Pi­še: Iva Pa­vlo­vić


Iz­gle­da da je na­šem na­ro­du ri­ječ ‘’pro­test’’ po­sta­la za­ni­mlji­va no­vi­na, jer je ra­u­bu­ju i oni ko­ji tre­ba i oni ko­ji ne tre­ba.
Pro­te­sti su čin gra­đan­skog ot­po­ra ko­ji je  u slu­ča­ju Cr­ne Go­re je­di­na al­ter­na­ti­va ma­fi­o­krat­skom re­ži­mu Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i nje­go­vih part­ne­ra. Za­što je­di­na? Pa za­to što ima­mo dru­gu mo­guć­nost ko­ja se zo­ve iz­bo­ri ko­ji bi mo­žda mo­gli da us­pi­ju, uko­li­ko bi opo­zi­ci­ja iza­šla s ne­kom za­i­sta je­din­stve­nom li­stom i u čvr­stom sa­ve­zu. Sva­ka dru­ga op­ci­ja je smi­je­šna, pri­je sve­ga zbog ču­ve­nog Don­to­vog ko­lič­ni­ka ko­ji ra­su­te gla­so­ve pre­li­va naj­ja­čem po­li­tič­kom su­bjek­tu, a u ovim okol­no­sti­ma DPS će još za­du­go osta­ti ta­kav.
Jer, ni­je se po­ci­je­pao DPS, ni­je čak ni na­pu­kao. To je so­lid­na mo­no­lit­na struk­tu­ra, ko­ja se po­vre­me­no na­la­zi u teh­nič­kom nok­da­u­nu, ali ta­ko­đe po­ka­zu­je iz­ra­zi­tu ži­la­vost da se ja­ko br­zo opo­ra­vi.
Opo­zi­ci­ja pak, usit­nje­na, iz­mr­vlje­na, s ne­kim no­vim me­si­jan­skim po­ku­ša­ji­ma za­pra­vo ni­šta dru­go ne ra­di osim što se vr­ti u istom bi­rač­kom ti­je­lu ko­je se, na ovaj ili onaj na­čin, pre­li­va sa svo­jim gla­so­vi­ma čas na jed­nu, a čas na dru­gu stra­nu.
Ta­ko­đe, mo­ram pri­zna­ti da ga­jim od­re­đe­nu skep­su pre­ma no­vo­for­mi­ra­nim stran­ka­ma iz jed­nog raz­lo­ga- na­i­me ne­što nam ne ide da se uje­di­ni­mo čak i ka­da je tre­nu­tak do­bar- sje­ti­te se sa­mo lo­kal­nih iz­bo­ra u Nik­ši­ću i Pod­go­ri­ci i sve će vam bi­ti ja­sno.
Da­kle, uvi­jek se po­ja­vi ne­ki Dra­go Đu­ro­vić, ne­ka opo­zi­ci­o­na ‘’pe­ta ko­lo­na’’ ko­ja je sa­mo de­kla­ra­tiv­no za smje­nu vla­sti dok su su­štin­ski za­pra­vo jed­na ista gru­pa kon­for­mi­sta, ko­ja se za sa­svim so­lid­nu pla­tu po­ne­kad sva­đa s re­ži­mom i pra­vi fi­nu pred­sta­vu za na­rod.
A na­rod tre­ba pro­bu­di­ti. Ne­ko­li­ko pu­ta iz­ne­vje­ren, nor­mal­no je da ga­ji od­re­đe­nu do­zu skep­se pre­ma za­po­če­tim pro­ce­si­ma. Taj pro­ces su bu­du­ći pro­te­sti. Za­što?
Pa za­to što je­di­no u ovoj na­šoj ma­loj i opljač­ka­noj ze­mlji­ci na Ja­dra­nu 25 go­di­na ni­je smi­je­nje­na vlast, ma­kar iz hi­gi­jen­skih raz­lo­ga. Stvo­ren je je­dan pa­ra­zit­ski ad­mi­ni­stra­tiv­ni si­stem, ko­ji je­de sa­mog se­be, stal­nim za­du­ži­va­njem i ras­pro­da­jom sve­ga što vri­je­di ka­ko bi on op­stao.
Ovaj re­žim op­sta­je i na stal­nim po­dje­la­ma ko­je uop­šte ni­su ta­ko na­iv­ne. Pre­po­ru­či­la bih sva­kom auto­ru slo­ga­na ‘’stop po­dje­la­ma’’ da pro­še­ta ma­lo pre­ko Bi­o­ča, a ovi­ma s pri­mor­ja da odu pre­ko Bra­ji­ća, ka­ko bi shva­ti­li za­pra­vo ko­li­ko se sla­bo po­zna­je­mo. Po­dje­le o ko­jim go­vo­rim su uze­le pre­vi­še ma­ha, ali ni­ka­ko da ih do­ve­de­mo na nor­mal­nu i ra­zu­mlji­vu ra­van - po­dje­la na BO­GA­TE MI­LO­VE TAJ­KU­NE i sve si­ro­ma­šni­ji na­rod. Jer je to je­di­na re­al­na po­dje­la u ovoj ze­mlji.
Za­što sma­tram da sa­mo po­li­tič­ke stran­ke i sa­ve­zi mo­gu da po­kre­nu ta­las pro­mje­na?
Za­to što je si­tu­a­ci­ja ta­kva, da u dru­štvu u kom se tek na­zi­ru obri­si gra­đan­ske i sa­mo­svje­sne struk­tu­re sta­nov­ni­štva, je­di­no po­li­ti­ka mo­že da ka­na­li­še ener­gi­ju ko­ja će pro­te­ste vo­di­ti u že­lje­nom prav­cu.
U Cr­noj Go­ri ne­ma­mo tra­di­ci­ju va­nin­sti­tu­ci­o­nal­ne bor­be,  ali ne­gdje se mo­ra po­če­ti. Za­to ne tre­ba ga­ji­ti pu­no na­de u mo­guć­nost ne­for­mal­nih gru­pa da po­kre­nu zna­čaj­ni­je ta­las ne­za­do­volj­stva, ali nji­ho­vo po­sto­ja­nje je sva­ka­ko hva­le vri­jed­no- jer po­ka­zu­ju da je zre­lo za pro­mje­ne (da se po­slu­žim omra­že­nim slo­ga­nom vla­da­ju­će oli­gar­hi­je).
Ta­ko­đe, ovaj vid ot­po­ra de­fi­ni­sa­će ne­ke od­no­se i na sa­moj opo­zi­ci­o­noj sce­ni. Jer ako pri­sta­ne­te da iza­đe­te na una­pri­jed iz­gu­blje­nu utak­mi­cu po ko zna ko­ji put - to vi­še go­vo­ri o va­ma ne­go o ovom re­ži­mu.
Za ve­li­ke pro­te­ste, ko­ji pri­je sve­ga mo­ra­ju bi­ti is­traj­ni, s prin­ci­pi­jel­nim za­htje­vi­ma po­treb­na je do­bra pri­pre­ma i or­ga­ni­za­ci­ja. Ne iz­la­zi se na uli­cu bez ja­snih za­htje­va  i ne ide se ku­ća­ma do nji­ho­vog is­pu­nje­nja.
Naj­no­vi­ja in­for­ma­ci­ja o pro­te­sti­ma u Ma­ke­do­ni­ji je da je nji­ho­va opo­zi­ci­ja uspje­la u to­me da se na pro­lje­će or­ga­ni­zu­ju iz­bo­ri, ali pri­je to­ga ide pre­la­zni pe­ri­od. Vr­lo sli­čan za­htje­vi­ma ko­ji se ču­ju na cr­no­gor­skoj po­li­tič­koj sce­ni od stra­ne za­go­vor­ni­ka pro­te­sta.
Za­to nam je po­treb­no sa­mo ma­lo vi­še gra­đan­ske hra­bro­sti, a ma­nje op­struk­ci­ja od onih ko­ji se ma­kar de­kla­ra­tiv­no za­la­žu za ne­ke pro­mje­ne. A u Cr­noj Go­ri se mo­ra mi­je­nja­ti bu­kval­no sve.