U iz­lo­žbe­nom pro­sto­ru Cen­tra sa­vre­me­ne umjet­no­sti Cr­ne Go­re, ga­le­ri­ji „Klub” mo­že se po­gle­da­ti ne­u­o­bi­ča­je­na po­stav­ka cr­te­ža na­slo­vlje­na „Raz­gled­ni­ce sa So­la­ri­sa” Ma­je Vu­čić. Po­stav­ku je umjet­ni­ca kon­cpi­ri­la i kao svo­je­vr­snu in­sta­la­ci­ju u ko­joj uče­stvu­je i pu­bli­ka. Na tri mje­sta u ga­le­ri­ji na­la­ze se po sto­li­ca na ko­ju po­sma­trač mo­že da sjed­ne i de­talj­no pod svje­tol­šću sto­ne lam­pe raz­gle­da mi­ni kar­ti­ce, slič­ne bi­bli­o­teč­kim, ko­je su smje­šte­ne u dr­ve­ne ku­ti­je. Na sva­koj kar­ti­ci – raz­gled­ni­ci, Vu­čić je kao „cen­tral­nu te­mu” pri­ka­za­la krug – kru­žni­cu unu­tar ko­je je ucr­ta­va­la aso­ci­ja­tiv­ne ap­strakt­ne pri­ka­ze.
Ka­ko i u tek­stu uvod­nog ka­ta­lo­ga autor­ka ob­ja­šnja­va, ovi mi­ni cr­te­ži na­sta­ju sva­ko­dnev­no, „u svo­je­vr­snom ri­tu­a­lu vi­zu­el­ne me­di­ta­ci­je, sa na­mje­rom da se umje­sto po­sma­tra­nja `svega što jeste`, stal­ne čul­ne in­ter­pre­ta­ci­je ener­get­skih ob­li­ka, stu­pi u kon­takt sa `nečim drugim`, svje­žim ener­get­skim po­ten­ci­ja­lom, na sa­mom pra­gu čul­ne per­cep­ci­je”.
U raz­go­vo­ru za „Dan”, autor­ka po­tvr­đu­je da je glav­na in­spi­ra­ci­ja za iz­lo­žbu bio na­uč­no-fan­ta­stič­ni ro­man polj­skog pi­sac Sta­ni­sla­va Le­ma „So­la­ris”. Ne ču­di, ako se zna da je ovaj ro­man bio in­spi­ra­ci­ja i za isto­i­me­ni film ču­ve­nog ru­skog re­ži­se­ra Tar­kov­skog.
- U ovom ro­ma­nu Lem se ba­vi te­mom su­sre­ta sa ne­po­zna­tim i što taj kon­takt pod­ra­zu­mi­je­va. Na kra­ju se is­po­sta­vlja da to ne­ma ve­ze sa dru­gim lju­di­ma, ni­ti da je to ci­vi­li­za­cij­ska si­tu­a­ci­ja, već se su­sret de­ša­va unu­tar sa­mog pro­ta­go­ni­ste. I on­da se ja, po­što me in­te­re­su­je pri­ro­da ove na­še re­al­no­sti, a da bih se sklo­ni­la od emo­ci­o­nal­nog spek­tra ko­jim nas re­al­nost sva­ko­dnev­no bom­bar­du­je, po­ku­ša­la da na­đem ne­ko, či­sto, svje­že mje­sto gdje mo­gu da do­ži­vim kon­takt s ne­čim dru­gim. I, ovi cr­te­ži su po­slu­ži­li kao ne­ka vr­sta vi­zu­el­ne me­di­ta­ci­je, da me do­ve­du na to mje­sto, da me do­volj­no otvo­re za do­ži­vim ne­ki kon­takt. Na­rav­no, to je pot­pu­no lič­na stvar, ve­za­na za mo­je sop­stve­no bi­će – ka­že Vu­čić.
Ona do­da­je da se na­da da će se u ti­ši­ni i lje­po­ti par­ka na Kru­šev­cu, sva­ko ko do­đe da po­gle­da cr­te­že, i odvo­ji ma­lo vre­me­na za se­be, u ti­ši­ni, us­pje­ti da uz po­moć ovih cr­te­ža do­ži­vi do­dir sa so­bom.
Pod­strek da ove „raz­gled­ni­ce” na­pra­vi na mi­ni kar­ti­ca­ma, slič­nim bi­bli­o­teč­kim, do­bi­la je in­spi­ri­sa­na dje­lom pri­rod­nja­ka i bi­bli­o­gra­fa Kon­ra­da Ge­sne­ra ko­ji je 1556. go­di­ne na­pra­vio pr­vu kla­si­fi­ka­ci­ju fo­si­la. Ovaj na­uč­nik iz 16. vi­je­ka, do­da­je Vu­čić, pr­vi se po­slu­žio kar­ti­ca­ma za kla­si­fi­ka­ci­ju, od­no­sno me­to­do­lo­šku ob­ra­du fo­si­la. No, do­da­je ona, on je fo­si­le opi­si­vao na vr­lo po­e­ti­čan na­čin.
- Za­hva­lju­ju­ći Ge­sne­ro­vom pri­stu­pu mi uvi­đa­mo ka­ko čo­vjek an­tro­po­morf­no po­sma­tra svi­jet, od­no­sno ka­ko po­sma­tra sve oko se­be na osno­vu ono­ga što već zna. To se na­do­ve­zu­je na onaj kon­takt sa ne­po­zna­tim, i ko­li­ko smo mi u sta­nju sa su­sre­tom sa tim ne­po­zna­tim u sta­nju da se do­dir­ne­mo i ra­zu­mi­je­mo ne­što što ni­smo mi sa­mi – ka­že Vu­čić. Od­no­sno, ka­da su u pi­ta­nju nje­ni cr­te­ži bit­na je aso­ci­ja­tiv­nost po­sma­tra­ča, do­da­je umjet­ni­ca, i u za­vi­sno­sti od to­ga za­vi­si­će i „is­hod” vi­đe­nog.
- Bit­no je is­ta­ći i da dok sam ra­di­la ni­sam uop­šte ima­la ni­ka­kve men­tal­ne pro­jek­ci­je, ni­sam pri­ča­la o svo­jim osje­ća­nji­ma, i ni­šta na cr­te­ži­ma ni­je do­šlo iz sva­ko­dnev­ne svje­sno­sti, već iz jed­nog dru­gog sta­nja za ko­je ja mi­slim da je jed­nost – jed­ni­na, i da je to ne­što što svi mi di­je­li­mo i če­ga smo dio. Upra­vo zbog to­ga što to ni­je pri­ča o me­ni, mi­slim da je to pri­ča o svi­ma na­ma. Za­to sam se i od­lu­či­la da pu­bli­ci do­zvo­lim da ima taj tak­til­ni osje­ćaj, da do­dir­ne rad. Jer, mi­slim da je bit­no opi­pa­va­nje ma­te­ri­jal­nog svi­je­ta i da i to do­pri­no­si osje­ća­ju pre­po­zna­va­nje i ko­mu­ni­ka­ci­je. Ja sam uvi­jek že­lje­la da do­dir­nem skulp­tu­re, sli­ke, ma­te­ri­jal od ko­jeg su ti ra­do­vi, i sa­da sam to omo­gu­ći­la pu­bli­ci, i jer i me­ni to pred­sta­vlja uži­va­nje – ka­že Vu­čić.
Ž.J.