Pi­še: Der­viš Be­li Sel­ha­no­vić


Ni­kad se u Cr­noj Go­ri ni­je to­li­ko go­vo­ri­lo, pri­ča­lo, raz­go­va­ra­lo o auti­zmu kao slo­že­nom dru­štve­nom fe­no­me­nu kao ovih da­na do­k je tra­ja­la po­tra­ga za auti­stič­nim dje­ča­kom Og­nje­nom, ko­ja je na­ža­lost do­bi­la ne­sre­ćan epi­log. To­me su sva­ka­ko do­pri­ni­je­li me­di­ji i elek­tron­ski i prin­ta­ni, ko­ji su ovoj dru­štve­noj ak­ci­ji da­li je­din­stven i iz­u­ze­tan pu­bli­ci­tet.
U ovim zlo­slut­nim i opa­kim vre­me­ni­ma, ko­ji su nam do­ni­je­li mno­go raz­o­ča­ra­nja, ne­iz­vi­je­sno­sti i ne­spo­koj­stva, op­hr­va­ni po­li­tič­kim van­da­li­zmom, u ko­joj se od­vi­ja­ju ja­lo­ve par­la­men­tar­ne igre bez gra­ni­ca, ri­jet­ko kad je do­šla do iz­ra­ža­ja ova­kva gra­đan­ska so­li­dar­nost i hu­ma­nost cr­no­gor­skog dru­štva. Ak­tu­e­li­zo­va­na je sta­ra ini­ci­ja­ti­va o iz­grad­nji na­ci­o­nal­nog cen­tra za auti­zam, po­što smo mi je­di­na ze­mlja u Evro­pi ko­ja ne­ma ova­kvu jed­nu in­sti­tu­ci­ju. Po­je­di­ni po­sle­ni­ci jav­ne ri­je­či sa po­seb­nim sen­zi­bi­li­ti­te­tom oži­vje­li su neo­p­hod­nost for­mi­ra­nja jed­ne ova­kve in­sti­tu­ci­je.
A šta je za­pra­vo auti­zam?
U sva­koj po­ro­di­ci ima taj­ni, a po­ro­di­ca je do­mo­vi­na sr­ca. Ipak, od svih ne­sre­ća naj­te­ža je ona ko­ja se ne do­go­di dru­gim lju­di­ma. Upra­vo, po­ro­di­ce sa auti­stič­nim oso­ba­ma za­de­si­la je ova ne­vo­lja.
Po­ro­di­ca li­či na zgra­du; ako joj odu­zmeš te­melj­ni ka­men, sve po­či­nje da se ru­ši. Na­i­me, ka­da u po­ro­di­ci ko­la po­đu niz stra­nu obič­no se kri­vi di­je­te sa po­seb­nim po­tre­ba­ma – auti­sta.
S ob­zi­rom da se auti­zam ja­vlja iz­me­đu 2. i 3. go­di­ne ži­vo­ta svi mi mo­že­mo re­ći da smo jed­nom ima­li sre­ću, da smo je dr­ža­li kao pti­cu na dla­nu ali ona nam je iz­ma­kla, po­le­tje­la, da­le­ko... I ta­ko naš ži­vot te­če, od­vi­ja se, u smi­slu „ni­je­dan dan sre­će, ni­je­dan bez bo­la“. No re­če Nje­goš: „zla pod ne­bom što su sva­ko­li­ka, čo­vje­ku su pr­ći­ja na ze­mlji“.
Bol ima svo­ju sna­gu ko­ja nas po­pra­vlja i uvje­ra­va da je naš ži­vot, pri­je sve­ga, du­žnost a ne za­ba­va.
I mo­gu vam re­ći, ni­šta čo­vje­ka ne pod­sti­če na mi­sao kao ve­li­ka bol. To nas či­ni mu­dri­jim, a ti­me i naš ži­vot pod­no­šlji­vi­jim. Va­ma je po­zna­to da je ži­vot auti­stič­nih oso­ba mno­go te­ži ne­go ži­vot zdra­vih i da ne­ma uno­sni­je in­ve­sti­ci­je od ula­ga­nja u zdra­vlje lju­di. Zre­lost, de­mo­kra­tič­nost, hu­ma­nost, etič­nost sva­kog dru­štva po­tvr­đu­je se od­no­som pre­ma oso­ba­ma sa po­seb­nim po­tre­ba­ma. Za­to nam je i neo­p­hod­na jed­na ši­ro­ka dru­štve­na ak­ci­ja da ko­nač­no re­a­li­zu­je­mo ovu iz­u­zet­nu za­mi­sao for­mi­ra­njem na­ci­o­nal­nog cen­tra za auti­zam. Na taj na­čin ra­ci­o­nal­no bismo ka­na­li­sa­li dru­štve­nu ener­gi­ju. A in­sti­tu­ci­je-ser­vi­si ko­ji se po­sled­njih go­di­na for­mi­ra­ju kao Cen­tri za oso­be sa po­seb­nim po­tre­ba­ma u go­to­vo svim gra­do­vi­ma Cr­ne Go­re do­bi­li bi od­go­va­ra­ju­će mje­sto u si­ste­mu zbri­nja­va­nja i re­ha­bi­li­ta­ci­je oso­ba sa po­seb­nim po­tre­ba­ma. Oni su po­treb­ni, ali ni­su ade­kvat­no rje­še­nje, vi­še su sa­mo pre­la­zna fa­za u rje­ša­va­nju pro­ble­ma oso­ba sa ja­sno na­zna­če­nom di­jag­no­zom kao što je auti­zam. A šta po­sli­je?
Bo­le­stan čo­vjek zna mno­go to­ga o če­mu zdra­vi i ne slu­ti. Tre­ba ko­nač­no shva­ti­ti da auti­zam, kao i sva­ka dru­ga bo­lest, sta­nje, sin­drom, po­sto­ji u reč­ni­ci­ma, lek­si­ko­ni­ma i en­ci­klo­pe­di­ja­ma, a u ži­vo­tu po­sto­je auti­sti, oso­be ko­je su ovi­sne od na­še po­mo­ći.
Od pro­toor­ga­ni­zma pa do ho­mo­sa­pi­en­sa naj­va­žni­ja zbi­va­nja se od­vi­ja­ju u mo­zgu. Čo­vjek po­či­nje da pam­ti, mi­sli i go­vo­ri, da bi ka­sni­je ucr­ta­vao i upi­si­vao svo­ja is­ku­stva i sa­zna­nja. Nje­go­ve mi­sa­o­ne i osje­ćaj­ne spo­sob­no­sti se uve­ća­va­ju, vi­di­ci pro­ši­ru­ju a ra­do­zna­lost ra­ste. Sve je to omo­gu­će­no kroz mi­li­o­ne go­di­na raz­vo­jem ko­re ve­li­kog mo­zga. Iako su ne­u­ro­a­na­to­mi­ja i ne­u­ro­fi­zi­o­lo­gi­ja uspje­le da pre­ci­zno lo­ka­li­zu­ju od­re­đe­ne funk­ci­je, mno­gi fe­no­me­ni, kao što su mi­sao, svi­jest, emo­ci­ja još ni­su raz­ja­šnje­ni.
Mno­ga is­tra­ži­va­nja u svi­je­tu fo­ku­si­ra­na su na ljud­ski mo­zak po­seb­no na nje­go­vu si­vu sup­stan­cu u ko­joj se de­ša­va­ju svi mi­sa­o­ni uz­le­ti, emo­tiv­ni in­pul­si i kre­a­tiv­ni na­bo­ji. Ako i zna­mo gdje smo se ro­di­li, ne zna­mo gdje će­mo sti­ći. Ta­ko i sa auti­zmom. Ni­ko ne zna šta će se do­go­di­ti. Uglav­nom se zbi­je ono što smo naj­ma­nje oče­ki­va­li. Ula­že­mo ogrom­ni trud, a re­zul­ta­ti su če­sto skrom­ni.
Auti­sta je oso­ba ko­ja se u ži­vo­tu kre­će kao na­pu­šte­na, usa­mlje­na tvr­đa­va, ča­đa­va, ali vr­lo ko­lo­rit­na. On je da­nas ve­seo, sju­tra tu­žan, da­nas si­lan, sju­tra su­žanj, da­nas hi­tar, sju­tra mi­ran... Ipak je to naj­ve­ća enig­ma sa­vre­me­nog do­ba.
Du­bo­ko sam svje­stan či­nje­ni­ce da se sva­ki dru­gi od­nos mo­že iz­mi­je­ni­ti ali ro­di­te­lji uvi­jek osta­nu ro­di­te­lji jer ko ima dje­cu dao je ta­o­ce sud­bi­ni. Na­šu sud­bi­nu ob­li­ku­je ne ono što do­ži­vlja­va­mo ne­go ka­ko osje­ća­mo do­ži­vlje­no. Na­ma ni­je stra­no žr­tvo­va­nje. Bez žr­ta­va ne­ma ni ra­do­sti, ni tu­ge, ne­ma sre­će ni bi­lo ka­kvog ci­lja, a naš cilj je vje­či­ta na­da ko­ju nam ni­ko ne mo­že od­u­ze­ti.
Za­to je pri­je­ko po­treb­no kre­nu­ti u ši­ro­ku dru­štve­nu ak­ci­ju na for­mi­ra­nju jed­ne ova­kve in­sti­tu­ci­je u na­šoj ze­mlji. Sma­tram da su se stvo­ri­le dru­štve­ne pret­po­stav­ke za iz­grad­nju na­ci­o­nal­nog cen­tra za auti­zam. Ov­dje po­naj­ma­nje ne smi­ju do­ći do iz­ra­ža­ja sred­stva, fi­nan­si­je ili ma ko­ji dru­gi raz­log i raz­li­či­ti ot­po­ri po­što bi to bio sa­mo iz­go­vor za ne­što što nas je pro­te­klih da­na upo­zo­va­la tra­ge­di­ja ma­log Og­nje­na. Iako svje­sni či­nje­ni­ce da je ne­po­zna­ta eti­o­lo­gi­ja auti­zma, da ne­ma­mo tač­nu evi­den­ci­ju auti­stič­nih oso­ba če­sto iz raz­lo­ga ne­zna­nja, sig­me, skri­va­nja, ne­is­kre­no­sti, li­ce­mjer­stva, ne­do­volj­nog bro­ja struč­nja­ka itd.
Auti­zam je pri­su­tan, auti­sti su tu oko nas. Ovaj evi­den­tan so­ci­o­lo­ški pro­blem znat­no je ak­tu­e­li­zo­van u po­sled­nje vri­je­me ne­kim ne­pro­vje­re­nim či­nje­ni­ca­ma kao što je pi­ta­nje vak­ci­ne i sl. Ali ono što je oči­gled­no je da ovaj pro­ces mo­ra ot­po­če­ti i u sko­roj per­spek­ti­vi do­bi­ti in­sti­tu­ci­o­nal­no rje­še­nje, ne po­lo­vič­no i pri­vre­me­no. Što bi bi­lo po­gub­no i ge­ne­ri­ra­lo no­ve ne­vo­lje i tra­ge­di­je. Is­ka­ži­mo po­ka­za­nu so­li­dar­nost i hu­ma­nost i gra­đan­stva i in­sti­tu­ci­ja - kao traj­nu, ne­pre­kid­nu, do ko­nač­nog rje­še­nja. Me­dij­ska za­jed­ni­ca Cr­ne Go­re is­po­lji­la je pu­nu po­dr­šku u nje­nom vo­đe­nju.
S vje­rom u ži­vot, i ide­ju for­mi­ra­nja na­ci­o­nal­nog Cen­tra za auti­zam, u ime po­ro­di­ca sa oso­ba­ma sa auti­zmom.