Mi­sa­o­nost, ali i fi­na, po­zi­tiv­na ten­zi­ja pri­sut­na kod pu­bli­ke, kom­bi­no­va­na sa iz­u­zet­nom usred­sre­đe­no­šću na iz­vo­đa­ča i kom­po­zi­ci­ju, sko­ro kao da je u pi­ta­nju me­di­ta­ci­ja, pr­vi su uti­sci na­kon so­li­stič­kog kon­cer­ta vi­o­li­ni­ste Vu­ja­di­na Kri­vo­ka­pi­ća u pod­go­rič­koj Mo­der­noj ga­le­ri­ji. Pri­tom, za­vi­dan ni­vo in­ter­pre­ta­ci­je i pro­mi­šlje­no vo­đe­nje pu­bli­ke kroz za­htjev­ne i „za­mr­še­ne” par­ti­tu­re kom­po­zi­to­ra 20. vi­je­ka Kšti­što­fa Pen­de­rec­kog (Ka­den­ca za so­lo vi­o­li­nu), Ser­ge­ja Pro­ko­fje­va (So­na­ta za so­lo vi­o­li­nu op. 115) i Mi­klo­ša Ro­že (So­na­ta za so­lo vi­o­li­nu op.40), ko­je je u sva­kom mo­men­tu ovog vi­o­lin­skog re­ci­ta­la do­ka­zi­va­le sprem­nost i umjet­nič­ku zre­lost Kri­vo­ka­pi­ća. Jer, vi­o­li­ni­sta na re­per­to­a­ru ni­je imao dje­la pri­jem­či­va ši­roj pu­bli­ci, već ona ko­ja zah­ti­je­va­ju pod­jed­nak trud da bi ih pri­gr­li­li i iz­vo­đač i pu­bli­ka. A, po­šlo mu je to za ru­kom, jer pu­bli­ka ga je po­zdra­vi­la iz­u­zet­no du­gim apla­u­zom. Uosta­lom, naj­bo­lji do­kaz da je uspio u svo­joj, mo­že­mo re­ći i mi­si­ji, je­ste ko­men­tar jed­ne de­se­to­go­di­šnja­ki­nje, ko­ji si­gur­no ne­ma ni­ka­kvih „po­za­di­na”, a ko­ja je re­kla – „ja sam mi­sli­la da je on obi­čan vi­o­li­ni­sta, ni­sam zna­la da ova­ko do­bro svi­ra”.
Či­nje­ni­cu da su re­per­to­ar re­ci­ta­la či­ni­la dje­la kom­po­zi­to­ra 20. vi­je­ka, na ko­je se mo­žda još ni pu­bli­ka ni­je na­vi­kla, Kri­vo­ka­pić sma­tra vr­stom iza­zo­va.
- Ako sto­jiš u svo­joj kom­for zo­ni, i uspa­vaš se, to je ide­a­lan re­cept ili me­tod da iz­vr­šiš spi­ri­tu­al­no sa­mo­u­bi­stvo. A, že­lim da iza­đem iz te kom­for zo­ne, iako je ovo bi­lo ja­ko te­ško i ne­ti­pič­no za me­ne i mo­ju pu­bli­ku. Jer, gra­ni­ce mo­ra­ju da se po­mje­ra­ju, a to je ne­mo­gu­će ako ne iza­đe­te iz ušu­ška­no­sti, udob­no­sti. Je­di­no ako kre­ne­te da­lje mo­že­te ot­kri­ti ne­ke svo­je no­ve ta­len­te i mo­guć­no­sti, no­ve afi­ni­te­te, za­to ovo po­sma­tram kao uče­nje – ka­že Kri­vo­ka­pić.
Pri­pre­ma i iz­vo­đe­nje ovih kom­po­zi­ci­ja tra­ži­le su iz­u­zet­nu kon­cen­tra­ci­ju, iz­vo­đač­ku, pa čak i fi­zič­ku sprem­nost.
- Ovo su bi­li kom­plek­sni ko­ma­di, za ko­je je bi­la po­treb­na iz­u­zet­na kon­cen­tra­ci­ja, po­seb­ne pri­pre­me, ali i svje­ži­na. Jer, pu­bli­ka la­ko osje­ti ka­da pad­ne „oštri­na”, što se la­ko uoči kad je na sce­ni sa­mo je­dan in­stru­ment – vi­o­li­na. Mno­go je lak­še ka­da svi­ra­te, pa iza vas sto­ji zvuk kla­vi­ra, ili ne­kih dru­gih in­stru­me­na­ta, jer, ima­te vre­me­na i pro­sto­ra da se od­mo­ri­te, da uz­me­te va­zdu­ha, da se osvje­ži­te. Pri­li­kom ova­kvog so­li­stič­kog kon­cer­ta vi ne­ma­te te mo­guć­no­sti. Ov­dje je sta­lan pri­ti­sak sa­mo na jed­nog čo­vje­ka, čak i pa­u­ze pred­sta­vlja­ju pre­sing – ka­že Kri­vo­ka­pić.
Na pi­ta­nje da li je oče­ki­vao iz­u­zet­no do­bar pri­jem pu­bli­ke, vi­o­li­ni­sta od­go­va­ra:
- Na­u­čio sam da su oče­ki­va­nja ja­ko opa­sna stvar, pa ni­šta ne oče­ku­jem. Ne bih vo­lio da zvu­čim ne­skrom­no, ali znam ko­li­ko znam i mo­gu i, moj dan ne za­vi­si od po­hva­le dru­gih. Za­to, sa­mo po­ku­ša­vam da dam sve od se­be, a pri­zna­jem, vo­lio bih da se lju­di­ma do­pa­lo, i da na­kon ovog kon­cer­ta po­tra­že ovu vr­stu mu­zi­ke, i ču­ju još ne­ko ova­kvo dje­lo – ka­že Kri­vo­ka­pić, do­da­ju­ći da za­hva­lju­je svi­ma ko­ji su ga po­dr­ža­li ovo ve­če, a to či­ne i ina­če.
Or­ga­ni­za­tor kon­cer­ta u Mo­de­r­noj ga­le­ri­ji pod­go­rič­kih Mu­ze­ja i ga­le­ri­ja je KIC „Bu­do To­mo­vić“.
Ž.J.