Ulič­na umjet­nost u pro­sto­ru ga­le­ri­je kon­cept je iz­lo­žbe ko­jom se Pe­tar De­li­je­vić, po­sli­je po­stav­ke 2013. go­di­ne, pred­sta­vio pod­go­rič­koj li­kov­noj pu­bli­ci. Na zi­do­vi­ma ga­le­ri­je „Kon­cept art spejs” ovaj sli­kar za­ni­mlji­vog umjet­nič­kog ru­ko­pi­sa iz­lo­žio je svo­ja dva cr­te­ža na zi­du, ko­ja pra­te slaj­do­vi 2D ani­ma­ci­je, ža­nr ko­ji je pri­do­dao svom opu­su. Rad se naj­vi­še ti­če, ka­ko ka­že, ne­vi­dlji­vih stva­ri, po­ja­va i si­la iz ko­lek­tiv­nog ne­svje­snog – „ne­što ve­o­ma lič­no i nad­lič­no”.
Sa ve­likm en­tu­zi­ja­zmom je pri­hva­tio po­ziv su­vla­sni­ca ga­le­ri­je „Kon­cept art spej­sa” Da­ni­je­le Bra­jo­vić Mi­ha­lje­vić i Du­brav­ke Du­le­tić, jer, ka­ko ka­že du­go mu se u Cr­noj Go­ri ne do­zvo­lja­va da cr­ta po ga­le­rij­skim zi­do­vi­ma, a ov­dje je imao odri­je­še­ne ru­ke.
– To se odav­no ra­di u ci­je­lom svi­je­tu, ali kod nas i da­lje ima­mo teh­nič­ke pro­ble­me sa kre­če­njem, pa sam jed­nom mo­rao i to da ura­dim po­sli­je iz­lo­žbe, iako ni­sam di­rekt­no cr­tao na zid. Uglav­nom sam do­sad pra­vio ta­pe­te i li­je­pim svo­je ra­do­ve, a sad mi se pr­vi put do­zvo­li­lo da di­rek­to­no cr­tam na zi­du. Ono što je za­ni­mlji­vo, ovo je naj­ma­nja ga­le­ri­ja u ko­joj sam do sa­da iz­la­gao, i bi­lo je ve­o­ma iza­zov­no šta da iz­la­žem i ka­ko to tre­ba da iz­gle­da. Pr­vo sam mi­slio da iz­lo­žim ra­do­ve ma­log for­ma­ta, gra­fi­ke, ali smo se na kra­ju od­lu­či­li za ve­li­ki for­mat. Bi­lo je ve­o­ma za­htjev­no i bi­lo je po­treb­no da bu­de­mo efi­ka­sni, jer sam imao sa­mo dan i po na ras­po­la­ga­nju – ka­zao je je De­li­je­vić.
On je iz­ra­zio za­do­volj­stvo što je re­a­li­zo­vao sve ono što je za­mi­slio i što će to pu­bli­ka ima­ti pri­li­ku da vi­di još de­se­tak da­na u ga­le­ri­ji „Kon­cept art spejs”.
Ovom umjet­ni­ku ma­nje je bit­na nov­ča­na vri­jed­nost nje­go­vih ra­do­va, a vi­še mo­guć­nost da stva­ra, ono što je u svi­je­tu odav­no uobi­ča­je­na prak­sa.
– U prin­ci­pu, od ono­ga što ra­dim ne oče­ku­jem ni­ka­kvu ma­te­ri­jal­nu na­dok­na­du već du­go vre­me­na. Kod nas lju­di ne ku­pu­ju umjet­nost, ona kod nas ni­je na li­sti pri­o­ri­te­ta, što je i ra­zu­mlji­vo za okol­no­sti u ko­ji­ma ži­vi­mo. Pro­sto ako ni­ko ni­šta ne ku­pu­je, ba­rem mo­gu da pri­u­štim lju­di­ma da vi­de ono što ne mo­gu da ku­pe. Ma­lo je ap­surd­no, ali ako ne po­sto­ji ku­pac on­da ne mo­ra da po­sto­ji mo­guć­nost da se to ku­pi – ob­ja­snio je umjet­nik.
Upra­vo to jest ana­lo­gi­ja na­še li­kov­ne sce­ne – ve­o­ma ma­li broj umjet­ni­ka mo­že da ži­vi od svo­je umjet­no­sti.
– Ve­o­ma je te­ško lju­di­ma da se ba­ve umjet­no­šću u okol­no­sti­ma u ko­ji­ma je sve de­mo­ti­vi­šu­će. Me­đu­tim, ne­kim sam ču­dom sve to uspio da pre­o­kre­nem u svo­ju ko­rist, kad je umjet­nost sa­ma u pi­ta­nju. Vri­je­me ko­jeg imaš do­volj­no, ako ne­maš po­sla i ne­ki iz­vor pri­ho­da, mo­žeš is­ko­ri­sti­ti za cr­ta­nje, za umjet­nost. Vje­ru­jem, na kra­ju kra­je­va, da se sva­ki rad is­pla­ti, a ja iona­ko ne znam što bi dru­go ra­dio, jer, za to sam se ro­dio, za to sam se ško­lo­vao – ob­ja­snio je on
De­li­je­vić ne­ma mno­go di­le­ma, nje­ga stva­ra­nje i umjet­nost mo­ti­vi­šu. Sve­jed­no mu je da li za­ra­đu­je ili ne, on bez sli­ka­nja, ka­ko ka­že, ne mo­že da ži­vi.
– Osja­ćam or­gan­sku po­tre­bu da stva­ram i ni­sam vi­še u po­zi­ci­ji ni da bi­ram. To je­ste te­ško i kom­pli­ko­va­no. To je Si­zi­fov po­sao, ne­kad do­zlo­gr­di sve to, ali, opet, po­tre­ba se uvi­jek ja­vlja sa­ma po se­bi, ona je neo­bja­šnji­va i ne mo­že se kon­tro­li­sa­ti – pri­zna­je De­li­je­vić.
Za umjet­ni­ka sa ta­kvim sta­vom, ja­sno je, ne­ma mno­go pro­sto­ra, ni kod nas, ni ši­re. Pro­sto, on je na po­pri­lič­no usa­mlje­noj po­zi­ci­ji. Ali, pri­zna­je, ni­je se do­sad opro­bao ni­gdje dru­go, jer sma­tra da tre­ba da bu­de ve­o­ma kom­ple­tan za ta­kve, ka­ko ka­že, iz­le­te. Ži­vi na­iz­mje­nič­no u Nik­ši­ću, Be­o­gra­du, po­sled­njih po­la go­di­ne u Pod­go­ri­ci, i du­go ne­ma stal­no mje­sto pre­bi­va­li­šta, što za umjet­ni­ka, ka­že on, mo­že bi­ti i kom­pli­ko­va­no i ko­ri­sno.
S. ĆET­KO­VIĆ


U do­brom dru­štvu

Za ga­le­ri­ju „Kon­cept art spejs” ne­dav­no je čuo, ali je pri­hva­tio da iz­la­že, jer kad je čuo ko se pred­sta­vio u njoj, ni­je mo­gao da od­bi­je, ka­že on. Iako je od­lu­čio da se ma­lo od­mo­ri od iz­la­gač­kih ak­tiv­no­sti, ka­ko je re­kao na kra­ju, ve­o­ma mu je dra­go što je po­zi­tiv­no od­go­vo­rio na po­ziv i pred­sta­vio se u „pro­sto­ru za umjet­nost”.
– Mno­go zna­či umjet­ni­ku kad zna ko je iz­la­gao na istom mje­stu – na­vo­di De­li­je­vić.