Pi­še: Go­ran Ž. Ko­mar


Uvi­jek se va­lja vra­ća­ti, a ne­do­volj­no se vra­ća­lo, na kom­pleks pi­ta­nja sa­dr­ža­nih u do­ga­đa­ji­ma po­kre­nu­tim pro­gla­še­njem srp­ske pa­tri­jar­ši­je u Sko­plju 1346, da­kle, kru­ni­sa­njem srp­skog kra­lja Du­ša­na za ca­ra. Ovaj se čin od­i­grao bez sa­gla­sno­sti Ca­ri­grad­ske pa­tri­jar­ši­je-ma­ti­ce, uz asi­sten­ci­ju tr­nov­skog pa­tri­jar­ha, ohrid­skog ar­hi­e­pi­sko­pa i de­le­ga­ta sa Sv. Go­re. Osu­da iz Ca­ri­gra­da eks­ko­mu­ni­ka­ci­jom sti­gla je če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je. I ne­ki ka­sni­ji srp­ski iz­vo­ri osu­di­li su Du­ša­nov po­stu­pak osu­đu­ju­ći nje­go­ve car­ske i pa­tri­jar­šij­ske pre­ten­zi­je. S vre­me­nom da­ta su raz­li­či­ta tu­ma­če­nja skop­skog či­na, ali, či­ni se, po­gle­di ko­ji ob­u­hva­ta­ju i re­al­po­li­tič­ki aspekt, po­sma­tra­ju­ći pri­li­ke 14. vi­je­ka, a ne sa­mo vre­me­na ra­nog ka­non­skog pra­va, naj­bli­ži su isti­ni. Po­zna­to je da je Vi­zan­ti­ja iz­nje­dri­la ide­o­lo­gi­ju ko­ja je po­či­va­la na pred­sta­va­ma o je­din­stvu svjet­skog po­ret­ka, ali u svo­joj ekli­zi­o­lo­škoj struk­tu­ri on ni­ka­ko ne pod­ra­zu­mije­va mo­nar­hič­ni kon­cept, uklju­ču­ju­ći auto­ke­fal­ne cr­kve ko­je su ne­za­vi­sne u uprav­nom po­gle­du, ali se na nji­ho­vom če­lu na­la­zi Ca­ri­grad. Od­no­si me­đu nji­ma su ge­ne­a­lo­škog ka­rak­te­ra. Ja­ko do­bro i to­kom 18. vi­je­ka Sr­bi na Bal­ka­nu, na pri­mjer, kod re­fe­ren­dum­skog iz­ja­šnja­va­nja o sta­tu­su svo­je epar­hi­je po­tak­nu­tom od stra­ne epi­sko­pa Ste­fa­na Lju­bi­bra­ti­ća, ka­zu­ju o pri­pad­no­sti ca­ri­grad­skoj cr­kvi uz na­po­me­nu da ni­su „uni­ti“ ili „pa­pi­sti“ ka­ko se osvr­će i sa­vin­ski igu­man Ni­ka­nor po­čet­kom 19. vi­je­ka u do­pi­su dal­ma­tin­skom epi­sko­pu Ve­ne­dik­tu... Sta­tus auto­ke­fa­li­je ne mo­že se raz­ma­tra­ti sa sta­no­vi­šta da­na­šnjih te­o­rij­skih po­gle­da na su­ve­re­nost. Čak se mo­že re­ći, kao što je is­ti­cao prof. Di­mi­tri­je Bog­da­no­vić, da je sa­mo­stal­nost auto­ke­fal­nih cr­ka­va uslov­na. U pi­ta­nju dok­tri­ne vje­re, ne mo­že bi­ti su­ži­vo­ta ni­ti raz­li­či­tih dok­tri­na, a u or­ga­ni­za­ci­o­nom smi­slu sva­ko sta­tu­sno pi­ta­nje je­ste pi­ta­nje me­đu­cr­kve­nog zna­ča­ja, to jest, uni­ver­zal­nog zna­ča­ja. Da bi se raz­go­va­ra­lo o ovim pi­ta­nji­ma, tre­ba s ve­li­kom pa­žnjom či­ta­ti dje­lo Kar­ta­šo­va „Va­se­len­ski sa­bo­ri“ (sa­da do­stup­no ši­roj pu­bli­ci) pa po­gle­da­ti ka­ko je mo­gu­će pra­ti­ti raz­voj od­re­đe­nih ka­no­na sve­op­štih cr­kve­nih sa­bo­ra ko­ji su od­re­di­li rang cr­kve­nih obla­sti. Sva­ki dru­gi put ko­jim bi se kre­nu­lo, kao što je to slu­čaj u Cr­noj Go­ri, van pra­vo­slav­ne va­se­lje­ne, pred­sta­vlja kla­sič­nu uzur­pa­ci­ju i skop­ski akt srp­ske cr­kve 1346. jest uzur­pa­ci­ja. Od 1219. ka­da je srp­ska cr­kva do­se­gla sa­mo­stal­nost i mo­guć­nost po­sta­vlja­nja svo­jih po­gla­va­ra ona je bi­la u oba­ve­zi da na bo­go­slu­že­nju po­mi­nje ime gla­ve sve­op­šte cr­kve-nje­zi­ne ma­tič­ne, ca­ri­grad­ske pa­tri­jar­ši­je. O skop­skom či­nu, kao uzur­pa­tor­skom, go­vo­re i grč­ki i srp­ski iz­vo­ri. Naš stav da­nas u Cr­noj Go­ri ni­je da­kle „sr­bo­fil­ski“ već je jed­na­ko i „vi­zan­to­fil­ski“, a sva­ka­ko, uni­ver­za­li­stič­ki, eku­me­ni­stič­ki, jer ov­dje (mno­gi me­đu na­ma) ne­ma­mo ni­šta pro­tiv ni­ti pro­du­blja­va­nja di­ja­lo­ga sa tra­di­ci­o­nal­nom cr­kve­nom or­ga­ni­za­ci­jom na či­jem se če­lu na­la­zi bi­skup Ri­ma. Mi (mno­gi me­đu na­ma) dr­ži­mo do isto­rij­ske isti­ne i isto­rij­skih pe­ri­o­di­za­ci­ja i mi po­gle­dom ob­u­hva­ta­mo i drev­na vre­me­na cr­kve ka­da se Ili­rik na­la­zio i pod vla­šću sa­lo­ni­tan­skog mi­tro­po­li­ta, uz da­ka­ko dru­ga sta­ra sre­di­šta cr­kve. Mi, ta­ko­đe, ci­je­ni­mo okol­no­sti ko­je su do­ve­le do sa­gla­sja u dje­lo­va­nju i pro­svjet­no-kul­tur­noj nad­grad­nji ve­o­ma kom­pa­ti­bič­nih ve­ne­dik­tin­skih i nem­njić­kih te­ko­vi­na osno­va­nih na vi­zan­tij­skim te­me­lji­ma.
Sr­bi­ja je na­kon skop­skog či­na i ka­sni­jeg iz­mi­re­nja po­la­ko ula­zi­la u sto­lje­će od­luč­nih su­ko­ba sa Tur­ci­ma. Mno­gi da­nas ne po­zna­ju ele­men­tar­nu i va­žnu či­nje­ni­cu da je ko­nač­nost spo­ra­zu­ma sa Sr­bi­jom sti­gla 1375. go­di­ne upra­vo sa kne­zom La­za­rom. Ži­vio je u tim vre­me­ni­ma i je­dan ka­lu­đer ime­nom Isa­i­ja ko­ji se, po­red zna­čaj­nih i vi­so­kih dr­žav­nih i cr­kve­nih auto­ri­te­ta, sta­rao o pi­ta­nju iz­mi­re­nja, da nas u Cr­noj Go­ri pod­sje­ća na dru­ge u mo­na­štvu ime­nja­ke, uti­ra­če sta­za naj­sve­ti­jih. Ovaj sta­ri ras­kol jest sa­dr­žin­ski i cr­kve­no­po­li­tič­ki jer, ko­nač­no, Du­šan je za­po­sjeo grč­ke gra­do­ve i epar­hi­je. Ali sa­mi Sr­bi u to vri­je­me osu­đu­ju ovaj čin. Ka­zu­je se o otrg­nu­ću mi­tro­po­li­ja „od sa­bor­ne Hri­sto­ve cr­kve“! I ta­da su pro­tje­ri­va­ni grč­ki epi­sko­pi iz nji­ho­vih epar­hi­ja i do­šlo je do ve­li­kih so­cio-eko­nom­skih i cr­kve­no-je­rar­hij­skih po­sle­di­ca. Kon­stan­tin fi­lo­zof pi­sao je da je cr­kve­ni mir i po­re­dak bio pr­va bri­ga kne­za La­za­ra i on je upu­tio u Ca­ri­grad sve­to­gor­sku de­le­ga­ci­ju na če­lu sa Isa­i­jom. U svim svo­jim do­pi­si­ma ko­ji­ma ga po­mi­nju Du­brov­ča­ni La­za­ra po­mi­nju kao „sve­to­po­čiv­še­ga“. Srp­ska cr­kva i dr­ža­va u svo­me mo­ral­no-po­li­tič­kom vr­hun­cu pred slom na Ko­so­vu pri­no­si se­be pra­vo­slav­noj eku­me­ni, nje­zi­nom drev­nom po­ret­ku i iz su­ko­ba, sa­bo­ro­va­njem u Pe­ći, po­tvr­đu­je svoj 1219. do­seg­nu­ti auto­ke­fal­ni sta­tus. Otva­ra­ju se dra­ma­tič­ni svjet­ski pro­ce­si eks­pan­zi­jom Tu­ra­ka (1389.) i ka­sni­je, ko­ji li­kom svo­ga vla­da­ra Meh­me­da, mla­di­ća od dva­de­set i jed­ne go­di­ne, osva­ja­ju Ca­ri­grad i pri­je­te Evro­pi, a u nje­go­voj tri­de­set i pr­voj go­di­ni Jaj­ce i Bo­bo­vac po­sta­ju prijt­nja svi­je­tu. Za­stra­še­na Evro­pa gle­da­la je slom srp­ske dr­ža­ve kao što će 1463. gle­da­ti pad Ca­ri­gra­da ko­ji je pro­ces, su­štin­ski, otvo­rio Dan­do­lo vas­po­sta­vlja­njem La­tin­skog car­stva. I da­nas srp­ski na­rod sto­ji na pra­gu Evro­pe ne pri­bra­ja­ju­ći svo­joj na­rod­no-cr­kve­noj pa­me­tar­ni­ci ni­ti je­dan agre­siv­ni akt ko­ji od sa­mih Sr­ba ne bi bio sank­ci­o­ni­san.
I u na­rod­no­sno-po­li­tič­kom (ne vi­še i dr­žav­no-po­li­tič­kom, jer Cr­na Go­ra je su­ve­re­na dr­ža­va) i cr­kve­no-ka­non­skom, pra­vo­slav­ni svi­jet tre­ba da gle­da ga me­đu­sob­nim eku­men­skim pro­ži­ma­nji­ma i je­din­stvu.