Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Cr­na Go­ra ubr­za­no na­pre­du­je od no­mi­na­lo su­ve­re­ne dr­ža­ve, ka ne­su­ve­re­nom en­ti­te­tu.
Ako ni­je­su to ra­ni­je zna­li, en­tu­zi­ja­sti cr­no­gor­ske su­ve­re­no­sti i in­di­pen­di­sti, ne­ka sad zna­ju. Ni­je no­vo, a ni­je ni tra­gič­no, kad dr­žav­na ob­ma­ne, i na­sa­di svo­je po­li­tič­ke po­da­ni­ke i za­lu­đe­ni­ke, ne­go kad po­da­ni­ci i uza­lu­đe­ni­ci shva­te da su nji­ho­ve za­blu­de is­ko­ri­šće­ne da bu­du sa­svim obe­smi­šlje­ni, i osta­vlje­ni po­red pu­ta.
Ču­ve­ni cr­no­gor­ski nar­ci­zam, pla­si­ran u cr­no­gor­sku su­ve­re­nost, iz­i­grao je svo­je no­si­o­ce, da za to­li­ku glu­post ne­ma­ju ko­ga da okri­ve do se­be. Tra­ži­li ste, evo vam. Ni­je­ste zna­li šta će­te od svog ži­vo­ta, ali mi smo zna­li. Sad sa­znaj­te ono što ni­je­ste zna­li, ako mo­že­te to iz­dr­ža­ti, a ne plju­nu­ti na se­be.
Nar­ci­zam i sa­mo­ob­ma­nji­va­nje išli su uvi­jek ru­ku pod ru­ku, ra­me uz ra­me, kao bra­ća -utva­re.
Pri­pre­ma Cr­ne Go­re za en­ti­tet­sko bla­žen­stvo, pret­po­sta­vlja - sla­ma­nje, ras­tva­ra­nje, pre­o­bli­ko­va­nje, pre­i­me­no­va­nje sve­ga što joj je da­va­lo mo­gu­ću isto­rij­sku čvr­sti­nu, po­sto­ja­nost, iden­ti­te­sku sa­mo­svi­jest i sl. To­ga ima da ne­ma, krat­ko i ja­sno. Jer to ima­ju sa­mo su­ve­re­ne dr­ža­ve, a su­ve­re­ne dr­ža­ve su vi­še mi­to­man­ska li­te­ra­tu­ra, ne­go stvar­nost. Cr­na Go­ra, iz po­zna­tih raz­lo­ga, bi­la je ve­li­ki kon­tej­ner srp­ske mi­to­ma­ni­je. Ni­je to sad la­ko is­kre­nu­ti na as­falt, iz­ga­zi­ti, i od­stra­ni­ti na sme­će. Jer tu još ima po­ne­što što je ovom za­tu­ca­nom na­ro­du sku­po, bez če­ga ne mo­že da za­mi­sli ži­vot. Na­log je ta­kav, da se mo­ra ra­di­ti pa­žlji­vo, pre­ci­zno i su­ro­vo. Ne­ma mi­lo­sti u dr­ža­ve, a po­seb­no to osje­ća­nje je ana­hro­no za en­ti­te­te. En­ti­te­ti ima­ju ga­zde ko­ji su pra­ved­ni­ci bez mi­lo­sti.
Ali, već smo do­sta ura­di­li u ovom mi­to­man­skom na­ro­du:
Srp­skog je­zi­ka vi­še se sa si­gur­no­šću ne zna je li ikad bi­lo u Cr­noj nam Go­ri?! Je li to –bo­san­ski, cr­no­gor­ski, hr­vat­ski, ka­tun­ski, bo­ke­ški? Sa­mo da ne bu­de srp­ski, pa ne­ka bu­de bo­san­ski i cr­no­gor­ski, ka­tu­njan­ski, drob­njač­ki, do­njo­kraj­ski, ro­vač­ki, banj­ski, ru­din­ski... Sve to, i još vi­še od­go­va­ra en­ti­tet­skoj tran­sfor­ma­ci­ji. Cr­no­gor­ski je­zik je naj­ma­nje to što je, jer ne­ma rad­nog sta­ža, ni­šta ni­je ura­dio u ži­vo­tu, ali to nam od­go­va­ra, jer sa­mo je va­žno da ni­je ono što je. Iz­i­gra­va­nje me­ga­lo­man­skog iden­ti­te­ta, neo­p­hod­na je te­ra­pi­ja.
U stra­te­škoj ori­jen­ta­ci­ji cr­no­gor­skog pre­la­ska s dr­ža­ve na en­ti­tet pro­gram­ski je tre­ba­lo ismi­ja­ti cr­no­gor­sko ju­na­štvo, cr­no­gor­sko srp­stvo, i žud­nju Cr­no­go­ra­ca k Bo­gu ži­vo­me. Na­ro­či­to je ismi­jan onaj stih iz Nje­go­še­vog te­sta­men­ta: „Ja sad (mr­tav) idem Te­bi, da te sla­vim i po­jem u vječ­nim ho­ro­vi­ma“. Mno­go je pra­šta­no tom Nje­go­šu u cr­no­gor­skoj dr­ža­vi, ali u cr­no­gor­sko­me en­ti­te­tu ne mo­že se vi­še ni­šta opro­sti­ti. Su­ve­ren mo­že da pra­šta i po­mi­lu­je, a šef en­ti­te­ta ni­kom ni­šta ne smi­je da pra­šta. Da se pre­va­ri i opro­sti ne­kom ne­što ne bi mu bi­lo opro­šte­no. U en­ti­te­tu ne mo­že ni­ko bi­ti va­žan, pa ne­ka je i cr­no­gor­ski mi­tro­po­lit! Tim pri­je tre­ba da se sma­nji, do­ve­de u red kao i svi dru­gi či­nov­ni­ci en­ti­te­ta.
Evo, do­šle su na red i srp­ske vla­di­ke, i cr­no­gor­ski mi­tro­po­li­ti. Ma ne­će nam vi­še oni Cr­nu Go­ru ve­za­ti za ne­bo. Mi smo na­šli bo­lje i si­gur­ni­je va­ze, ko­je ne­će ni­kad vi­še po­pu­sti­ti.
Ma ne­će nam vi­še cr­no­gor­ski mi­tro­po­li­ti za­pre­da­ti, i pra­vi­ti se va­žni kao da su s Bo­gom sve­za­li. Pr­vo taj cr­no­gor­ski mi­tro­po­lit (ma­da tu ti­tu­lu tre­ba mo­der­ni­zo­va­ti!), tre­ba da se sve­že i uve­že u cr­no­gor­ski en­ti­tet (ko­ji još na­zi­va­mo dr­ža­va, ra­di do­ma­će­ga ras­po­lo­že­nja i nar­ci­stič­kih osta­ta­ka cr­no­gor­skih). Pa ne mo­že cr­no­gor­ski mi­tro­po­lit bi­ti ni iz­nad cr­no­gor­ske dr­ža­ve, a ka­mo­li iz­nad cr­no­gor­sko­ga en­ti­te­ta. Iz­nad su­ve­re­ne dr­ža­ve, ne­ka­ko se mo­gao tr­pje­ti i su­ve­re­ni Bog, a u en­ti­te­tu ne­ma Bo­ga. En­ti­tet ima ga­zdu, bord di­rek­to­ra ko­ji ži­ve ne­gdje u Kaf­ki­nom ‘’Zam­ku’’. Ko­ji se na­la­zi ne­gdje i bli­zu mu­či­o­ni­ce u ko­joj je umo­ren ne­vi­ni mi­to­man Ga­vri­lo Prin­cip. Sad je svi­ma, valj­da, ja­sno da u (ne­su­ve­re­nom, što se pod­ra­zu­mi­je­va) cr­no­gor­skom en­ti­te­tu, ni­ka­ko ne mo­že po­sto­ja­ti su­ve­re­na srp­ska Cr­kva. Pr­vo bi to bi­lo ap­surd­no na ver­bal­nom ni­vou, a u stvar­no­sti je to be­smi­sle­no i ne­pod­no­šlji­vo. Ta am­bi­ci­ja, i me­ga­lo­ma­ni­ja, da ne­ko dr­ži ve­zu s Bo­gom, kao što ho­će, ka­ko ka­že, SPC, ne­što je što sa­bla­žnja­va i naj­tre­zve­ni­ji um.
Da se Cr­na Go­ra mo­li u Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi, to je ne­pod­no­šlji­vo za en­ti­tet­ski zdrav ra­zum. Da se Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva mo­li za Cr­nu Go­ru, ne­pod­no­šlji­vo je za ono­ga ko je još u svo­joj pa­me­ti. Da se en­ti­tet­ska Cr­na Go­ra mo­li da u njoj slo­bod­no ži­vi Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva, ne­do­pu­sti­va je ve­li­ko­du­šnost cr­no­gor­ska, ko­ja nas je ko­šta­la ži­vo­ta. Ako je to ta­ko, i ako to ta­ko još mo­že da bu­de, mi smo vi­še utva­re ne­go lju­di. Mi smo vi­še ni­ko ne­go iko. Ako je to ta­ko, on­da su nas iz­mi­sli­li Sr­blji, i tu­ma­ra­mo kao srp­ske iz­mi­šljo­ti­ne, ne­spo­sob­ni ni za en­ti­tet, a ka­mo­li za slo­bod­nu i mo­der­nu dr­ža­vu. Ta­kvi ka­kvi smo, ako smo ta­kvi ka­kvi smo, tre­ba da dig­ne­mo ru­ke od se­be, i da se po­da­mo u ru­ke oni­ma ko­ji će zna­ti da nas umi­je­se, i od nas na­pra­ve ne­kad ne­što.
(Autor je knji­žev­nik)