Lop­ti­cu ma­snog pa­pi­ra je uba­cio u kor­pu, za­tim je na­preg­nu­to sje­dio na ivi­ci ne­u­dob­ne sto­li­ce sve dok ni­je pod­rig­nuo slat­ko kao be­ba. Za­do­volj­no i za­hval­no je po­gla­dio sto­mak za­va­lju­ju­ći se udob­no. Mo­glo je bi­ti oko je­da­na­est.
Ukr­šte­ni­cu je rje­ša­vao bez na­po­ra, to ga je ra­do­va­lo i ti­ho je zvi­ždu­kao kao žuć­ka­sti ka­na­ri­nac. Za­peo je kod po­sljed­njeg re­da vo­do­rav­no, sta­vio olov­ku me­đu zu­be i po­gle­dao na­vi­še ka vr­hu po­li­ce na­tr­pa­ne knji­ga­ma.
Pa­žnju mu je za­ro­bio svje­tlu­ca­vi prah što je la­ga­no ula­zio kroz pro­zor i ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka leb­dio nad po­li­com. Olov­ka je is­pa­la iz usta za­ble­nu­tog bi­li­o­te­ka­ra Ne­na­da.
Svje­tlu­ca­vi prah je pao na de­be­lu knji­žu­ri­nu i bi­bli­o­te­kar je već ta­da po­že­lio da usta­ne i po­bjeg­ne iz za­ča­ra­ne bi­bli­o­te­ke. No, ra­do­zna­lost i strah su ga pri­ko­va­li za sto­li­cu.
Knji­žu­ri­na se us­pra­vi­la i pro­tre­sla kao ko­ko­ška is­pod pi­je­tla, iskri­ce pra­ši­ne su za­ple­sa­le no­še­ne va­zdu­šnom stru­jom. Knji­ga se ras­kri­li­la, za­le­pe­ta­la kar­ton­skim ko­ri­ca­ma, ogla­si­la se kao di­vlja pat­ka u ni­skom pre­le­tu, na­pra­vi­la dva kru­ga po bi­li­o­te­ci, pro­šla dva pu­ta iz­nad bi­bli­o­te­ka­re­ve gla­ve ko­ji je pre­stra­vlje­no mla­ta­rao ru­ka­ma i pao sa sto­li­ce, a knji­ga je iz­li­je­ću­ći kroz pro­zor mir­no za­plo­vi­la ka mo­drom pla­vom ho­ri­zon­tu.
Bi­bli­o­te­kar Ne­nad pri­da­vljen uža­som je ne­ka­ko uspio da usta­ne ba­tr­ga­ju­ći se kao da iz­la­zi iz ži­vog bla­ta. S mu­kom je pro­gu­tao ne­ko­li­ko ka­pi ras­hla­đe­nog ča­ja.
Mje­sto na po­li­ci na ko­jem je sta­ja­la de­be­la knji­ga zja­pi­lo je kao otvo­re­na ra­na.
Us­pa­ni­če­no je žu­rio svom sta­nu, ko­lje­na su mu iz­daj­nič­ki klec­ka­la, ste­za­lo ga je u gru­di­ma. Ne­pre­sta­no se okre­tao za so­bom slu­te­ći da za njim le­ti ja­to kr­vo­žed­nih knji­ga ko­je će mu pro­klju­va­ti mo­zak i utro­bu.
Me­đu­tim, knji­ge su mi­ro­va­le u ukle­toj bi­bli­o­te­ci. Na sto­lu je osta­la pre­vr­nu­ta čaj­na šo­lja, ras­kri­lje­ne no­vi­ne, gra­fit­na olov­ka i lju­spi­ce od bu­re­ka...
Na vra­ti­ma re­cep­ci­je psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce Kfar Ša­ul ne­ko je na­pi­sao upo­zo­re­nje ko­je gla­si: Spre­mi­te se za ula­zak me­si­je. Pre­ma ri­je­či­ma ne­kih pa­ci­je­na­ta Me­si­ja se već na­la­zi u bol­ni­ci.
Kfar Ša­ul je ne­ka vr­sta pri­hva­ti­li­šta za obo­lje­le od sin­dro­ma Je­ru­sa­lim, ne­sreć­ne tu­ri­ste, ko­ji, pod uti­ca­jem spi­ri­tu­al­no­sti gra­da, uobra­ža­va­ju da su me­si­je ili ne­ke dru­ge bi­blij­ske lič­no­sti ko­je ima­ju za­da­tak da pre­ne­su spe­ci­jal­ne po­ru­ke od Bo­ga. Po­li­ci­ja je ne­dav­no pro­na­šla jed­nog bra­da­tog Ita­li­ja­na ka­ko lu­ta okol­nim br­di­ma ob­u­čen u dronj­ke sa No­vim za­vje­tom u ru­ci, ne­svje­stan da pa­da sni­jeg, ubi­je­đen da je Isus Na­za­re­ća­nin. Je­dan po­mah­ni­ta­li Nje­mac je te­le­fo­ni­rao po­li­ci­ji da se po­ža­li ka­ko mu oso­blje ku­hi­nje ne da da pri­re­di Taj­nu ve­če­ru. Je­dan nag čo­vjek sa ma­čem u ru­ci trč­ka­rao je uli­ca­ma ob­ja­šnja­va­ju­ći da je mi­si­o­nar ko­ji li­je­či sli­je­pe.
Bol­ni­cu Kfar Ša­ul po­sje­ću­je pe­de­se­tak pa­ci­je­na­ta go­di­šnje. Po­lo­vi­na njih je iz SAD, dok osta­li do­la­ze, uglav­nom, iz za­pad­ne Evro­pe. Slu­ča­je­vi su pod­jed­na­ko za­stu­plje­ni kod hri­šća­na i kod Je­vre­ja. Mu­sli­man­ski tu­ri­sti su do sa­da us­pje­va­li da sa­ču­va­ju um od ova­kvih uti­ca­ja. Pre­ma ri­je­či­ma Mo­še Ka­li­ja­na, psi­hi­ja­tra, sin­dr­om Je­ru­sa­lim mo­že bi­ti po­slje­di­ca uz­bu­đe­nja zbog po­sje­te mje­stu ko­je je ra­ni­je bi­lo sa­mo sve­ti i uz­vi­še­ni san kao kad obo­ža­va­telj ne­ke film­ske zvi­je­zde od­je­da­red do­bi­je pri­li­ku da krlj­ne je­zik u usta svom ido­lu. Ili su bo­le­sni­ci žr­tve raz­o­ča­re­nja ko­je na­stu­pa ka­da ot­kri­ju da je Je­ru­sa­lim sa­mo jed­no mje­sto na ze­mlji sa še­ta­li­šti­ma, ka­na­li­za­ci­jom i uobi­ča­je­nom gu­žvom u sa­o­bra­ća­ju. Ne že­le­ći da pri­hva­te stvar­nost, ob­ja­šnja­va Ka­li­jan, pa­ci­jen­ti se po­vla­če iz nje. Ve­ći­na ima isto­ri­ju men­tal­nih bo­le­sti.
Svo­je­vre­me­no su u Kfar Ša­u­lu bo­ra­vi­le po tri me­si­je isto­vre­me­no. Me­đu­tim, oni se ne pre­pi­ru. Mir­no i str­plji­vo če­ka­ju da se pri­je ili ka­sni­je dvo­ji­ca ras­krin­ka­ju i od­stra­ne kao pre­va­ran­ti. U mi­li­ni me­di­ti­ra­nja pro­la­ze im bo­le­snič­ki da­ni.
Za­da­tak bol­ni­ce ni­je da iz­li­je­če pa­ci­jen­te, već sa­mo da ih smi­re po­ne­kad ko­ri­ste­ći dro­ge i po­ša­lju na li­je­če­nje u nji­ma bli­ski­ju sre­di­nu. Bi­lo je i bje­ža­nja iz bol­ni­ce. Na­ro­či­to je bio za­ni­mljiv Sam­son, mi­ši­ća­vi Ka­na­đa­nin, ko­ji je, ka­ko bi do­ka­zao svo­je kva­li­te­te opi­sa­ne u Sta­rom za­vje­tu, ru­kom is­tr­gao me­tal­ne re­šet­ke sa pro­zo­ra bol­ni­ce. Bol­nič­ko oso­blje pri­mje­ti­lo ga je na auto­bu­skoj sta­ni­ci i vra­ti­lo ga na­zad bez in­ci­de­na­ta.
Sta­nov­ni­štvo ko­je ži­vi u oko­li­ni bol­ni­ce svje­sno je či­me se bol­ni­ca ba­vi, po­ne­kad je čak i pre­vi­še sa­vje­sno. Ne­dav­no su mje­šta­ni do­ve­li hi­ste­rič­nu ba­ki­cu ko­ja je go­vo­ri­la grč­ki jer su pret­po­sta­vlja­li da ju je po­go­dio sin­drom Je­ru­sa­lim. Ona je, me­đu­tim, bi­la sa­mo tu­rist­ki­nja ko­ja se na­šla u ne­po­zna­tom okru­že­nju i po­če­la da pa­ni­či. Bi­la je pri­lič­no uz­bu­đe­na, ali ne u di­rekt­noj opa­sno­sti da uobra­zi da je bo­žan­stvo...
Ot­pri­li­ke to sam pro­na­šao na in­ter­ne­tu o bol­ni­ci Kfar Ša­ul. I ni­je mi ja­sno ka­kve ve­ze ima moj po­zna­nik, bi­bli­o­te­kar Ne­nad, sa svim tim? Ži­vot je ču­do, mno­go stra­šni­je i smje­šni­je ne­go pri­če o ži­vo­tu.
(Autor je književnik)