NIK­ŠIĆ - Pr­va ge­ne­ra­ci­ja ma­tu­ra­na­ta pe­to­ra­zred­ne Uči­telj­ske ško­le u Nik­ši­ću pro­sla­vi­la je ju­če 60. go­di­na od za­vr­šet­ka ma­tu­re. Ovo­ga pu­ta od 170 onih ko­ji su da­le­ke 1951/56. go­di­ne ma­tu­ri­ra­li oku­pi­lo se sve­ga njih 18. Do­šli su is­pred Dvor­ca kra­lja Ni­ko­le, gdje su se obra­zo­va­li i sti­ca­li zna­nje, a po­tom su u zbor­ni­ci OŠ „Ol­ga Go­lo­vić” osvje­ži­li uspo­me­ne na dav­no pro­šle da­ne, na dru­gar­stvo i pri­ja­telj­stvo ste­če­no to­kom ško­lo­va­nja.
Uspo­me­ne su evo­ci­ra­li Živ­ko Đur­ko­vić, Za­gor­ka Vla­ho­vić, Dra­ško Dra­ško­vić i Mir­ko Vuč­ko­vić, ko­ji je ka­ko ka­žu glav­ni „kri­vac” što ovi su­sre­ti tra­ju.
- Za vri­je­me ško­lo­va­nja, a i slu­žbo­va­nja ne bi se mo­gli po­hva­li­ti sa na­ro­či­to do­brim uslo­vi­ma ži­vo­ta i ra­da. Ali se za­to mo­že­mo po­hva­li­ti sa onim što nas je kra­si­lo to­kom ško­lo­va­nja i što je osta­lo do da­na­šnjih da­na a to su dru­gar­stvo i že­lja da sa­ču­va­mo na­ma dra­ge uspo­me­ne. Ova ge­ne­ra­ci­ja istin­ski nje­gu­je i ga­ji uspo­me­ne na te da­ne. Od 141 ma­tu­ran­ta u pe­to­go­di­šnjem i 29 u dvo­go­di­šnjem ško­lo­va­nju, na­kon po­la­ga­nja is­pi­ta zva­nje uči­te­lja ste­klo je 170 kan­di­da­ta. Od 1956. go­di­ne do 2001. ge­na­ra­ci­ja je ima­la pet ju­bi­lar­nih su­sre­ta a od ta­da se sva­ke go­di­ne sa­sta­je­mo u Nik­ši­ću - ka­zao je Vuč­ko­vić.
Pro­fe­sor Živ­ko Đur­ko­vić ka­že da je fa­sci­nan­tan osje­ćaj ka­da se na­kon šest de­ce­ni­ja sre­te­te sa oni­ma sa ko­ji­ma ste di­je­li­li škol­sku klu­pu.
Pro­fe­so­ri­ca Za­gor­ka Vla­ho­vić, kod ko­je su se obra­zo­va­le mno­ge ge­ne­ra­ci­je Nik­ši­ća­na, ka­že da je osje­ćaj fan­ta­sti­čan.
- Sje­ćam se da je bi­lo pet odje­lje­nja ko­ji su po­ha­đa­li re­dov­nu na­sta­vu i dva odje­lje­nja kur­si­sta. Kur­si­sti su se zva­li za­to što zbog ra­ta ni­je­su sti­gli da ma­tu­ri­ja­ju i stek­nu zva­nja sred­njeg obra­zo­va­nja. Oni su se od­lu­či­li da „hi­brid­no” za­vr­še ško­lu za ko­ju smo se mi obra­zo­va­li pet go­di­na. Ve­ći­na od njih je uspje­la - ka­že Vla­ho­vi­će­va.
Je­dan iz ge­ne­ra­ci­je tih uspje­šnih je i Dra­ško Dra­ško­vić, naj­pri­je uči­telj, po­tom na­stav­nik ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke, pre­da­vač u nik­šić­kom Škol­skom cen­tru, ali i pro­fe­sor pe­da­go­gi­je i so­ci­o­lo­gi­je. Već 23. go­di­ne on pre­da­je na Fa­kul­te­tu na­rod­ne od­bra­ne u Be­o­gra­du, gdje je ma­gi­stri­rao i dok­to­ri­rao. Čin pu­kov­ni­ka Voj­ske Ju­go­sla­vi­je, od 176 una­pri­je­đe­nih, ste­kao je 2.000 go­di­ne što je je­din­stven slu­čaj.
- Su­sret sa Nik­ši­ćem i dru­ga­ri­ma iz škol­skih klu­pa či­ni po­seb­no za­do­volj­stvo. Po­no­san sam na ovaj grad, jer sre­toh i svo­je uče­ni­ke ko­ji su osta­ri­li. Pa za­mi­sli­te sa­mo ko­li­ko sam tek on­da ja star - ka­že Dra­ško­vić.
Oku­plje­ne je po­zdra­vio i nji­hov prof. Raj­ko Bo­žo­vić, je­di­ni od na­stav­nog oso­blja ži­vi pred­stav­nik iz 1956. go­di­ne. Na­gla­siv­ši da ovaj ju­bi­lej sa so­bom no­si dra­ži, no­vi­ne, ali i no­stal­gi­ju Bo­žo­vić je na­gla­sio da je pri­je 63. go­di­ne do­šao u Uči­telj­sku ško­lu na do­go­vor ka­ko će se gra­di­ti do­mo­vi­na.
- Vi, mla­dost od 16., 17., 18. i 19. go­di­na, po­di­za­ni u rat­nim uslo­vi­ma bi­li ste vi­še od­ra­sli, ne­go što su to go­di­ne po­ka­zi­va­le. Sje­ćam se va­šeg po­le­ta i ela­na da na­u­či­te i pri­hva­ti­te ono što vam se pre­da­je, na ko­ji na­čin da bra­ni­mo do­mo­vi­nu pod sun­cem slo­bo­de, ko­ja nam je otvo­ri­la du­šu i sr­ce. Bi­li ste ge­ne­ra­ci­ja za pri­mjer. Ni­je ta­ko dav­no bi­lo ka­da smo sa pa­ro­la­ma o oču­va­nju do­mo­vi­ne i žu­lje­vi­tim ru­ka­ma išli ka na­pret­ku i uspje­hu. Da­nas, ka­da vas po­sma­tram sa si­je­dom ko­som, sje­ćam se svih tih li­je­pih osmi­je­ha, bri­žlji­vo­sti i sa­rad­nje. Sve nas bo­li si­tu­a­ci­ja u ko­joj se da­nas na­la­zi­mo. Ima­li smo do­mo­vi­nu ko­ju smo bra­ni­li i ču­va­li. Ima­li smo brat­stvo, je­din­stvo i slo­bo­du, i ne­ma šta ni­je­smo ima­li. Ali na­ža­lost, kraj 20. vi­je­ka za­gor­čao je ži­vot svi­ma na­ma. Ni­je­smo ima­li štraj­ko­va i ne­ra­da, i pri­ma­li smo tri­na­e­stu pla­tu, a sad­šnji vla­sto­dr­šci ču­pa­ju sa­mo što za ne­bo ni­je za­ve­za­no, hva­le se ka­ko su to ra­dom za­ra­di­li i na­ža­lost na­ša dje­ca i unu­čad, da­nas su bez po­sla. Sve to nam te­ško pa­da, a po­go­to­vo na­ma pro­svjet­nim rad­ni­ci­ma ko­ji sve to te­ško pod­no­si­mo - ka­zao je Bo­žo­vić.L.N.


Od uz­bu­đe­nja ri­je­či za­sta­le u gr­lu

Na pro­sla­vu iz Ro­vi­nja je sti­gao i Du­šan Ro­ga­no­vić, ko­ji ka­že da je pri­je šest de­ce­ni­ja oti­šao u Hr­vat­sku ne kao pro­fe­sor, već je ra­dio u tu­ri­zmu.
- Po­tom sam za­vr­šio fa­kul­tet, ra­dio kao pro­fe­sor hr­vat­skog je­zi­ka, sla­vi­sti­ke i knji­žev­no­sti u stru­kov­noj ško­li u Ro­vi­nju, ta­mo­šnjoj Gim­na­zi­ji. Pri­je 23. go­di­ne sam se pen­zi­o­ni­sao i sa­da opet se ba­vim tu­ri­zmom - ka­že Ro­ga­no­vić, na­gla­siv­ši da mu zbog uz­bu­đe­nja i ža­la što opet ni­je­su svi tu kao pri­je šest de­ce­ni­ja fa­li ri­je­či.