Ar­hi­tek­ta po obra­zo­va­nju, naš sa­go­vor­nik Sa­ša Bu­đe­vac hra­bro je pod svo­jim ime­nom za­ko­ra­čio na knji­žev­nu sce­nu i to ro­ma­nom „Zli fli­per i nje­gov še­grt”, ko­ji je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća „Are­te”. Svo­ju bi­o­gra­fi­ju sma­tra „pot­pu­no obič­nom”...
– Čud­no je što sam za­vr­šio je­zič­ki smjer, pa stu­di­rao ar­hi­tek­tu­ru u Be­o­gra­du. Di­plo­mi­rao pr­vi u ge­ne­ra­ci­ji i to u ro­ku. To, ina­če ni­je bio obi­čaj. Ta­da se ar­hi­tek­tu­ra du­go stu­di­ra­la. Me­ni se žu­ri­lo da se vra­tim u Niš, ski­nem ocu sa gr­ba­če. Te me­tro­po­le ni­su za me­ne. Ni­sam spre­man da dva sa­ta dnev­no sje­dim u pre­vo­zu. Ra­di­je to či­nim u ne­koj ba­šti, ili ka­fi­ću. Otac mi je ar­hi­tek­ta, ja sam ar­hi­tek­ta, sin ar­hi­tek­ta ra­di sa mnom, kćer­ka mi je na ma­ste­ru iz ar­hi­tek­tu­re u Pa­ri­zu. Oni će bi­ti uspje­šni­ji i od oca i od dje­da. Vi­di se već. Sreć­no ože­njen. Že­na mi je hi­rurg.
● Vaš no­vi ro­man je „Pri­ča o do­bru i zlu smje­šte­na u še­zde­se­te go­di­ne dva­de­se­tog vi­je­ka u me­ta­fi­zič­ki pro­stor gra­di­ća ko­ji bi mo­gao bi­ti bi­lo gdje na te­ri­to­ri­ji ex- Ju”... Ka­ko bi­ste do­ča­ra­li svo­ju knji­gu bu­du­ćim či­ta­o­ci­ma?
– I ta re­če­ni­ca je mo­ja. Imam ne­ka dje­la u ko­ji­ma sam na­pi­sao pred­go­vor, po­go­vor, iz­mi­slio ime, bi­o­gra­fi­ju, iz­da­va­ča, kri­ti­ke, pre­po­ru­ke, rječ­nik ne­po­zna­tih ri­je­či, fu­sno­te... sve što je u i na ko­ri­ca­ma je­ste cje­lo­vi­to autor­sko dje­lo. Za­hva­lan sam mo­joj ured­ni­ci i iz­da­va­ču Ni­ni Gu­gle­ti ko­ja je iz­da­la moj ro­man i Ja­ni Vu­ko­vić ko­ja je per­fekt­nim di­zaj­nom uči­ni­la da „Zli fli­per...” bu­de vi­dlji­vi­ji. Bor­ba do­bra i zla je tu ključ­na, osim što ja ne shva­tam zlo me­ta­fi­zič­ki ili mit­ski kao Fi­lip Da­vid. Mo­je zlo je shva­će­no kao vi­tal­na, po­kre­tač­ka sna­ga rav­no­prav­na do­bru i kao psi­ho-so­ci­jal­na ka­te­go­ri­ja. Da pre­po­ru­čim knji­gu? Je­dan pri­ja­telj pi­sac mi je re­kao da mu „Zli fli­per...” vi­še li­či na TV se­ri­ju, ne­go na ro­man, to te­če, kli­zi... Dru­gi su mi re­kli da su či­ta­ju­ći osje­ti­li dav­no za­bo­ra­vlje­ni mi­ris dje­tinj­stva i da su je pro­či­ta­li u jed­nom da­hu. Re­kao bih da se či­ta­lac la­ko po­ve­zu­je sa tek­stom, iden­ti­fi­ku­je sa at­mos­fe­rom. Za me­ne je naj­va­žni­je da je moj tekst do­volj­no za­ni­mljiv, eks­pre­si­van i da u što kra­ćem ro­ku do­ve­de či­ta­o­ca do kra­ja. Ako ne­ko vo­li da za­gre­be du­blje, još bo­lje, nek` iz­vo­li, sa­mo pre­po­ru­ču­jem da sta­vi por­ti­klu. Da pod­sje­tim da je to kri­mić, ve­o­ma ori­gi­na­lan. Tu je is­tra­ga, fo­ren­zi­ka... Sve mo­je knji­ge su pot­pu­no auten­tič­ne. Imam i in­spek­to­ra Gvo­zde­na ko­ji se po­ja­vlji­je u još ne­ko­li­ko mo­jih ro­ma­na ko­ji če­ka­ju iz­da­va­ča. Ma­da, zna­te, ja ni­sam pi­sac kri­mi ro­ma­na. Žan­rov­ski okvir mi je iz­go­vor da pi­šem o stva­ri­ma ko­je me in­te­re­su­ju, plus, vo­lim tri­ler­sku po­tku.
● Za­ni­mlji­vo bi bi­lo da nam ot­kri­je­te ka­ko pro­jek­tu­je­te ar­hi­tek­ton­ska zda­nja, a ka­ko ro­man? Da li je te­že za Vas pr­vo ili dru­go?
– Kad ima­te um ko­ji ima stal­nu po­tre­bu da ne­što pra­vi, ne sa­mo da ima­te po­tre­bu da stal­no ne­što stva­ra­te, ne­go i stva­ra­te u vi­še di­sci­pli­na. Da sam imao vi­še sre­će sni­mao bih i igra­ne fil­mo­ve. Sni­mio sam mno­go te­le­vi­zij­skih emi­si­ja o ar­hi­tek­tu­ri, pra­vio ra­dio emi­si­je... Ar­hi­tek­tu­ra je li­kov­na umjet­nost, a ja pi­šem u sli­ka­ma. U sva­koj mo­joj pri­po­vi­je­sti se po­ja­vi ne­ki me­ta­fi­zič­ki pro­stor na ko­me in­si­sti­ram. U „Zlom fli­pe­ru” je to po­drum­ska pro­sto­ri­ja za is­pi­ti­va­nje u po­li­cij­skoj sta­ni­ci, fan­tom­ska „če­tvor­ka”. Ne­ko re­če da je stva­ra­nje za ne­ko­ga ra­za­pi­nja­nje na krst, a za ne­ko­ga vječ­na ra­dost ži­vo­ta. Imam za­do­volj­stvo u obje stva­ra­lač­ke di­sci­pli­ne. Zna­te, ja sam vje­ro­vat­no je­dan od ri­jet­kih pred­u­zet­ni­ka ko­ji pi­šu. Ni­sam za­klo­njen u hla­do­vi­ni ne­ke bi­bli­o­te­ke, ili ured­nič­ke po­zi­ci­je, pa da imam oba­ve­zu da po­vre­me­no ne­što na­pi­šem, jer sam, po­bo­gu pi­sac. Pot­pu­no sam slo­bo­dan, ko­li­ko slo­bod­ni umjet­nik to mo­že bi­ti. Imam sop­stve­ni ar­hi­tek­ton­ski stu­dio i ži­vim od po­sla na slo­bod­nom tr­ži­štu. I kad ne­ma po­sla, ja ga iz­mi­slim. Ni­sam od­go­vo­ran ni­ko­me. Pi­šem jer je to me­ni za­ni­mlji­vo.
● Is­ku­sni či­ta­lac ni­je ka­dar da pret­po­sta­vi da iza se­be ne­ma­te bo­gat iz­da­vač­ki opus i is­ku­stvo pi­sca. Ko­li­ko je ova pri­ča aku­mu­li­ra­la u Va­ma?
– Hva­la Vam… Ro­đen sam za sva­šta i ni­sam ni za šta. Po­sre­ći­lo mi se. Sje­ćam se po­koj­nog sli­ka­ra Ta­pi­ja ka­da je u jed­nom in­ter­vjuu re­kao ka­ko je mo­gao bi­ti i cr­ni la­bud, sa­mo da je to htio. „Zli fli­per i nje­gov še­grt” je mo­ja tre­ća knji­ga, ali pr­va ko­ju sam pot­pi­sao kao Sa­ša Bu­đe­vac. Pret­hod­ne dvi­je su bi­le pod pse­u­do­ni­mi­ma i to raz­li­či­tim. Sve što pi­šem ima na­boj. Emo­tiv­ni na­boj. Osje­ća­nja su naj­va­žni­ja. Ni­je čak va­žno je­su li to do­bra, ili lo­ša osje­ća­nja. Kad osje­ća­te zna­te da ste ži­vi. Što su osje­ća­nja in­ten­ziv­ni­ja, cje­lo­vi­ti­ji je i du­blji do­ži­vljaj sop­stve­nog bi­ća. Pi­šem da bih se­be spa­sao tu­po­sti iz­o­stan­ka osje­ća­nja. Pi­sa­nje je jed­na od ri­jet­hih teh­ni­ka ko­je mo­je ti­je­lo tje­ra da lu­či en­dor­fin. Na­dam se da je to što je me­ni, za­bav­no i dru­gi­ma. Ni­je to baš uvi­jek slu­čaj. Ne vje­ru­jem da sam ro­đe­ni pi­sac. U gim­na­zi­ji mi je naj­ve­ća ocje­na na pi­sme­ni­ma iz srp­skog bi­la tri na če­ti­ri.
● Ka­ko pi­še­te, ima­te li ne­ke svo­je po­seb­ne ri­tu­a­le, pra­vi­la ili...?
– Pi­šem ka­ko mo­ram, na pa­pi­ri­ći­ma, no­vi­na­ma, uku­ca­vam u te­le­fon, sni­mam u dik­ta­fon... lo­vim ri­je­či u le­tu, on­da su­bo­tom i ne­dje­ljom uju­tru to uba­cu­jem u ra­ču­nar. U sta­nu, svu­da gdje se kre­ćem, po­red kre­ve­ta gdje spa­vam, ras­po­re­đe­ni su blo­ko­vi i blok­či­ći, jer ako ne­što od­mah ne za­pi­šem, ka­sno je. La­ko is­kop­ni. Naj­te­že mi je kad me na­pad­nu mi­sli pod tu­šem. Mo­ram da se nap­nem da za­pam­tim dok ne stig­nem mo­kar do ne­kog blo­ka.
● Ako go­vo­ri­mo o uzo­ri­ma u ar­hi­tek­tu­ri i knji­žev­no­sti, ko­ji su Va­ši?
– Na ža­lost, ni­sam u uz­ra­stu ko­ji se­bi do­pu­šta uz­o­re. Vo­lim art de­ko, ba­u­ha­us i mo­der­nu. Vo­lim Skar­pu, nje­go­vu po­sve­će­nost i sen­zi­bi­li­tet. Ne­dav­no sam ot­krio Kor­ma­ka Ma­kar­ti­ja. Odav­no ni­sam po­že­lio da či­tam is­po­čet­ka knji­gu čim sam je za­vr­šio. To mi se de­si­lo sa ve­ći­nom nje­go­vih. Ali, ni­ka­da ne mo­gu da pro­jek­tu­jem kao Skar­pa, ni­ti da pi­šem kao Ma­kar­ti. Ja sam dru­ga­či­ji čo­vjek, dru­gi sen­zi­bi­li­tet.M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Pri­je 40. ušao u en­ci­klo­pe­di­je

● Šta sma­tra­te svo­jim naj­ve­ćim uspje­hom ka­da je ar­hi­tek­tu­ra u pi­ta­nju?
– Zna­te, imam go­to­vo sve struč­ne na­gra­de i pri­zna­nja u ze­mlji za ar­hi­tek­tu­ru, en­te­ri­jer, čak ne­ke i za in­du­strij­ski i gra­fič­ki di­zajn. I ti­me sam se ba­vio ne­ka­da. Kao ar­hi­tek­ta, ušao sam u lek­si­ko­ne i en­ci­klo­pe­di­je pri­je če­tr­de­se­te. Moj obje­kat je ušao u iz­bor naj­zna­čaj­ni­jih u srp­skoj ar­hi­tek­tu­ri na pre­lo­mu vje­ko­va. Sve ozbilj­ni­je pu­bli­ka­ci­je ko­je se ba­ve sa­vre­me­nom sa­kral­nom ar­hi­tek­tu­rom me po­mi­nju. Pri­je ne­ki dan slu­čaj­no sam pro­na­šao mo­je ime u ne­koj struč­noj mo­no­gra­fi­ji u iz­da­nju Cam­brid­ges Cho­lars Pu­blis­hing. Ipak, imam jed­nu ku­ću ko­ju po­seb­no vo­lim. Na­dam se da ću tek na­pra­vi­ti svoj naj­ve­ći uspjeh i u ar­hi­tek­tu­ri. Ima vre­me­na. Va­žno je da ni­je pre­tje­ra­no do­sad­no.