Ra­dost u ku­ći Pa­vi­će­vi­ća u Uli­ci Jo­va­na Jo­za Vuk­če­vi­ća br. 24, u Pod­go­ri­ci, ne je­nja­va već dva da­na. Vi­jest da je nji­ho­va uku­ćan­ka Lji­lja­na po­sta­la do­bit­ni­ca sta­na od „Da­na” mu­nje­vi­to se pro­ši­ri­la me­đu fa­mi­li­jom, kom­ši­ja­ma, ku­mo­vi­ma i pri­ja­te­lji­ma. Če­stit­ke na do­bit­ku su­per­pre­mi­je u ve­li­koj na­grad­noj igri „Igraj za stan sva­ki dan” pri­ma­ju Lji­lja­nin brat Rat­ko i sna­ha So­nja, jer je Lji­lja­na tre­nut­no u po­sje­ti nji­ho­vom si­nu u Stok­hol­mu, ali ka­ko nam je sa­op­šti­la, već je za da­nas pla­ni­ran po­vra­tak njen i naj­mla­đeg bra­ta­ni­ća.
– Sreć­ni smo jer je Lji­lja­na bi­la is­traj­na i u ovoj na­grad­noj igri. Ona i unu­ka Ha­na, od na­šeg naj­sta­ri­jeg si­na, rev­no­sno su sjec­ka­le i sa­ku­plja­le ku­po­ne. Od pr­vog ko­la ša­lju, ali ni­je ku­po­va­la po vi­še pri­mje­ra­ka. Če­sto smo se ša­li­li na ra­čun to­ga što sam ja imao za­du­že­nje da pre­da­jem ko­ver­te u Ogla­snom odje­lje­nju „Da­na”. Lji­lja­na je go­vo­ri­la da će mi, ako do­bi­je stan, da­ti po­lo­vi­nu. A ja bih joj uvi­jek po­na­vljao da slo­bod­no za­dr­ži tu mo­ju po­lo­vi­nu – kroz ša­lu i sa pu­no smi­je­ha opi­su­je nam Rat­ko pri­vr­že­nost ko­ju ga­ji on, kao brat, pre­ma se­stri i Lji­lja­na pre­ma nje­mu, nje­go­voj su­pru­zi i nji­ho­voj dje­ci i unu­či­ći­ma.
Ka­žu nam da je zo­vu dru­gom maj­kom jer im je po­sve­će­na od ka­ko su se ro­di­li. Za­to nam je i u ju­če­ra­šnjem te­le­fon­skom raz­go­vo­ru po­no­vi­la da je do­šla u po­sje­tu bra­ta­ni­ću i nje­go­voj po­ro­di­ci, da vi­di nje­go­vu dje­voj­či­cu, da ne­ko­li­ko da­na uži­va i pro­ve­de li­je­pe tre­nut­ke sa nji­ma pa je uto­li­ko vi­jest da je po­sta­la do­bit­ni­ca sta­na još ljep­ša. Stan je do­bi­la baš u tre­nut­ku ka­da je okru­že­na ne­iz­mjer­nom lju­ba­vlju.
– Lji­lja­na je advo­kat, a vi­še od dva­de­set go­di­na je bi­la su­di­ja. Od­go­vor­na je i po­sve­će­na, i na po­slu i u na­šem za­jed­nič­kom do­mu. Sa mo­jom su­pru­gom se sla­že kao da su se­stre. Od­u­vi­jek nam je po­ma­ga­la oko dje­ce, a hva­la bo­gu, svi smo po­no­sni na po­tom­ke ko­ji su iz­ra­sli u od­go­vor­ne i po­šte­ne lju­de. Sa­da smo svi po­sve­će­ni unu­či­ći­ma i uži­va­mo u nji­ho­vom od­ra­sta­nju – is­pri­čao je Rat­ko.
Dok Pa­vi­će­vi­ći in­si­sti­ra­ju na po­slu­že­nju, jer tra­di­ci­o­nal­no go­sto­prim­stvo ni ovo­ga pu­ta ni­je iz­o­sta­lo, So­nja nam pri­ča o Lji­lja­ni­noj sve­stra­no­sti.
– Ona u slo­bod­no vri­je­me vo­li da sli­ka i ova plat­na što kra­se na­še zi­do­ve ona je osli­ka­la – po­hva­li­la se po­no­sna i sreć­na sna­ha. Pri­sje­ća se da je u nji­ho­voj ku­ći još i pri­je ne­go što se uda­la i za­po­sli­la kao tr­go­vac na ki­o­sku, či­ta­nje dnev­ne štam­pe bio oba­ve­zan ri­tu­al.
– Moj sve­kar je za­po­čeo tra­di­ci­ju ku­po­va­nja „Da­na”. Imao je de­ve­de­set i če­ti­ri go­di­ne, a do­ru­čak mu ni­je­smo ser­vi­ra­le bez nje­go­vih omi­lje­nih no­vi­na. Ka­da nas je na­pu­stio, po­ro­dič­no smo na­sta­vi­li da či­ta­mo „Dan” – is­pri­ča­la nam je So­nja.
Na­pu­šta­mo dom Pa­vi­će­vi­ća, a pra­te nas Rat­ko, So­nja, Ha­na i naj­mla­đi Lu­ka. Po­zdra­vlja­mo se sr­dač­no uz sna­žni sti­sak ru­ke sreć­ni i bo­ga­ti­ji za još jed­no ozva­ni­če­no bli­sko pri­ja­telj­stvo „Da­na” i na­ših vjer­nih či­ta­la­ca.
V.S.