Klarinetistu Petra Garića smatraju jednim od stubova Crnogorskog simfonijskog orkestra, neformalnim vođom duvačke sekcije. Ovaj ugledni muzičar svoje znanje prenosi već 15 godina studentima Muzičke akademije. Smatra da je nakon pandemije nužno vratiti se normalnom životu i radu sa, nada se, malo jasnijom slikom o krhkosti realnosti i neuništivoj veličini imaginacije.

• Kako je došlo do toga da svirate klarinet i da li se sjećate trenutka kada ste odlučili da izaberete muziku za životni poziv?

– Od rođenja sam bio okružen muzikom i umjetnošću, zahvaljujući mojim sestrama, tako da sam se u tom okruženju osjećao ugodno. Iako sam u nižoj muzičkoj školi nekoliko godina svirao klavir, sa klarinetom sam se susreo tek u srednjoj školi. Mislim da je u tom trenutku klarinet bio jedini drveni duvački instrument koji se, osim flaute, mogao vidjeti i čuti u muzičkoj školi. Da su opcije bile šarenije, možda bih danas bio fagotista ili čak perkusionista, mada je zanimljivo koliko se ispostavilo da je klarinet zapravo bio pravi izbor. I druge umjetnosti su mi bile privlačne, od djetinjstva sam zaljubljen u crtanje, ali je muzika moj pravi izbor.

• Pandemija korona virusa je donijela sasvim novu situaciju za umjetnike. Muzičari su ostali i bez scene i bez kontakta sa publikom...

– Publika je jedan od činilaca koncertnog fenomena, tako da je ova situacija stvorila potrebu da se do nje dođe na druge načine, tjerajući nas da unaprijedimo digitalnu komunikaciju, što je i dobro i loše. Smatram da smo se napokon uvjerili da je ljudski kontakt nezamjenjiv. Sa publikom u sali, muzičar ima dodatnu odgovornost prema onome što ta muzika treba da proizvede, tako da sviranje, koje je inicijalno užitak, uz publiku dobija drugi smisao, postaje sveta dužnost i uzvišena misija. Pandemija nas je, takođe, natjerala da se oslonimo na svoje snage i shvatimo koliko možemo sami. Što se našeg posla tiče, prinuđeni smo da se posvetimo manjim ansamblima, što je dobra prilika da se još bliže upoznamo sa tim repertoarom i nadogradimo ta iskustva.

• Da li Vam je pauza otvorila neke nove vidike?

– Naš posao zahtijeva konstantno otvaranje vidika. Onaj ko se zaista bavi umjetnošću osuđen je da konstantno traži nova rješenja i nalazi nove probleme, tako da je to proces na koji ne utiče nikakva pauza. Najbolja stvar koja se može desiti u ovakvim situacijama je da se konačno uradi ono za šta se nikad nema vremena.

• Kako ovako duga pauza po Vama utiče na scenu klasične muzike - tržište, angažmane, standard muzičara?
– Nadam se da će doći do jake potrebe publike da pohrli u koncertne sale, što bi pozitivno uticalo na tržište, mada vjerovatno griješim. Nažalost, mnoga društva naginju da proglase klasičnu muziku neisplativom jer pojedini ljudi iz svijeta politike ne razumiju šta se tu pobogu dešava i čemu to zapravo služi. To je još jedna od odgovornosti umjetnika u ovom vremenu: da se izbore za opstanak kulture, pa makar po cijenu dobrih konekcija i angažmana.

• Predajete na Muzičkoj akademiji. Šta savjetujete svojim studentima?

– Ljepota i težina tog posla je što individualna nastava podrazumijeva ogromnu, usudiću se reći, roditeljsku odgovornost, jer posao profesora instrumenta je da osposobi mladu osobu da se, po završenim studijama, može zaposliti u, recimo, orkestru, što pored obrazovnih referenci znači i polaganje audicije, tako da je rezultat našeg zajedničkog rada najvažniji. Uzimajući to u obzir, pokušavam da studentima dam ono što sam mislio da je meni kao studentu nedostajalo, ali i da im skratim put ka nekim rješenjima koja sam tražio dosta dugo. Iako to radim već petnaest godina, smatram da ne postoji formula, jer svi smo različiti i rad sa svakim studentom zahtijeva potpuno personalizovani pristup, od psihologije preko fizike do muzike. Ono što se takođe trudim, jeste da ubijedim studente da budu iskreni prema sebi i da ne upadaju u zamke lične sujete, jer jedini način da budu istinski zadovoljni sobom jeste da se i sami ostvare u okviru kriterijuma koji moraju biti jako visoki.

• Pored klasične muzike, šta Petar Garić voli da izvodi i sluša za svoju dušu?

– U rijetkim trenucima kad zaista slušam muziku to je najčešće džez. Proveo sam mnogo godina slušajući nekoliko omiljenih albuma koji mi još nisu dosadili. Jako sam srećan kad otkrijem nešto savremeno što mi se sviđa, ali nemam naročitu potrebu da tragam za nečim novim.

• Da li ste ikad imali želju da se upustite u neke druge muzičke vode, jer klarinet je instrument gotovo jednako zastupljen u svim žanrovima?

– Prije nekih petnaest godina sam sa prijateljima svirao u džez bendu, mladalački siguran da je volja dovoljna. Ipak, kako tome treba posvetiti pažnju i uložiti trud, ostavio sam to za neka opuštenija vremena. Narodna muzika mi je (osim par klasika) još prilično strana, mada, uopšte domaća muzika mi je prilično strana.

• Bez obzira što je godina na izmaku donijela mnogo problema, šta biste poželjeli muzičkoj publici, našim čitaocima, kolegama?

– Poželio bih im da dobiju sve ono što misle da im treba, dakle neka se čuvaju svojih želja.

Svetlana ĆETKOVIĆ

---

Timski igrač
• Rijetko smo imali priliku da Vas čujemo i vidimo solo na sceni. Zašto je to tako i da li možemo očekivati veći solistički angažman s Vaše strane u narednom periodu?

– Još kao student sam se pridružio tadašnjem Simfonijskom orkestru RTCG, i to me je poprilično formiralo kao timskog igrača, tako da su mi mnogo bliže kamerne varijante. S druge strane, postoje koncerti za klarinet i orkestar koje bih rado izveo u perspektivi, a s obzirom na to da se tu radi o najličnijoj, autoreflektivnoj interpretaciji, potrebno mi je i dodatno vrijeme da se adekvatno posvetim radu na tome.


Grčevito koristoljublje napravilo ogromnu štetu generacijama
• Kultura je pretrpjela ogromnu krizu. Šta u ovom trenutku treba preduzeti?

– Svaka kriza donosi racionalizaciju u vidu pragmatičnih rješenja koja se sama nameću, kada se odreknemo megalomanskih iluzija. Oduvijek me je pogađao stav da u našoj zemlji nema dovoljno stručnjaka, i da mi nismo u stanju sami da postavimo određene standarde i pravce kretanja. Smatram da danas imamo više sposobnih i obrazovanih kadrova, nego ikad, ali su najsposobniji, po pravilu, marginalizovani i nenametljivi. Po mom mišljenju, neophodno je okupiti domaće stručnjake koji već imaju dovoljno iskustva, ali i izabrati one koji osjećaju zajednički interes u prosperitetu kulture Crne Gore. Svi smo se nekad susreli sa primjerima grčevitog koristoljublja kao primarne motivacije, a takav pristup napravio je ogromnu štetu generacijama. Potrebno je stvoriti zdravu strategiju za dalji razvoj kulture kao i sistem koji ne zavisi od apsolutne vlasti pojedinaca koji u određenom trenutku kontrolišu funkcionisanje institucija. Mislim da smo bez takvog pristupa osuđeni da svakih nekoliko decenija, bez pomoći iskusnijih, prolazimo kroz iste probleme kao prethodne generacije i budemo pioniri u svom poslu, ili da se hvalimo tužnim referencama da smo, u svom selu, prvi u svom poslu.



”Smatram da danas imamo više sposobnih i obrazovanih kadrova nego ikad, ali su najsposobniji, po pravilu, marginalizovani i nenametljivi