U Nje­go­še­vu na­gra­du utka­na su i sva ime­na do­sa­da­šnjih do­bit­ni­ka i me­ni je čast da je nji­ma pri­do­da­to i mo­je. Za­hva­lju­jem se Epar­hi­ji bu­di­mljan­sko – nik­šić­koj i kom­pa­ni­ji „Mo­na”, kao i čla­no­vi­ma ži­ri­ja ko­ji su me udo­sto­ji­li ove na­gra­de ko­ja no­si ime na­šeg naj­ve­ćeg pje­sni­ka, re­kao je za „Dan” aka­de­mik Lju­bo­mir Si­mo­vić, na­kon sve­ča­nog uru­če­nja na­gra­de „Iz­vi­i­skra Nje­go­še­va” u Sve­ča­noj sa­li SA­NU. Na­grad je Si­mo­vi­ću do­di­je­lje­na za cje­lo­ku­pan knji­žev­ni rad. Od­lu­ku o do­dje­li na­gra­de do­nio je ži­ri u sa­sta­vu prof. dr Jo­van De­lić, pred­sjed­nik (Be­o­grad), dr Ivan Ne­gri­šo­rac (No­vi Sad), dr Ran­ko Po­po­vić (Ba­nja Lu­ka), dr Dra­gan Ha­mo­vić (Be­o­grad) i Mi­lu­tin Mi­ćo­vić (Nik­šić). U obra­zlo­že­nju ži­ri na­vo­di da je Si­mo­vić „i kao dram­ski pi­sac i kao lir­ski pje­snik u vr­hu ne sa­mo sa­vre­me­nog srp­skog pje­sni­štva. Po me­đu­na­rod­noj afir­ma­ci­ji, na­ro­či­to po pla­ne­tar­nom uspje­hu svo­jih dra­ma, Si­mo­vić je ste­kao svjet­sko ime i glas…”
- Si­mo­vi­će­va po­e­zi­ja je du­bo­kog pam­će­nja oslo­nje­na na fol­klor­nu tra­di­ci­ju, ona ura­nja u mit­sku ar­haj­sku svi­jest, ali us­po­sta­vlja i živ di­na­mi­čan di­ja­log sa sta­rim srp­skim pje­sni­štvom i sred­njo­vje­kov­nom isto­ri­jom, pa sa du­bro­vač­kom po­e­zi­jom i sa no­vi­jom srp­skom knji­žev­no­šću, gdje po­ča­sno mje­sto ima­ju Ste­ri­ja i La­za Ko­stić. Mo­ti­vi­ma pu­ta i pu­to­va­nja ova nas po­e­zi­ja po­ve­zu­je sa an­tič­kom Grč­kom, Vi­zan­ti­jom, Sve­tom go­rom i Hi­lan­da­rom, Per­si­jom i Ru­si­jom…Ona pam­ti is­ku­stva se­o­ba, usta­na­ka i svjet­skih ra­to­va, po­gro­ma i bra­to­u­bi­sta­va. Od po­čet­ka an­ti­rat­na, su­o­če­na sa uža­si­ma isto­ri­je i smr­ti, ova po­e­zi­ja je na stra­ni „ma­lih”, ele­men­tar­nih ži­vot­nih vri­jed­no­sti i u sla­vu žen­skog prin­ci­pa kao prin­ci­pa ra­đa­nja, lju­ba­vi, mi­lo­sti, odr­ža­va­nja i ob­no­ve ži­vo­ta - kon­sta­to­vao je ži­ri. Aka­de­mik Si­mo­vić pe­ti je la­u­re­at Nje­go­šve na­gra­de bi­je­nal­no usta­no­vlje­ne 2007. go­di­ne.
U obra­ća­nju pred broj­nom pu­bli­kom, aka­de­mik je u na­dah­nu­tom go­vo­ru iz­nio svo­je za­ključ­ke, pret­po­stav­ke, slut­nje i na­ga­đa­nja do ko­jih je do­la­zio u ra­znim vre­me­ni­ma vra­ća­ju­ći se Nje­go­šu i nje­go­vim dje­li­ma. Podjse­ća­ju­ći da je u Nje­go­šu ve­li­ka Isi­do­ra Se­ku­lić vi­dje­la pje­sni­ka va­si­on­skih aspi­ra­ci­ja, ko­je­mu su oko ru­ku, no­gu i kri­la bi­li ve­za­ni lan­ci vla­da­ra. Ti lan­ci, do­da­je Si­mo­vić, iz tih nje­go­vih va­si­on­skih aspi­ra­ci­ja, pri­nud­no su ga pri­ze­mlji­va­li na tlo isto­ri­je jed­nog ma­log i oda­svud, i spo­lja i iz­nu­tra ugro­že­nog na­ro­da. No, ka­ko je pri­mi­je­tio Si­mo­vić, Nje­goš tu u cen­tar, na­ro­či­to u „Gor­skom vi­jen­cu” po­sta­vlja pi­ta­nje – što je čo­vjek? Šta je čo­vjek u od­no­su na Bo­ga, u od­no­su na sve­mir, u od­no­su na na­ci­ju i na­rod, u od­no­su na na­ci­o­nal­ne mi­to­ve, u od­no­su na re­li­gi­ju, isto­ri­ju po­li­ti­ku. I ko­nač­no šta je čo­vjek u od­no­su na sa­mog se­be? „Od­go­vo­ri na ovo kre­ću se u naj­ve­ćim ra­spo­ni­ma ko­ji će se u „Lu­či mi­kro­ko­zmi” u tri sti­ha: „Zlo­ća, za­vist, ad­sko na­slje­đe, ovo čoj­ka ni­že sko­ta sta­vlja, um ga, opet, s be­smrt­ni­ma rav­ni”, re­kao je aka­de­mik Si­mo­vić. La­u­ret je uka­zao i na pro­blem „Gor­skog vi­jen­ca” s ko­jim se bo­ri Nje­goš sa svo­jim Vla­di­kom Da­ni­lom: „O, ku­kav­no Srp­stvo uga­še­no, zla nad­ži­vjeh tvo­ja sva­ko­li­ka, a s naj­go­rim ho­ću da se bo­rim”. Pri­je Nje­go­ša i nje­go­vog Vla­di­ke Da­ni­la, ka­ko je is­ta­kao Si­mo­vić, „to zlo je vi­dio i na nje­ga je uka­zao još Do­si­tej.
- Do­si­tej je ka­zao „mr­zost za za­kon”, a Nje­goš će za­klju­či­ti „ro­đe­ni smo u be­sud­nu ze­mlju”... Na ne­slo­gu će nam uka­za­ti i Ste­ri­ja i Zmaj, ali će se ono na šta je upo­zo­ra­vao Do­si­tej - da će­mo „sa­mi se­bi bi­ti Tur­ci i mu­či­te­lji” - ne­po­sred­no po­tvr­di­ti u Pro­lo­gu za „Gor­ski vi­je­nac” La­ze Ko­sti­ća, ko­me će Nje­goš, na obla­ke nad Lov­će­nom, po­ru­či­ti: „Dok na tu ze­mlju ovi sto­ji kam, naj­cr­nji je vrag Sr­bin se­bi sam!” Tre­ba li da ka­žem da se ovaj gor­ki lajt-mo­tiv na­sta­vlja kroz ci­je­lu na­šu isto­ri­ju i po­e­zi­ju, sve do da­na­šnjih da­na - za­pi­tao je u na­dah­nu­toj be­sje­di Si­mo­vić, ko­ji je za­klju­čio da tu­ma­če­nji­ma Nje­go­še­vog dje­la ne mo­gu po­sta­vlja­ti ni­ka­kve gra­ni­ce.
Do­dje­li na­gra­de pri­su­stvo­va­li su pred­stav­ni­ci di­plo­mat­skog ko­ra, kao i broj­ni kul­tur­ni i na­uč­ni po­sle­ni­ci.
M.NjE­GUŠ


Na­sled­nik Nje­go­še­vog dje­la

O la­u­re­a­tu i nje­go­vom dje­lu go­vo­ri­li su vla­di­ka bu­di­mljan­sko - nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je i čla­no­vi ži­ri­ja pro­fe­so­ri dr Jo­van De­lić, dr Ivan Ne­gri­šo­rac i dr Ran­ko Po­po­vić.
- Srp­ski pi­sci, ko­ji su do­ta­kli du­blje osno­ve na­še isto­rij­ske dra­me, li­je­če­ći ko­sov­ske ra­ne svo­ga na­ro­da i po­spje­šu­ju­ći nje­go­vu sa­vjest, pre­po­zna­ju se kao za­ko­ni­ti na­sljed­ni­ci Nje­go­še­vog dje­la. Je­dan od njih je pje­snik, dram­ski pi­sac i ese­ji­sta, aka­de­mik Lju­bo­mir Si­mo­vić ovo­go­dišp­nji do­bit­nik „Iz­vi­i­skre Nje­go­še­ve” - re­kao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je iz­me­đu osta­log.
- Tre­ba uoči­ti da su i mno­ge dru­ge nje­go­ve pje­sme pro­že­te auten­tič­nim re­li­gi­o­znim is­ku­stvom. Po­je­di­ne, u ko­ji­ma se čak Bog iz­ri­či­to ne po­mi­nje, ali ih pro­ži­ma ži­vo­no­sni dah nje­go­vog pri­su­stva - ka­zao je vla­di­ka.