Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Ovo vi­še ni­su men­tal­ne sli­ke u ko­ji­ma svi­jet emi­tu­je svo­ju pred­sta­vu i ak­ter vo­lju. U ho­lo­gram di­men­zi­ji, or­ga­ni­zmi su ani­ma­ci­je, jed­ne pro­be ko­ja se ak­tu­e­li­zu­je s onu stra­nu vje­štač­kog.
Pro­la­zi­mo se pu­tem ekra­na, sur­fu­ju­ći kroz mre­žu bez at­mos­fe­re, pla­si­ra­ju­ći efek­te an­tisa­dr­ža­ja. Ta­ko smo stu­pi­li u teh­no­ma­nič­nu isto­ri­ju, ko­ja je na­kon stvar­nog kra­ja, pre­se­lje­na u mr­tve ka­na­le bez pri­jem­ni­ka. Film je sa­mim tim uvi­jek nov, ot­kri­va­ju­ći se u po­et­skoj na­uč­noj fa­na­ti­ci.
Seks u za­štit­nom ska­fan­de­ru, pu­to­va­nje duž br­zih, po­slov­nih li­ni­ja, raz­grad­nja nad­re­al­nog: to je pro­tok ci­vi­li­za­ci­je ko­ja sa­moj se­bi us­kra­ću­je bu­duć­nost, pro­gra­mi­ra­ju­ći je pre­ma pa­met­nom pra­vil­ni­ku u ko­me ne­ma pro­sto­ra ni­ti za naj­ma­nju gre­šku. U tom smi­slu mo­že­mo re­ći da je, pro­sto kao izum, – stvar­nost za­sta­rio mo­del u od­no­su na ovaj to­tal­ni na­pre­dak pro­jek­to­van na svim po­lji­ma.
Ne­ma vi­še mje­sta za go­vor o do­bru i zlu, li­je­pom i ru­žnom, ove su ka­te­go­ri­je is­pum­pa­ne i u pla­stič­nom su­pro­tsta­vlja­nju stva­ri obri­sa­ne. Ni umjet­nost se vi­še ne obra­ća ni­čem kon­kret­nom, re­ge­ne­ri­šu­ći se na vla­sti­ti ra­čun, pre­sta­la je bi­ti pro­du­že­na po­li­tič­ka ru­ka.
Okre­ću­ći le­đa uto­pi­ji, u svom kon­cep­tu tra­u­ma­tič­nog osvje­šće­nja, nu­žno je bi­lo da ismi­je sva­ki an­gan­žman. Benk­si, taj ulič­ni umjet­nik u stal­nom po­kre­tu, pro­tiv ko­je to još ari­jev­ske ari­sto­kra­ti­je ostva­lja trag spre­jom? Sa ekra­nom na mje­stu gla­ve, na zi­du ko­ji go­vo­ri pu­nim usti­ma, sve umik­so­va­ne pa­ro­le u ovom sta­di­ju­mu ubr­za­nja po­sta­ju ne­moć­ne, jer kon­zu­ment sur­fu­je uz ta­la­se pa­ra­lel­ne stvar­no­sti, li­sta­ju­ći ove po­ru­ke u tre­nut­ku nji­ho­vog za­met­ka, ko­ji uvi­jek već ka­sni i ane­mič­no se od­ra­ža­va.
U kor­po­ra­ci­ji za klo­ni­ra­nja, ja­sno či­ta­mo: smrt sper­ma­to­zo­i­di­ma! Za­rad če­ga im­pul­si bi­o­lo­gi­je ka­da se sva­ki ni­vo sta­nja slo­bod­no kre­će ot­ka­čen od svo­je ma­tri­ce. Za­i­sta, bla­že­no li je bi­ti po­dig­nut iz tog sna, bez­bol­no pre­či­šćen i a pri­o­ri pro­gra­mi­ran. Ka­ko je sva­ki fe­tus jed­na bo­žan­ska in­for­ma­ci­ja, u stra­tofu­tu­ri­stič­koj ide­o­lo­gi­ji, Bog je na­pu­stio svo­je ko­šni­ce. Po­put za­mra­če­nog ekra­na, do­ga­đa­mo se za sa­me se­be, bez zna­ka, kao iz­glo­blje­ni me­dij za­ki­nut mo­guć­no­sti udva­ja­nja. Ta­ko se na­me­će pi­ta­nje: da li je mo­gu­će mi­sli­ti elek­tron­sku da­lji­nu, i/ili kraj vre­me­na i pro­sto­ra?! Ko­mu­ni­ka­ci­ja je br­ža od svje­tlo­sti, jer su po­ru­ke sa­vr­še­no pra­zne i efi­ka­sno ela­stič­ne. U elek­tri­ci­te­tu eklek­tič­kog, sli­ke su na­sa­đe­ne na slajd što se ras­pr­ska­va i pre­ko zo­ne ono­stra­nog. Moć pa­nop­tič­kog ogo­lju­je tran­scen­den­tal­no...
Do­gu­ra­ti do­tle da se u ka­ci­gi, to­bo­ga­nu sa hi­lja­du ka­b­lova, u slu­za­vom ba­ze­nu, po­dsvi­jest is­po­vi­je­da se­bi. Ono što nam teh­no­lo­ška su­per era do­ka­zu­je, je­ste či­nje­ni­ca pre­ma ko­joj Psi­ho­a­na­li­za ni­je bi­la do­volj­no di­gi­ta­li­zo­va­na u pri­stu­pu. Kao plo­do­vi vje­štač­kog opra­ši­va­nja, ide­je smo one stra­ne nam in­te­li­gen­ci­je ko­ja do­pri­no­si raz­vo­ju ve­li­kog kom­plek­sa. Di­gi­tal­ni auto­ma­ti­zam pred­sta­vlja rad pra­žnje­nja u mo­no­lo­gu ko­ji se auto­mat­ski nad­no­si nad svim po­sto­je­ćim kre­a­ci­ja­ma.
Če­mu tu­ri­zam, iz­la­ga­nje pro­la­zno­sti i te­ro­ri­stič­kom (ki­ne­ma­to­graf­skom?) spek­ta­klu (po­sled­njem po­ku­ša­ju kraj­nje este­ti­za­ci­je, ka­ko ra­ta, ta­ko i me­dij­skog vas­kr­se­nja), kad je do­volj­na pla­zma ve­li­či­ne dla­na ka­ko bi­smo se pla­si­ra­li na svim tač­ka­ma mer­di­ja­na. Upo­red­no se do de­ta­lja oba­vje­šta­va­mo o ter­mi­ti­ma kao i o is­hra­ni astro­na­u­ta, što go­vo­ri da je sva­ka će­li­ja iz­najm­lje­nog nam or­ga­ni­zma otje­lo­tvo­re­nje kon­tro­le. Ako je ba­ca­nje koc­ke ta­ko­đe li­kvi­di­ra­nje slu­čaj­no­sti, za­što pa­ni­či­ti, ili se uop­šte ma­ni­fe­sto­va­ti? Ako smo dio ne­po­gre­ši­vog pla­na, sva­ka re­a­li­za­ci­ja tre­ba­lo bi da vri­je­đa svje­snost. Ta­ko je bu­di­zam bez­gre­šan, po­vo­de­ći se auto­i­mu­nom fi­lo­zo­fi­jom.
Majkro­soft u gi­gant­skom eko-pla­nu po­kre­će de­pro­gra­mi­ra­nje ge­net­skog kôda. Bi­lo je po­treb­no to­li­ko sto­lje­ća sa­mo ka­ko bi­smo ra­zu­mje­li: smrt ni­je ni­ka­kav iza­zov, na­pro­tiv, to je pu­ka re­al­nost. Me­đu­tim, za­či­nju­ći se u ra­di­ka­li­za­ci­ji ne-do­ga­đa­ja, smrt je u svom pro­la­zu bez kon­tak­ta, ta­ko da u teh­no­lo­škoj erup­ci­ji sna­ga do­ži­vlja­va­mo sle­de­ću sud­bi­nu: do­ga­đa­mo se kao ni­šta od stvar­no­sti i ni­šta u smr­ti.