Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Maj­sko po­sli­je­pod­ne, sun­čan dan, do­šao s po­sla, od­ma­ram. Zvo­ni te­le­fon, oče­ku­jem Ga­vra­na – i bi ta­ko. Za po­la sa­ta na­đo­smo se u Nje­go­še­voj, u na­šem lo­ka­lu. Ga­vran, moj drug iz dje­tinj­stva/ dok­tor na­u­ka, in­te­lek­tu­a­lac, uspje­šan pri­vred­nik, do­bar čo­vjek, pri­vi­le­gi­ja bi­ti s njim.
I od­mah, ana­li­za ak­tu­el­no­sti, po­li­ti­ka, eko­no­mi­ja... Uvi­jek ozbi­ljan, stu­di­o­zan, zna da ,,po­tre­fi u sri­du'', što bi re­kla bra­ća Dal­ma­tin­ci. ,,Vi­diš, Iko, (ta­ko me zvao) bo­lan šta se de­ša­va, mi­li­on no­vih par­ti­ja, udru­že­nja, sin­di­ka­ta. Ni­ču kao pe­čur­ke po­sli­je ki­še. I svi nu­de bo­lju bu­duć­nost, a sta­nje da te Bog sa­ču­va. Jed­nog da­na sam an­ke­ti­rao ne­po­zna­te oso­be, lu­tao po gra­du pi­ta­ju­ći ih da li na­mje­ra­va­ju da for­mi­ra­ju stran­ku. Vje­ruj, Iko, sva­ki tre­ći je od­go­vo­rio po­tvrd­no, svi ho­će u po­li­ti­ča­re, va­pe da ,,usre­će'' na­rod. I ni­je to od ju­če, to je bo­lan za­po­če­lo za­vr­šet­kom AB re­vo­lu­ci­je pri­je sko­ro 25 go­di­na, ne­kad ma­nje, ne­kad vi­še, a da­nas do­ži­vlja­va kul­mi­na­ci­ju. Lo­gi­ka je ja­sna, for­mi­ra se stran­ka, sta­ne se na nje­no če­lo, do­volj­no je da se pro­đe cen­zus i je­dan man­dat je kao pu­na ku­ća, pa eto hlje­ba bez mo­ti­ke.''
,,A ko je sve na čel­nim po­zi­ci­ja­ma – bo­lje da ne pri­čam'', na­sta­vi Ga­vran. ,,Što je naj­go­re na­rod to ne vi­di. Na dje­lu je ne­vi­đe­na bor­ba za va­gan i ne pre­za se ni od če­ga, sprem­ni su na sve – pr­vo ogo­va­ra­ju, za­tim stva­ra­ju frak­ci­je i pod­no­se ostav­ke, od­ri­ču se sve­ga - od svo­jih prin­ci­pa ako tre­ba i od ro­đe­ne maj­ke, ali ne i od va­ga­na ko­ji je za sve njih vr­hov­na sve­ti­nja, cilj ko­me te­že, a ko pi­ta za na­rod. I da­nas se sje­ćam, bi­lo je to na sa­mom kra­ju pro­šlog vi­je­ka, bi­jah ge­ne­ral­ni di­rek­tor jed­ne fa­bri­ke, ka­da je je­dan od da­na­šnjih po­li­ti­ča­ra po­bje­gao iz nje i za­pu­tio se u po­li­ti­ku i to u tre­nut­ku ka­da je bi­lo naj­te­že. Da­nas taj isti kri­ti­ku­je sta­nje u DKP, prak­tič­no u jed­noj od ri­jet­kih fa­bri­ka u Cr­noj Go­ri ko­ja ra­di pu­nim ka­pa­ci­te­tom, ka­ko ga ni­je sra­mo­ta, ali ni­je, na­sta­vi Ga­vran, i to je bor­ba za va­gan, kao i tvrd­nja onog po­li­ti­ča­ra iz DPS-a ko­ji na te­le­vi­zij­skom su­če­lja­va­nju re­če da se bo­gat­stvo Cr­no­go­ra­ca, iz­me­đu osta­log, mje­ri i bro­jem re­gi­stro­va­nih auto­mo­bi­la i mo­bil­nih te­le­fo­na. Umje­sto da dra­gi ko­le­ga uka­že na pra­ve pa­ra­me­tre bo­gat­stva kao što su: ras­po­lo­ži­vi re­sur­si, vi­si­na BDP-a i nje­go­va sto­pa ra­sta, pro­sječ­ne pla­te i pen­zi­je, ste­pen za­po­sle­no­sti ... Alal mu vje­ra ka­da mu je to pro­šlo kod ona­kvih sa­go­vor­ni­ka iz opo­zi­ci­je.
Za­sta­de, kao da se ne­če­ga pri­sje­ća, i na­sta­vi: ''Ču­ješ, Iko, za me­ne bi bi­lo bo­lje da sam se pet-šest pu­ta po­tu­kao ne­go što sam dok­to­ri­rao, bio bih vi­še ci­je­njen. Ko ma­ri da­nas za dok­to­rat, na sva­kom stu­bu is­tak­nut je oglas – nu­di se dok­to­rat, i to za ba­ga­te­lu.''
''I još ne­što'', na­sta­vi, ''ono obra­ća­nje pot­pred­sjed­ni­ka skup­šti­ne na pro­mo­ci­ji no­vo­for­mi­ra­ne stran­ke, a po­vo­dom na­ja­vlje­nih pro­te­sta ka­da iz­ja­vi za go­vor­ni­com: ,,Ili ću na Če­pur­ke ili u slo­bo­du''! Hm, zo­ve na­rod da iza­đe, a ja nje­mu:,,Cr­ni pot­pred­sjed­ni­če, zar ne vi­diš da je na­ro­du do­bro, uljulj­kao se pa iz ku­će ni­kud, eto ni na Če­pur­ke ne­će, bar da te ljud­ski is­pra­te – ne bi­lo pri­mi­je­nje­no. Mi­slim da je i ovaj po­ziv ni­šta dru­go no gr­če­vi­ta bor­ba za va­gan. ,,Da, da'', po­tvr­dih, ''ni­je si­gur­no bor­ba za na­rod''.
A Ga­vran se za­pri­čao, pa ne osta­de du­žan ni sin­di­kal­ci­ma. ,,Eh, ka­ko se tek oni bo­re za va­gan'', re­če, mi­sle­ći na sin­di­kal­ne vo­đe. ,,Gro­mo­gla­sno na­ja­vlji­van, pr­vo­maj­ski pro­test vi­dio si ka­ko je za­vr­šio. Njih je­dva sto­ti­nak, oku­pi­lo se na tr­gu sa tran­spa­ren­tom ,,Udah­ni­mo slo­bo­du''. I sa­mo sto­ti­nak i ni­šta vi­še. Za­de­sio se tu i onaj po­li­ti­čar – po­sla­nik s po­čet­ka ovog tek­sta, pa ka­da je vi­dio broj oku­plje­nih za­ku­kao je kao si­nja ku­ka­vi­ca - sa­da će vlast po­mi­sli­ti ka­ko je na­rod za­do­vo­ljan pa ne­će na pro­test, a raz­log je is­klju­či­vo strah od re­ži­ma. A ja nje­mu – go­spo­di­ne po­sla­ni­če, ka­ko mo­žeš oče­ki­va­ti ve­ći broj oku­plje­nih na po­ziv sin­di­ka­ta, ko­ji pu­nih 25 go­di­na za­ma­ja­va rad­nič­ku kla­su. Do ju­če si ti op­tu­ži­vao sin­di­kat ka­ko šu­ru­je s vla­šću, a da­nas ta­ko, ne­vje­ro­vat­no.''
Ka­da je ri­ječ o sin­di­ka­tu Ga­vran se do­ta­če i od­lu­ke Mi­ni­star­stva ra­da o pri­zna­va­nju Za­ru­bi­ce za ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra Sa­ve­za sin­di­ka­ta. ''Vi­diš, Iko, Zo­ri­ca je pri­zna­la, ka­ko sa­op­šti na ba­zi do­ku­men­ta­ci­je, Za­ru­bi­cu. Ako je to ura­di­la po svo­joj sa­vje­sti afe­rim, a ako je ura­di­la po na­go­vo­ru ne­a­fe­rim. Bo­jim se da je u pi­ta­nju po­ku­šaj da se od­bra­ni ne­ko ko­ga ni sud u Stra­zbu­ru ne mo­že od­bra­ni­ti. Ja vje­ru­jem u prav­nu dr­ža­vu i da će se sa­zna­ti ko je svih ovih go­di­na pra­znio ne­ka­da pu­ni sin­di­kal­ni va­gan. No, iako je po­pri­lič­no is­pra­žnjen, i da­lje se bo­re za nje­ga.''
Na sa­mom kra­ju Ga­vran za­ću­ta i kao za se­be pro­go­vo­ri: ''Znaj, Iko, da Cr­noj Go­ri tre­ba jed­na pra­va stran­ka u ko­ju bi ušli oni ko­ji do­sad ni­je­su bi­li po­li­tič­ki an­ga­žo­va­ni, vi­so­ko­mo­ral­ni, kom­pe­tent­ni, struč­ni, mla­di i ener­gič­ni lju­di. ,,Usu­dih se da ga upi­tam ka­ko bi se zva­la ta stran­ka. A Ga­vran kao iz to­pa: ''PO­ŠTE­NA CR­NA GO­RA''! Znaj da Cr­na Go­ra to i za­slu­žu­je.''