Na Zim­skoj sce­ni „Bar­skog lje­to­pi­sa”, u Dvor­cu kra­lja Ni­ko­le, od­i­gra­na je po­zo­ri­šna pred­sta­va za­gr­bač­kog Exit te­a­tra „Ka­ko mi­sliš me­ne ne­ma?!”. Pred­sta­vu je re­ži­ra­la Ivi­ca Bo­ban, a glu­me Fi­lip Ju­ri­čić i Amar Bu­kvić.
Pred Ba­ra­ni­ma je sko­ro dva sa­ta igra­na far­sič­na i iskre­na, opu­šta­ju­ća i dra­ma­tič­na, smi­je­šna i gor­ka pri­ča dvo­ji­ce mu­ška­ra­ca, ko­ji lu­ta­ju la­vi­rin­tom svo­jih stvar­nih i za­mi­šlje­nih iden­ti­te­ta, kon­stru­i­šu­ći niz oso­ba, si­tu­a­ci­ja, re­al­nih i fan­ta­stič­nih do­ga­đa­ja. U po­ku­ša­ju da se sve to raz­ot­kri­je i li­ko­vi ogo­le, u pr­vi plan do­la­zi za­pi­ta­nost gle­da­la­ca da li su pred nji­ma lju­di si­ro­ma­šnog du­ha, ne­moć­ni bun­tov­ni­ci, žr­tve pro­šlo­sti i ko­lek­tiv­ne svi­je­sti, ili pak, sop­stve­ni dže­la­ti.
- Ri­ječ je za­pra­vo o dva li­ka ko­ja po­sto­je svu­gdje, ko­ji su na mar­gi­ni dru­štva, ko­ji se ne­ka­ko po­ku­ša­va­ju is­tak­nu­ti, a to im ni­ka­ko ne uspi­je­va, jer im nji­hov so­ci­jal­ni pe­di­gre to ne nu­di. Oni su, da­kle, ka­ko mi to u Za­gre­bu zo­ve­mo „kvart”, ili u Be­o­gra­du „blok” - li­ko­vi za ko­je ne bih re­kao da su neo­bra­zo­va­ni, već ni­su ima­li pri­li­ku da po­sta­nu ono ne­što dru­go. Či­ni se da su be­zna­čaj­ni, a za­pra­vo su uža­sno zna­čaj­ni, i za­to se pred­sta­va i zo­ve „Ka­ko mi­sliš me­ne ne­ma”. Da­kle, ti lju­di su tu oko nas, i uvi­jek po­ku­ša­va­ju na­ći svo­ju sre­ću i bi­ti sreć­ni kao svi osta­li, a to im ne uspi­je­va - ob­ja­snio je na­kon pred­sta­ve glu­mac Amar Bu­kvić.
Tekst ove pred­sta­ve na­stao je kao plod in­ter­ak­ci­je dra­ma­tur­ga Olje Lo­zi­ce, i re­di­telj­ke i autor­ke pro­jek­ta Ivi­ce Bo­ban, a pri­je sve­ga im­pro­vi­za­ci­je dvo­ji­ce glu­ma­ca, ko­ji su ma­te­ri­jal cr­pi­li iz svo­jih ži­vo­ta, iz „kvar­ta” u Za­gre­bu iz kog su po­te­kli. Ta­kvi li­ko­vi se mo­gu na­ći i u član­ci­ma cr­ne hro­ni­ke bi­lo ko­jih dnev­nih no­vi­na, bi­lo da su one ku­plje­ne u Hr­vat­skoj, Cr­noj Go­ri, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Sr­bi­ji... Bi­lo da se či­ta­ju da­nas, ili ne­kom tre­nut­ku na­še pro­šlo­sti. U to­me se kri­je ključ uspje­ha pred­sta­ve, ko­ja pu­ni po­zo­ri­šne sa­le ši­rom te­ri­to­ri­je biv­še Ju­go­sla­vi­je već vi­še od de­ce­ni­ju.
- Mi si­gur­no ide­mo uz vri­je­me u kom ži­vi­mo. Ma­lo, haj­de­mo re­ći, po­di­la­zi­mo onom vre­me­nu i dru­štve­noj si­tu­a­ci­ji ko­ja nas okru­žu­je u da­tom tre­nut­ku. Ta­ko ak­tu­a­li­zu­je­mo stva­ri. Ovo je 11. go­di­na da igra­mo pred­sta­vu, to je bli­zu 400 iz­vo­đe­nja, a pri to­me je si­gur­no 80 od­sto pred­sta­ve isto ka­kvo je bi­lo pri­je 11 go­di­na. To što je ona pod­jed­na­ko ak­tu­el­na ne­kad i sad je za­pra­vo nje­na čar i lje­po­ta. Na­ma je uvi­jek mi­lo igra­ti ovu pred­sta­vu za­to što je ona lo­kal­nog ti­pa, ve­za­na je za Za­greb. Za­to nam je u sa­mom po­čet­ku, čak i kad smo je igra­li ne­gdje u Hr­vat­skoj, glav­na po­mi­sao bi­la ka­ko će bi­ti kad je bu­de­mo iz­ve­li u Spli­tu, ili ne­kim dru­gim gra­do­vi­ma. On­da smo vi­dje­li da to ta­mo funk­ci­o­ni­še isto, pa smo po­če­li pu­to­va­ti po biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji zbi­lja pu­no. Da­kle, taj lo­kal­ni štih ne sme­ta - do­dao je Bu­kvić.
Na­gra­đi­va­ni ko­mad „Ka­ko mi­sliš me­ne ne­ma?!” je jed­na od naj­du­go­vječ­ni­jih i naj­gle­da­ni­jih pred­sta­va na za­gre­bač­koj po­zo­ri­šnoj sce­ni uop­šte. D.S.