Nije dobro ni ovoliko biti oprezan u ova smušena vremena. Od silne opreznosti može i da se cikne. No da vam opišem šta i se dešavalo u poslenjih par dana. Ja sam neko ko igra po svim pravilima, pazi sebe od drugih i druge od sebe, maska, ruke, distanca. Od kad ne radim, gledam da se slabo družim, izbjegavam mase i okupljanja, rijetko izlazim. Kad li, ne lezi vraže. Počeh da kijam, da kašljem, da me boli glava. Kako, od koga, gdje pokupih ovu muku, šta me snađe, tristo pitanja a ni jedan odgovor. Trpjeh dan, dva, čekajući temperaturu, nema je. Hm, jedi luka, sira, raštana, malo slanine, Milka, sve ima i ukus i miris. Šta li je majko mila? Bolje da odem da se testiram. Teškim korakom, olovnim, prema kontejneru za testiranje. Ljupka, mlada medicinska sestra reče mi da se ne mrdam i ne cimam glavom „ook mene, a oko mi izvadi, što bi ovooo?“, „rekla sam vam da je malo neprijatno“ dodaje mi uz smješak. Čuš ono nije neprijatno, nego oči zasuziše, no bar se nadam da će test biti realan. Onda nastupa faza razmišljanja i čekanja. Test je gotov tek sjutradan. Imam vremena da razmislim. Red misli ide ovako „možda je bolje da je korona, bar ću je više preboljeti, valjda neće ostaviti posledice, a šta ako ostavi, e, to ne valja, hm, ako bude ide četrnaest dana izoacije, a nisam kupila ništa što mi treba, i zaboga niko to ne umije kao ja, velja domaćica. Razvijam strategiju šta i kako i kome da kažem, super nigdje nisam išla, nemam kontakte. Dobro. A šta ako nije korona, zašto se onda ovako loše osjećam, šta mi se dešava, sezonski grip, prehlada, neka druga mukica. Ok. Hajde da sačekam. Jutro, budim se i stiže poruka. Test je negativan. Odlično, sad možemo svi da odahnemo. Posebno muž i djeca jer „druženje u krugu porodice izgleda više nikome ne prija, mislim prija ali četrnaest dana, rekoše too much „I okej odlučim ja da mi bude bolje. Napadam na vitamine, čajeve, minerale, sokove, voće, povrće i..ništa. AU! Panika.. Šta ako je test bio pogrešan, ako ja imam koronu a da ne znam, šta ako ima upalu pluća..šta ako..šta ako.. Počinjem panično da se ponašam, da mi ponestaje vazduha, da plitko dišem, da ne mogu da zaspim, da se plašim. Zovem prijateljicu upomoć „hej, možeš li mi pomoći, loše sam..“ . Odlazim kod nje u hitnu. Začuđujuće mirno. Na ulazu mjere temperaturu, dezinfekcija ruku, protokol ispoštovan. Mlada i prijatna doktorka me pita šta mi je i pokušavam da objasnim. Ona me gleda i kaže „ali vi baš lijepo izgledate“, „da, ali ja ne mogu da dišem, ja ovo, ja ono..“ Hajde da izmjerimo pritisak, ok, a EKG, sa svim kablovima..i to ok, šećer u dvadeset tri uveče pet koma šest i to ok, hm..pluća na slušalicama ok, seturacija devedeset osam..pa ja sam pilot a ne žena, ali pilot koji i dalje ne diše.. Rekoše mi da sam dobro i počeh tako da se i ponašam. Udahni, izdahni, duboko, pa izdah..i bolje je. Za svaki slučaj dadoše mi injekciju. „Šta ćeš sa tom iglom?“, „pa da ti dam nešto da lakše dišeš, i da s smiriš“, „ol stvarno da me sa tom iglom ubodeš? , drugarica mi se prijatno nasmješi „a naravno, pa to se tako oduvijek radi, Biso ..“ i tako primih drugu a možda i prvu injekciju koje se sjećam, ono sa braunilicama ne računam. Umalo se ne zaplakah. Odustadoh jer me bilo blam. E sad sve ovo vam ispričah ne bi li se i vi malo opustili. Ne paničite, ne pretjerujte. Ja i dalje plitko dišem, fali mi vazduha, pluća su mi tijesna, ali nije korona. Odgovor ću tragati na drugm adresama. Ah, već sam i u godinama, ako kontate. Dakle, osluškujte sebe, ne plašite se ali i bez panika. Mi oprezni smo skloni tome, izuzetno. Nekada to više šteti nego li što koristi. Zato pametno i oprezno. Sa maskom i sredstvom za pranje ruku u džepu i duboko dišite. Dispneja nije baš bezazlena. Voli vas Bisa..