GU­SI­NjE - Ži­te­lji De­snog Grn­ča­ra, ko­ji ži­ve uz sa­mu gra­ni­cu s Al­ba­ni­jom, po­go­to­vo Ba­li­ći, Iva­no­vi­ći i Ome­ra­gi­ći ka­žu da su po onoj na­rod­noj: „da­le­ko od oči­ju, da­le­ko od sr­ca“, pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi i sud­bi­ni jer nad­le­žni op­štin­ski i dr­žav­ni or­ga­ni za njih i ne zna­ju bez u oči ne­kih iz­bo­ra. Is­ti­ču da svi do­sa­da­šnji nji­ho­vi ape­li upu­će­ni nad­le­žni­ma da im iza­đu u su­sret u rje­ša­va­nju broj­nih te­ku­ćih i na­go­mi­la­nih pro­ble­ma ni­je­su uro­di­li plo­dom.
A, pro­ble­ma je, is­ti­ču oni, i pre­vi­še. Kažu da je put pre­ma se­lu, po­go­to­vo u zim­skim uslo­vi­ma, ne­u­po­tre­bljiv, te da su pri­mo­ra­ni da ga sa­mi odr­ža­va­ju i ure­đu­ju ka­ko zna­ju i umi­ju. Na­gla­ša­va­ju da im ri­je­ka Grn­čar sva­ke go­di­ne po vi­še pu­ta po­pla­vi se­lo i put pa su da­ni­ma od­sje­če­ni od ostat­ka svi­je­ta. Na nji­ho­ve za­htje­ve da se ura­di na­sip, od­no­sno oba­lo­u­tvrda, ka­ko ka­žu, ni­ko gla­vu ne okre­će. Usled uru­ša­va­nja pod­ruč­no od­je­nje­ne ško­le je za­tvo­re­no pri­je vi­še go­di­na i dje­ca iz se­la do ma­tič­ne ško­le u Gu­si­nju pje­ša­če po pet ki­lo­me­tra u jed­nom prav­cu.
-Svi na­ši ape­li i mol­be nad­le­žni­ma da se okre­nu ovom na­šem mje­stu i iza­đu nam u su­sret u pre­va­zi­la­že­nju broj­nih pro­ble­ma osta­li su uza­lud­ni. Od Gu­si­nja smo uda­lje­ni oko 5,5 ki­lo­me­ta­ra, od če­ga je oko ki­lo­me­tar put ma­ka­dam­ski u ve­o­ma lo­šem sta­nju. Sa­mi ga odr­ža­va­mo i ure­đu­je­mo na­da­ju­ći se da će ga Op­šti­na valjda as­fal­ti­ra­ti. Oba­lu Grn­ča­ra po­treb­no je utvr­di­ti na stru­čan i kva­li­te­tan na­čin da se­lo za­šti­ti od po­pla­va, ali go­di­na­ma sve osta­je na obe­ća­nji­ma i ni­kad ni­šta kon­kret­no ni­je ura­đe­no i ako smo mi po ne­ko­li­ko pu­ta go­di­šnje pod vo­dom. Tr­pi­mo ve­li­ke šte­te na imo­vi­ni, bra­ni­mo ku­će i po­moć­ne objek­te, če­sto pu­ta spa­sa­va­mo i go­le ži­vo­te, ali nad­le­žni ni ma­kac, kao da smo gra­đa­ni dru­gog re­da. Da ne pri­ča­mo za ško­lu, ko­je vi­še ne­ma­mo i dje­ca nam su­o­če­na s mno­go ri­zi­ka pje­ša­če do ma­tič­ne ško­le i na­zad. I ne­ka­da­šnja voj­na ka­ra­u­la je u ka­ta­stro­fal­nom sta­nju - na­bra­ja­ju mje­šta­ni De­snog Grn­ča­ra pro­ble­me ko­ji ih mu­če, a Ibra­him Ba­lić pod­vla­či da im Grn­ča­ra go­di­šnje uni­šti hek­tar ob­ra­di­ve ze­mlje a da se nad­le­žni ne sje­te ni po­rez da im ot­pi­šu.
Di­rek­tor OŠ „Dža­fer Ni­ko­če­vić” Še­rif Fe­ra­to­vić ka­že da je obje­kat ško­le u De­snom Grn­ča­ru usled ve­li­kog sni­je­žnog ne­vre­me­na uru­šen 2004. go­di­ne, od ka­da su i uče­ni­ci po­vu­če­ni u ma­tič­nu ško­lu u Gu­si­nje.
-Obje­kat ško­le po­red ošte­će­nja od ne­vre­me­na do­ži­vlja­va i de­va­sta­ci­ju i od sa­mih mje­šta­na! U njoj za­tva­ra­ju sto­ku, skla­di­šte stoč­nu hra­nu, i šta sve ne. Ka­da ško­la ni­je u funk­ci­ji on­da se gu­bi i oba­ve­za da se ona obi­la­zi i šti­ti, ta­ko da je osta­vlje­na sa­ma se­bi. Vi­še pu­ta pi­sa­li smo mi­ni­star­stvu, raz­go­va­ra­li s mje­šta­ni­ma da se ne­što kon­kret­ni­je pre­du­zme ka­ko bi se obje­kat bar do­ne­kle za­šti­tio. Bi­lo je ne­kih ini­ci­ja­ti­va ali do re­a­li­za­ci­je ipak ni­je do­šlo. Bi­lo je raz­go­vo­ra i da se ku­pi kom­bi za pre­voz dje­ce, ali ni od to­ga ni­je bi­lo ni­šta. Pri­hva­tlji­va je bri­ga i re­a­go­va­nje ro­di­te­lja u tom prav­cu, jer, mo­ra se pri­zna­ti, ta dje­ca tr­pe znat­ne po­te­ško­će – is­ti­če Fe­ra­to­vić.
On do­da­je da je na tu te­mu bi­lo pri­če i sa ak­tu­el­nim mi­ni­strom Da­mi­rom Še­ho­vi­ćem, od ko­ga oče­ku­ju da će bar po­ku­ša­ti da ri­je­ši pro­blem na je­dan po­vo­ljan na­čin i da će ško­la u De­snom Grn­ča­ru po­no­vo za­ži­vje­ti.
- Sma­tra da obje­kat ško­le tre­ba sa­ni­ra­ti u po­sto­je­ćim ga­ba­ri­ti­ma ili ma­njim, ili mo­žda u ne­po­sred­noj bli­zi­ni iz­gra­di­ti ma­nji obje­kat, ka­ko bi pro­blem bio ri­ješen. Ovo po­seb­no iz raz­lo­ga što je to De­sni Gr­na­čar po­ljo­pri­vred­ni i sto­čar­ski kraj i lju­di ho­će da se za­dr­že na se­lu, ali im se ne stva­ra­ju uslo­vi, a naj­bit­ni­ji je po­sto­ja­nje ško­le. Jer ako ne­ko se­lo ne­ma ško­lu ono po­la­ko ne­sta­je. Ro­di­te­lji se ja­vlja­ju i volj­ni su da i oni po­mog­nu u tom prav­cu i mi­slim da je to ne­što što se bez od­la­ga­nja mo­ra ura­di­ti – sma­tra Fe­ra­to­vić.
N.V.


Sva­ke go­di­ne ista pri­ča

-Sva­ke go­di­ne isti pro­blem i ista pri­ča. Nad­le­žni ni­ka­da ni­šta ne pred­u­zi­ma­ju da ri­je­še bar je­dan od sto­ti­nu pro­ble­ma. Ka­da se de­si po­pla­va, oni do­đu, po­gle­da­ju sta­nje i kao za­bri­nu se. Obe­ća­ju da će sve ri­je­ši­ti čim do­đu ljep­ši da­ni, i ta­ko iz go­di­ne u go­di­nu. Če­šće nas obi­đu pred iz­bo­re, ne­što obe­ća­ju i oče­ku­ju­ći da će­mo mi na­sje­sti na te nji­ho­ve vje­či­te ob­ma­ne, ali osta­nu krat­kih ru­ka­va. Ka­ko oni na­ma, ta­ko i mi nji­ma! Ured­no pla­ća­mo po­rez na imo­vi­nu, pa i na tu uni­šte­nu, i pi­ta­mo ih ka­ko ima­ju obra­za da nam tra­že no­vac, ka­da ni­šta ne či­ne da ri­je­ka ne no­si plod­ne ora­ni­ce. Dje­ca nam pje­ša­če do ško­le u Gu­si­nju. Tra­ži­li smo da im obez­bi­je­de kom­bi pre­voz, ali ni­šta ni od to­ga. Ne­kad su ov­dje bi­la če­ti­ri raz­re­da sa oko 100 uče­ni­ka, sa­da obje­kat pra­zan i uru­šen. Ru­žno i tu­žno da bi, što bi na­rod re­kao, i krv­ni­ka za­bo­lje­la du­ša -ogor­čen je Ibra­him Ba­lić.