Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


Pri­zna­jem: za sve sam kriv! Pri­zna­jem i pri­hva­tam kri­vi­cu i od­ri­čem se pra­va na advo­ka­ta, čak i onog o tro­šku dr­ža­ve i od­ri­čem se svih olak­ša­va­ju­ćih okol­no­sti. Od­ri­čem se čak i pra­vi­la da ne sno­sim kri­vi­cu i ne od­go­va­ram za gri­je­he svo­ga po­koj­nog oca (ko­me znam grob) i svo­ga dje­da, pra­dje­da i ču­kun­dje­da (ko­ji­ma ne znam gro­bo­ve) jer sam, pri pu­noj svi­je­sti i sa­vje­sti, pri­hva­tio i upr­tio bre­me ko­je su oni no­si­li dok su mo­gli i do­kle su mo­gli. Od­ri­čem se to­ga pra­vi­la za­to što se ni­je­sam od­re­kao njih, a mo­glo mi se, i za­to što sam se lič­no opre­di­je­lio da, bez ob­zi­ra na to što još uvi­jek tra­gam za nji­ho­vim gro­bo­vi­ma u se­bi i oko se­be, ne plju­nem na ro­do­slov u ko­jem mi je naj­vi­še onih bez gla­ve. I za­to, kriv sam kao kri­vo dr­vo ja­vo­ro­vo ko­je je odav­no opje­va­lo mo­ju kri­vi­cu i po­sta­lo svje­dok – sa­rad­nik od či­jeg is­ka­za ne­ma od­bra­ne. Pri­zna­jem: kriv sam jer ko me je bio po uši­ma da bu­dem Sr­bin on­da kad mu vri­je­me ni­je (ako je za nas Sr­be ikad bi­lo vre­me­na) i ko mi je kriv što is­tra­ja­vam na to­me kad i vrap­ci zna­ju da kad bi do­bro bi­lo bi­ti Sr­bi­nom me­ne to ne bi za­pa­lo. Eto.
Kriv sam, bra­te, kriv da kri­vljeg na pla­ne­ti ne­će­te na­ći. Kriv što, tvr­do­glav kao ma­ga­re, ne­ću da se ma­nem je­zi­ka na­ro­da mo­ga, je­zi­ka na ko­jem sam pr­vi put pro­go­vo­rio i na ko­jem i dan-da­nas la­jem, što još vje­ru­jem u istog Bo­ga i idem u istu cr­kvu, ma­da, pri­zna­jem, pam­tim vri­je­me ka­da sam vje­ro­vao ko­me­sa­ru ko­ji je re­kao da Bo­ga ne­ma i da su u nje­go­voj ko­me­sar­skoj tor­bi­ci je­di­na po­zi­tiv­na re­li­gi­ja i fi­lo­zo­fi­ja svi­je­ta. Kriv što pi­šem ći­ri­li­com, a či­tam i nju i la­ti­ni­cu, kriv što u sva­to­ve idem sa­mo ako se pred nji­ma vi­je tro­boj­ka i što mi se sje­di dok pje­va­ju one Se­ku­li­ne stro­fe. Kriv sam i za­to što po­sto­jim „i kad već po­sto­jim što us­prav­no sto­jim“, ka­ko bi to re­kao pje­snik, jer da me ne­ma kao što me ima, ov­dje bi te­kli med i mli­je­ko. Ova­ko…
Ova­ko, sa­mo za­to što sam ja tu, ci­je­ne ra­stu, a pa­da pro­iz­vod­nja sve­ga i sva­če­ga osim pu­kih obe­ća­nja da će bi­ti bo­lje. Sa­mo zbog me­ne i onih ko­ji su mi bra­ća po kri­vi­ci, pen­zi­je su ma­le, a pen­zi­o­ne­ri smr­znu­ti i sa­mo zbog nas ra­ste uvoz, a pa­da iz­voz. Ja sam do­ka­za­ni kri­vac što nam je bu­džet ta­nak, a dug pre­de­beo, što nam je to­li­ko fir­mi u ste­ča­ju da nam je i ze­mlja pred ste­ča­jem, kriv sam što su rad­ni­ci na uli­ci, a sin­di­ka­tli­je u po­li­ci­ji. Kriv sam… ko bi se još sje­tio svih mo­jih kri­vi­ca pa za­to slo­bod­no do­pi­suj­te sve što vam pad­ne na pa­met, jer i za to sam kriv, sto po­sto.
I za­to me, uz sve ove kri­vi­ce, uop­šte ne ču­di kriv­da ko­ja me pra­ti na sva­kom ko­ra­ku. Ne ona zbog ko­je sam, na prav­di Bo­ga, ro­bi­jao po­la go­di­ne, da­le­ko se ka­za­lo, već kriv­da ko­ja se, ona­ko ispo­ti­ha, kao kle­tva, vu­če za sva­kim mo­jim ko­ra­kom. Bi­ti stra­nac u sop­stve­noj dr­ža­vi, a pri tom ni­sam u nju sti­gao sa ne­kom od hor­di Ava­ra, Ho­ten­to­ta ili Mon­go­la, i to ne bi­lo ka­kav već stra­nac ko­ji mr­zi svo­ju dr­ža­vu, stra­nac ko­ji je do­ka­za­na agen­tu­ra ne­ke dru­ge dr­ža­ve ko­ja stal­no ne­što ra­di o gla­vi ovoj na­šoj, stra­nac ko­ji stal­no mu­ti ne­što sum­nji­vo sa cr­kvom ko­ja je, ta­ko­đe, stra­na i oku­pa­tor­ska, stra­nac…sve to je re­zer­vi­sa­no sa­mo za me­ne i me­ni slič­ne. I za­to me uop­šte ne ču­di iz­ja­va jed­nog mog ko­le­ge i, valj­da bi to tre­ba­lo da bu­de ta­ko, bra­ta po kr­vi i „po ma­te­ri“, Cr­no­gor­ca, ko­ji ono­mad, kad smo se pre­bro­ja­va­li na po­sled­njem po­pi­su, usred skup­šti­ne re­če: „Vi­dje­će­te ko­li­ko će vas bi­ti na sle­de­ćem po­pi­su“!
Pa, haj­de de, daj­te ne­kom ta­kvom dr­ža­vljan­stvo, rad­nu do­zvo­lu, za­po­sli­te ga u ne­kom od dr­žav­nih or­ga­na ili pred­u­ze­ća, iza­be­ri­te ga na ne­ku funk­ci­ju, po­vje­ri­te mu ne­ki od­go­vo­ran po­sao… Haj­te, mo­lim vas, ko je baš to­li­ko lud.
Ipak, da­le­ko od to­ga da kao Sr­bin u Cr­noj Go­ri, Sr­bin po ro­đe­nju i po vas­pi­ta­nju, Sr­bin ko­ji je to za­to što su mu Sr­bi bi­li i otac i djed, pra­djed i ču­kun­djed, sa grobovima i bez gro­bo­va, pro­kli­njem svoj srp­ski udes. Ne­ka me i ne­ka mi je, jer sam imao iz­bor. I iza­brao da se ne od­rek­nem ono­ga što mi je da­to i što mi je za­pi­sa­no u ge­net­skom ko­du po ko­jem tra­jem, kao je­din­ka i kao na­rod. A i na­vi­kao sam i na­vi­kli smo, jer ni­je nam to od ju­če. Uosta­lom, evo ka­ko nam je bi­lo.
„Ta­ko je to već odav­no ov­dje u nas: ko je sr­čan i po­no­san, taj br­zo i la­ko gu­bi hljeb i slo­bo­du, ime­tak i ži­vot, ali onaj ko­ji po­vi­je gla­vu i pre­da se stra­hu, taj opet to­li­ko iz­gu­bi od sa­mog se­be, to­li­ko ga strah po­je­de, da mu ži­vot ne vri­je­di ni­šta. A ako se za­te­kao u ovo Dže­la­li­ji­no vri­je­me da ži­vi, ima da bi­ra jed­no od to­ga dvo­ga. Upra­vo, ko mo­že da bi­ra“? Sve­vre­me­ni Ivo An­drić! Ni­ko­la Te­sla srp­ske knji­žev­no­sti! Čo­vjek ko­ji je sa to­li­ko ta­na­no­sti, sa to­li­ko sup­til­no­sti osje­ćao naj­du­blje vi­bra­ci­je du­še srp­skog na­ro­da, po­zna­vao nje­gov isto­rij­ski put, po­sr­ta­nja i uz­di­za­nja tr­no­vi­tim sta­za­ma isto­ri­je. Sve nje­go­ve du­go­traj­ne pat­nje i ri­jet­ke, krat­ko­traj­ne tre­nut­ke uspje­ha, sla­ve i sve­op­šte sre­će. I za­to, ove nje­go­ve ri­je­či iz pri­po­vi­jet­ke „Ve­zi­rov slon“ da su ju­če na­pi­sa­ne ne bi bi­le ak­tu­el­ni­je i ne bi bo­lje po­ga­đa­le u sa­mu srž vre­me­na u ko­jem je­smo, a ko­je se, eto, ni za jo­tu ni­je ma­klo od onog kr­va­vog, Dže­la­li­ji­nog. Dže­la­li­je ko­ji je, ka­ko ga god zva­li i do­ži­vlja­va­li, iz­gle­da, na­ša kob i sjen­ka ko­ja se u svim vre­me­ni­ma i ne­vre­me­ni­ma, a ovih je uvi­jek bi­lo i bi­va vi­še, nad­vi­ja nad na­šim pu­te­vi­ma, bdi­je nad na­šim sno­vi­ma i či­ni da nam se sve či­ni bez­iz­la­znim i bez­na­de­žnim. Ili se, ako se uop­šte i kre­ta­lo, bez kra­ja i kon­ca vr­ti ukrug, krug pa­kla u ko­jem se, ka­ko bi to, opet, re­kao An­drić, „na­ma Sr­bi­ma sva­kih pe­de­set go­di­na de­ša­va da mu­dri za­ću­te, bu­da­le pro­go­vo­re, a fu­ka­ra se obo­ga­ti“!
Zna­či, bi­će da kri­vi­ca i ni­je to­li­ko u me­ni, ma­kar sam i Sr­bin, ko­li­ko je u sko­ro rop­skoj na­vi­ci da se „zlo tr­pi od stra­ha go­re­ga“, na­vi­ci da se uvi­jek po ne­ki Dže­la­li­ja i nje­gov slon tr­pe i on­da ka­da su tek ru­i­ne i kad sna­ga ko­ja ih je či­ni­la moć­nim i za­stra­šu­ju­ćim kop­ni kao sni­jeg u apri­lu. „Pa, ipak; ži­vot ne sto­ji na mje­stu, kao što se to či­ni ne­moć­nim lju­di­ma, i ni­či­ja si­la i moć ni­je to­li­ko ja­ka i traj­na kao što iz­gle­da oni­ma ko­ji ho­će i mo­ra­ju da tr­pe“, za­pi­sa­će An­drić u svo­joj „Ne­mir­noj go­di­ni“. Sa­mo tre­ba di­ći gla­vu, stre­sti ja­ram sa vra­ta i udah­nu­ti du­bo­ko. Jer, ne­mir­na je go­di­na i zre­lo je da i naš, ovo­vre­me­ni Dže­la­li­ja i nje­gov slon odu u isto­ri­ju i li­te­ra­tu­ru. Pa da sva­ne i me­ni Sr­bi­nu i bra­ći mi ko­ja se­be dru­ga­či­jim do­ži­vlja­va­ju. Ka­žem, bra­ći jer bra­ća i je­smo, ma­kar me oni zasa­da i ne pri­zna­va­li za bra­ta. Jer, i to će pro­ći sa Dže­la­li­jom i nje­go­vim slo­nom. A do ta­da, da ih pod­sje­tim, evo jed­ne sta­re tur­ske po­slo­vi­ce (mo­žda će joj pri­je po­vje­ro­va­ti) ko­ja gla­si: „Od svih lju­di na svi­je­tu naj­sla­bi­ji je onaj ko­ji bra­ta ne­ma. A i od nje­ga sla­bi­ji je onaj ko­ji ga je imao pa ga je iz­gu­bio“! Eto. To­li­ko.