T
i­ši­na je go­vor sr­ca, po­et­sko sa­gle­da­va­nje ži­vo­ta kao i ne­vi­no ču­va­nje ono­ga do če­ga nam je­sta­lo. To ču­va­nje se od­i­gra­va u du­bi­ni na­šeg bi­ća, u onim pro­sto­ri­ma u ko­je se sa­mo Bog spu­šta. Mo­gli bi­smo re­ći da je ti­ši­na go­vor du­bi­ne, ili du­bi­na go­vo­ra. Kao ta­kva, usko se ve­zu­je za po­ja­vu isi­ha­zma Gri­go­ri­ja Pa­la­me, s tim što se ov­dje ra­di o po­et­skom isi­ha­zmu, ko­ji ho­će da se is­po­lji, da se pre­to­či u stih, u vi­dlji­vo, za raz­li­ku od isi­ha­za­ma Gri­go­ri­ja Pa­la­me, ko­ji je sav po­u­nu­tra­šnje­nje. Pje­snič­ki isi­ha­zam je po­ku­šaj da to što osje­ća­mo i sa­op­šti­mo. I tu na­sta­je ta­jac – ot­kri­va nam Ra­din­ko Kru­la­no­vić, pro­fe­sor fi­lo­so­fi­je i autor zbir­ke po­e­zi­je „Ti­ši­nom ti go­vo­rim”.
Sve što je re­če­no u zbir­ci „Ti­ši­nom ti go­vo­rim” je­ste pro­me­tej­ski po­ku­šaj, da se osvi­je­tli du­bi­na na­šeg bi­ća, du­bi­na dru­gog, da se dru­gom mo­že re­ći „vo­lim te”, a da to „vo­lim” ni­je pu­ka ri­ječ, ne­go jed­na po­seb­na stvar­nost, po­sve­će­na stvar­nost. Po­ne­gdje se uspje­lo, i to što se uspje­lo je uslo­vi­lo da na­sta­ne zbir­ka „Ti­ši­nom ti go­vo­rim”.
• Da li sma­tra­te da je po­e­zi­ja da­nas iz­gu­bi­la zna­čaj ko­ji je uži­va­la?
- Če­sto ču­je­mo ka­ko da­nas ni­je vri­je­me za pje­sni­ke i po­e­zi­ju. Od­go­vo­rio bih - ni­je­su ni pje­snik i po­e­zi­ja za vri­je­me, ne­go za vječ­nost. Po­e­zi­ja u svo­joj ve­li­čan­stve­no­sti ne gu­bi ni­šta, ni­ti je iz­gu­bi­la, ne­go smo se mi, kao lju­di, iz­gu­bi­li, svje­sno po­sta­ju­ći žr­tve teh­nič­kog na­pret­ka. Po­sta­je­mo do­bro­volj­ni ro­bo­vi stva­ri. Pro­iz­vo­đa­či po­tre­ba. In­stant kon­zu­men­ti. Sa­mo­i­zo­lo­va­ni i sa­mo­za­do­volj­ni jer nam, teh­ni­ka za­mje­nju­je dru­go. TV, ra­ču­na­ri, in­ter­net su zlat­no te­le ko­me se kla­nja­mo. Isti­na se ne tra­ži, ona se ser­vi­ra, i mi je pri­hva­ta­mo kao go­to­vu stvar. Iz­gu­bio se osje­ćaj za dru­gog. Dru­gi ne po­sto­ji. On nam se ne su­prot­sa­vlja, on nas ne iz­gra­đu­je, uz nje­ga ne ra­ste­mo. I kad vo­li­mo, vo­li­mo po na­u­če­nim mo­de­li­ma. Ni­gdje mu­škar­ca kao vi­te­za, ni­gdje že­ne kao da­me. Da ne pri­čam o be­stid­no­sti, ko­ja se pro­mo­vi­še kao lju­bav. Lju­bav vi­še ni­je sve­ta, ni­je naj­du­blje osje­ća­nje, lju­bav se sve­la sa­mo na vul­ga­ri­za­ci­ju, na seks bez sa­dr­ža­ja, na pu­ki na­gon. A za­bo­ra­vlja se, ka­ko bi to div­no re­kao From, da i do ra­do­sti u sek­su do­la­zi je­di­no uko­li­ko je fi­zič­ka in­tim­nost isto­vre­me­no lju­bav­na, du­šev­na.
• Šta či­ta­te?
- Ni­je­sam ne­ko ko je ure­dan i ko pra­ti iz­da­vač­ku sce­nu. Kla­si­ci su ne­za­o­bi­la­zni, i ra­do im se vra­ćam. Ru­ska knji­žev­nost: Do­sto­jev­ski, Tol­stoj, Go­golj, Ljer­mon­tov. Sa­mo da ru­ska knji­žev­nost po­sto­ji bi­lo bi do­volj­no za ljud­ski rod. Ne­za­o­bi­la­zni Man, Igo. Od na­ših knji­žev­ni­ka Cr­njan­ski, An­drić, Se­li­mo­vić, Kiš, pa reč­ni­ci svih vr­sta, ese­ji a u po­sljed­nje vri­je­me sam i za­lju­blje­nik u kra­će for­me. Osta­jem du­žan oni­ma ko­je ni­je­sam spo­me­nuo, na­ro­či­to oni­ma ko­ji su ži­vi. I sa­ma po­mi­sao da sa nji­ma u Du­hu di­šem či­ni me ra­do­snim.
• Ko­ji pje­snik je naj­vi­še uti­cao na Va­še stva­ra­la­štvo?
- Za­po­čeo bih sa pje­sni­štvom, a to je srp­ska na­rod­na ep­ska i lir­ska po­e­zi­ja. Ne­što što sam na vri­je­me či­tao, i što da­nas ne­do­sta­je mla­di­ma i po­red to­ga što oni to sma­tra­ju za­star­je­lim. A u stva­ri to je sa­mo pro­gra­mi­ra­no od­stra­nji­va­nje du­ha i na­mjer­no iz­o­kre­ta­nja na­še du­hov­no­sti i stva­ra­nje ne­kog no­vog čo­vje­ka u Cr­noj Go­ri, čo­vje­ka bez tra­di­ci­je, iden­ti­te­ta. Na­ši ju­na­ci ni­je­su Obi­li­ći, Mi­ću­no­vić što zbo­ri i tvo­ri, ne­go Bet­me­ni, Su­per­me­ni, kre­a­tu­re ne­kog tu­đeg svi­je­ta. Tu je ne­za­o­bi­la­zni Nje­goš. Ka­sni­je Mi­loš Cr­njan­ski, bio i ostao uzor ka ko­me te­žim, i Bor­hes sa svo­jom ši­ri­nom i ne­kim fi­nim pri­po­vjed­nim pri­stu­pom u po­e­zi­ji. Iz to­ga po­ku­ša­vam da raz­vi­jem i ne­ki svoj pri­stup, svo­ju po­e­zi­ju ko­ji bi se ogle­da­la kroz emo­ci­o­nal­nu mi­sa­o­nost. Pri tom uvi­jek pje­va­ju­ći o onom što mi je ne­do­sti­žno, ne­do­ku­či­vo, jer sve što mi je bli­zu, to je mo­ja pje­sma, a sve što mi je da­le­ko ho­ću da ga pri­bli­žim da mi je pje­sma. Ho­ću da da­lji­ne pri­bli­žim, a bli­zi­nu sa­ču­vam. Su­ma­tri­stič­ki ne­ma šta.
• Ka­ko je pje­va­ti „na sa­mom ru­bu ću­ta­nja” ka­ko za Vas re­če po­zna­ti kri­ti­čar Že­li­drag Nik­če­vić?
- Vr­to­gla­vo. Či­ni mi se u Tal­mu­du se ka­že: bo­lje da se ni­kad ni­je ro­dio onaj ko po­ku­ša­va da ri­je­ši če­ti­ri stva­ri: šta je bi­lo is­pred, šta je bi­lo iza, šta je bi­lo iz­nad, šta je bi­lo is­pod. Nje­goš bi re­kao-ov­dje ljud­sko za­pi­re po­zna­nje. I on­da na­sta­je vr­hu­nac. Ko­me­ša­nje bi­ća. Pri­zi­va­nje u po­moć ci­je­le Va­si­o­ne. To je kao onaj osje­ćaj kad ho­će­mo da pro­go­vo­ri­mo, ali još nam ne­ja­sno šta že­li­mo sa­op­šti­ti. On­da i sum­nja da li ga tre­ba i sa­op­šti­ti, sma­tra­ju­ći da iz­vor­nost i či­sto­tu svog osje­ća­ja tre­ba da ču­va­mo u Se­bi. U bi­ću, pre­pu­šta­ju­ći se ener­gi­ja­ma ko­je će go­vo­ri­ti tim čud­nim je­zi­kom Ti­ši­ne, ne ti­ši­ne ko­ja ti­šti, ne­go ti­ši­ne ko­ja uno­si od­sjaj ne­ba, nad ko­jim od ne­kog uz­vi­še­nog sta­nja du­ša pje­va. U pi­ta­nju je neo­bja­šnji­vost Neo­bja­šnji­vog i pje­snič­ko lu­do vje­ro­va­nje da je Ne­bo ljud­sko sr­ce.
A.Ćuković


Bog je po­e­zi­ja, Bog je fi­lo­zof

Pro­fe­sor ste fi­lo­so­fi­je. Ima li ži­vo­ta bez fi­lo­so­fi­je? Bez fi­lo­so­fi­je?
- Po­sta­vio bih stva­ri dru­ga­či­je pi­ta­nje... ima li ži­vo­ta bez po­e­zi­je i fi­lo­so­fi­je? Na­rav­no po­e­zi­ja i fi­lo­so­fi­ja ne is­klju­ču­ju Bo­ga. Bog je po­e­zi­ja, on je Taj ko­ji je za­pje­vao a mi pri­pje­va­va­mo, Bog je fi­lo­sof, Mu­drost on je Taj ko­ji je sve smi­slio, a mi mo­že­mo bi­ti sa­mo lju­bi­te­lji nje­go­ve mu­dro­sti. Po­e­zi­ja i fi­lo­so­fi­ja su sa­mo raz­li­či­ti na­či­ni go­vo­ra jed­ne iste stva­ri.Te­žnje da se do­đe do pra­i­zvo­ra, da se do­đe do po­čet­ka. Zbog to­ga to­li­ko div­nog bo­la kao što re­če pje­snik. Zbog to­ga to­li­ko u umjet­no­sti i fi­lo­so­fi­ji stra­sti, zbog to­ga to­li­ko su­za i ra­do­sti, zbog to­ga to­li­ko če­žnje.