Sa­mo­stal­na iz­lo­žba gra­fi­čar­ke i sli­kar­ke, po­zna­tog li­kov­nog pe­da­go­ga, mr Se­i­de Be­le­go­vić, otvo­re­na je u post­fe­sti­val­skom di­je­lu pro­gra­ma Gra­da te­a­tra u cr­kvi San­ta Ma­ri­ja. Ra­do­vi Be­le­go­vi­će­ve ko­ji či­ne po­stav­ku ove iz­lo­žbe su iz ci­klu­sa „Kom­po­zi­ci­ja for­mi i ob­li­ka”, a mo­gu se po­gle­da­ti do 11. sep­tem­bra u ovom pro­sto­ru.
Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu isto­ri­čar­ka umjet­no­sti mr Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić is­ta­kla je da se umjet­nič­ki iz­raz Se­i­de Be­le­go­vić ot­kri­va kroz li­kov­ni je­zik ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va pre­o­bra­žaj. I to pre­o­bra­žaj od slu­čaj­nog ka ono­me što bi se mo­glo de­fi­ni­sa­ti kao pro­bu­đe­ni in­stinkt ko­ji ra­đa ide­ju, po­tre­bu za smi­slom i du­bin­ski iza­zov ka ot­kri­va­nju i de­fi­ni­sa­nju ar­he­tip­skih iz­vo­ra. To se i ogle­da u ge­o­me­tri­za­ci­ji ko­joj pri­bje­ga­va Be­le­go­vi­će­va, jer se na taj na­čin ostva­ru­je nje­na te­žnja ka do­sti­za­nju rav­no­te­že i har­mo­ni­je. Za­to, do­da­je Đu­ra­ško­vić, Be­le­go­vi­će­va ge­o­me­trij­skim ob­li­kom ne­pra­vil­nog tro­u­gla, li­ni­jom i bo­jom po­sti­že svo­je­vr­snu, mu­zič­ku vri­jed­nost – rit­mič­nost. Pri­tom, rad Be­le­go­vi­će­ve aso­ci­ra na ar­he­tip­sko tka­nje na­rod­nih ru­ko­tvo­ri­na – no­šnje, ći­li­mi, tor­be, ili ener­get­ske struk­tu­re is­toč­njač­kih man­da­la....
- Pred­sta­vlje­na umjet­nič­ka dje­la, sli­ke i in­sta­la­ci­ja, iz ci­klu­sa „Kom­po­zi­ci­ja ge­o­me­trij­skih for­mi i ob­li­ka”, pred­sta­vlja­ju cje­li­nu ko­ja sa­dr­ži isti po­jam, jer ima­ju i istu kre­a­tiv­nu osno­vu, a svo­jom sve­u­kup­no­šću olak­ša­va­ju da se osje­ti du­bo­ka emo­tiv­nost umjet­ni­ka, estet­ski iz­vor iz ko­jeg rit­mič­ki na­sta­ju i op­tič­ki se ta­la­sa­ju raz­li­či­ti li­ne­ar­ni i hro­mat­ski sla­po­vi sa po­seb­nom zna­čenj­skom sim­bo­li­kom. Sli­kar­stvo Se­i­de Be­le­go­vić kao da spa­ja ni­voe du­hov­nog, emo­tiv­nog, men­tal­nog i fi­zič­kog kroz kon­stant­nu igru pro­sto­ra u vre­me­nu, ili vre­me­na u pro­sto­ru. U nje­noj sli­ci se osje­ća raz­li­ko­va­nje ne­stvo­re­nog i stvo­re­nog, ono­ga što ne­ma po­če­tak kao ni kraj. Pri­sut­na i stal­na sa­mo je pro­mje­na, od fi­zič­kog ka ne-fi­zič­kom vi­bri­ra­ju­ći u op­tič­koj igri. Pro­mje­na ko­ja uka­zu­je na ži­vot u svom nje­go­vom bo­gat­stvu i ra­zno­li­ko­sti, ne­po­no­vlji­vo­sti i ne­u­ni­šti­vo­sti, u sna­zi da po­kre­će svi­jet – is­ti­če Đu­ra­ško­vi­će­va.
Isto­ri­čar­ka is­ti­če i da Se­i­da Be­le­go­vić svo­jim pla­stič­nim po­stup­kom, a po­seb­no in­sta­la­ci­jom, is­ko­ra­ču­je iz po­vr­šin­skog re­a­li­ta­ta sli­ke, uka­zu­ju­ći na mo­guć­nost vi­še­znač­nog tu­ma­če­nja re­la­ci­ja pro­sto­ra i vre­me­na. Na taj na­čin, do­da­je Đu­ra­ško­vić, umjet­ni­ca do­da­je jed­nu no­vu di­men­zi­ju, auten­tič­nu i auto­nom­nu, ko­ja ak­cen­ti­ra ljud­sko bi­će u si­ste­mu sve­o­bu­hvat­nog do­ži­vlja­ja pro­sto­ra ko­ji ga okru­žu­je, uklju­ču­ju­ći ra­van po­stan­ka i op­stan­ka.
- Kroz pro­jek­ci­ju svi­je­ta kul­ti­vi­sa­ne osvi­je­šte­no­sti Se­i­da Be­le­go­vić po­ten­ci­ra ple­me­ni­tu po­tre­bu za stva­ra­njem umjet­nič­kih dje­la kao zna­ka ži­vot­ne is­pu­nje­no­sti smi­slom po­sto­ja­nja, uti­ru­ći put umjet­nič­koj in­ter­pre­ta­ci­ji na­gla­še­nog ap­strakt­no-po­e­tič­kog usmje­re­nja kroz ko­je se ja­sni­je pre­po­zna­ju me­đu­od­no­si re­al­nog, ire­al­nog i ima­gi­na­tiv­nog, či­me je za­u­ze­la po­seb­no mje­sto u sa­vre­me­noj cr­no­gor­skoj umjet­no­sti – is­ti­če Đu­ra­ško­vić.
Ž.J.


Efe­kat kon­tra­sta

Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić ci­ti­ra i Se­i­du Be­le­go­vić ka­ko bi pu­bli­ci do­dat­no pri­bli­ži­la i ob­ja­sni­la po­stu­pak umjet­ni­ce: „Ko­ri­stim cr­no i bi­je­lo jer su kon­trast­ne i efekt­ne bo­je ra­đa­nja i smr­ti, jer sve što do­la­zi i od­la­zi, na­ran­dža­stu, cr­ve­nu i tam­no cr­ve­nu jer pred­sta­vlja­ju za me­ne mla­dost, ži­vot i bor­bu kroz ži­vot, pla­va svje­tlost i va­si­o­nu, a ma­lo sam ko­ri­sti­la i bra­on bo­ju ko­ja pred­sta­vlja ze­mlju ko­ja nam da­je svo­je plo­do­ve da pre­ži­vi­mo, a po­tom nas uzi­ma”, ka­že Be­le­go­vi­će­va – za­pi­sa­la je u tek­stu pra­te­ćeg ka­ta­lo­ga Đu­ra­ško­vi­će­va.