Dan Sve­tog Jo­a­ni­ki­ja Bo­ke­škog, sve­šte­no­mu­če­ni­ka ko­ji je stra­dao 1946. go­di­ne, a ka­no­ni­zo­van 2000. go­di­ne, pro­sla­vljen je u cr­kvi Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog na Pr­ča­nju, mje­stu u ko­me je ro­đen 1890. go­di­ne. Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je nje­mu u čast i u čast svim no­vo­mu­če­ni­ci­ma slu­žio je u hra­mu Sv. Jo­a­ni­ki­ja na br­du Par­dus kod Pod­go­ri­ce. Li­tur­gi­ju na Pr­ča­nju je slu­žio pro­to­je­rej sta­vro­for Mom­či­lo Kri­vo­ka­pić, a slu­žbu je, po­red fa­mi­li­je Li­po­vac, iz ko­je je vla­di­ka po­ni­kao, uve­li­čao i otac Mi­loj­ko To­pa­lo­vić, pen­zi­o­ni­sa­ni pa­roh ze­nič­ki i ar­hi­je­rej­ski za­mje­nik Mi­tro­po­li­je u Sa­ra­je­vu. U po­ro­dič­noj ku­ći Li­po­va­ca na Mar­ko­vom rtu pri­re­đe­na je pri­god­na „tr­pe­za lju­ba­vi“ ko­ja je oku­pi­la uži krug po­ro­di­ce, sve­šte­ni­ke i po­tom­ke Jo­a­ni­ki­je­ve. Je­dan od njih je i Mom­či­lo Mar­ti­no­vić sa Ce­ti­nja, pra­u­nuk Jo­a­ni­ki­jev, ko­ji je bio pr­vi put u do­mu Li­po­va­ca.
Otac Mi­loj­ko iz mje­sta Ru­do, na tro­me­đi Cr­ne Go­re, Sr­bi­je i Bo­sne, ba­šti­ni uspo­me­nu na Sv. Jo­a­ni­ki­ja, kao sve­šte­nik ko­ji je is­pu­nio nje­gov ama­net. On je već 50 go­di­na sve­šte­nik, a u Bo­ku Ko­tor­sku do­la­zi re­dov­no od 1971. go­di­ne.
- Pri­li­kom po­vla­če­nja 1945. go­di­ne iz Cr­ne Go­re, vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je je za­jed­no sa 70 sve­šte­ni­ka i oko 20 hi­lja­da iz­bje­gli­ca, za­stao u Ru­dom da pre­dah­ne, jer je i sam bio bo­le­šljiv. Pri­mljen je u ku­ći mog oca Si­me­o­na, ko­ji je bio tr­go­vac. Vla­di­ka je ostao u na­šoj ku­ći od Sv. Ni­ko­le do Sv. Jo­va­na. Kad je po­šao iz ku­će, uoči Bo­ži­ća, ro­dio mi se tre­ći brat, ko­ga je on bla­go­slo­vio, dao svi­ma na­ma po­klo­ne. Da­ju­ći jed­nu cr­ve­nu bro­ja­ni­cu mom ocu, za­mo­lio ga je da, ako bu­de sre­će, jed­nog od nas tro­ji­ce si­no­va da u Bo­go­slo­vi­ju. Ta­ta je obe­ćao da će is­pu­ni­ti taj za­vjet i po­što sam ja bio naj­sta­ri­ji, 1956. go­di­ne me je po­slao u Bo­go­slo­vi­ju u Pri­zre­nu. Zva­li su me u UD­BU zbog to­ga, ku­le i gra­do­ve obe­ća­va­li, sa­mo da ne idem. Ta­da ni­sam znao za taj za­vjet, otac mi ni­je o to­me go­vo­rio, tek u če­tvr­tom raz­re­du mi je sve is­pri­čao i po­ka­zao tu bro­ja­ni­cu, ko­ju je ču­vao kao sve­ti­nju, ni­je smio da je po­ka­že ni­ko­me, zna­li su sa­mo nje­go­vi naj­u­ži pri­ja­te­lji. Dao mi je tu sve­ti­nju kad sam po­stao sve­šte­nik i kad je pr­vi put do­šao kod me­ne u Ze­ni­cu 1965. go­di­ne. Ja sam je dao svom si­nu, ta­ko­đe sve­šte­ni­ku, ta­ko da se bro­ja­ni­ca Sv. Jo­a­ni­ki­ja pre­no­si s ko­lje­na na ko­lje­no, is­pri­čao nam je otac Mi­loj­ko. Sve­šte­ni­ci iz Cr­ne Go­re ko­ji su po­gu­blje­ni, do­da­je on, na­mi­re­ni su ško­lo­va­njem i bo­go­slu­že­njem no­vih mla­dih na­ra­šta­ja.
- Moj otac je sa pri­ja­te­lji­ma na­pra­vio pre­ćut­ni „spo­ra­zum“ da na­dok­na­de cr­no­gor­ske sve­šte­ni­ke, stra­da­le sa mi­tro­po­li­tom. Taj naš kraj u pr­voj li­ni­ji dao je de­se­tak sve­šte­ni­ka, a on­da su ško­lo­va­li i svo­je si­no­ve, ta­ko da sa­da ima­mo pre­ko 70 sve­šte­ni­ka, zna­či, na­dok­na­đen je broj sve­šte­ni­ka, od ko­jih je je­dan i vla­di­ka – Mak­sim Va­si­lje­vić u Ame­ri­ci, u San Fran­ci­sku - pri­ča otac Mi­loj­ko.
Za­do­volj­stvo što je ugo­stio zva­ni­ce iz­ra­zio je i Vla­do Li­po­vac, do­ma­ćin ko­ji ba­šti­ni ku­ću u ko­joj je Jo­a­ni­ki­je ro­đen, iz­nad či­jih vra­ta je po­sta­vlje­na spo­men - plo­ča.
M.D.Po­po­vić


Za grob se ni da­nas ne zna

Epi­skop bu­di­mljan­ski Jo­van Li­po­vac (1890-1945) hi­ro­to­ni­san je za mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog 1938. go­di­ne. Bio je vje­ro­u­či­telj u Be­o­gra­du i ubr­zo po­sli­je smr­ti su­pru­ge za­ka­lu­đe­rio se i na mo­na­še­nju do­bio ime Jo­a­ni­ki­je. U ko­mu­ni­stič­kom pro­go­nu sve­šte­ni­ka i čet­ni­ka 1945. go­di­ne, stra­dao je za­jed­no sa 128 sve­šte­ni­ka ko­ji su bje­ža­li ka Slo­ve­ni­ji. Ne­ki su po­gu­blje­ni na Zi­da­nom mo­stu, a Jo­a­ni­ki­je je za­ro­bljen, mu­čen i li­kvi­di­ran ne­gdje u oko­li­ni Aran­đe­lov­ca, ali mu se grob ni do da­nas ne zna. Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva ga je ka­no­ni­zo­va­la 2000. go­di­ne. Imao je kćer­ku Ma­ri­ju, ko­ja se uda­la za Mom­či­la Mar­ti­no­vi­ća, ču­ve­nog su­di­ju, a oni su ima­li dva si­na,od ko­jih su da­nas nje­go­vi po­tom­ci i na Ce­ti­nju.