Ro­man „Osa­ma”, po­zna­tog knji­žev­ni­ka, sce­na­ri­ste i ko­lum­ni­ste Vla­di­mi­ra Kec­ma­no­vi­ća pro­mo­vi­san je u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri, u Pod­go­ri­ci. Sem auto­ra, o Kec­ma­no­vi­će­vom dje­lu go­vo­ri­li su doc. dr Go­ran Ra­do­njić i pro­fe­sor Ra­do­je Fe­mić.
Pro­fe­sor Fe­mić je ka­zao da po­ri­je­klo ro­ma­na „Osa­ma” ima sim­bo­lič­ku, idej­nu i te­mat­sku pod­lo­gu u ro­ma­nu „Ka­i­nov oži­ljak”.
- Za­vi­čaj­no tlo ro­ma­na „Osa­ma” je ro­man „Ka­i­nov oži­ljak”. Pri­je sve­ga, zbog je­zi­ka, či­ja di­ja­lek­tal­na ostva­re­nost je na­go­vi­je­šte­na kroz go­vor Al­breh­ta Di­tri­ha, po­tom zbog pri­sut­no­sti pod­tek­sta - An­dri­će­ve „Pro­kle­te avli­je”, i ko­nač­no - zbog osje­ća­nja mr­žnje, ko­je se ve­zu­je za pro­stor Bo­sne kroz vre­me­na, i za či­jim iz­vo­ri­štem tra­ga i autor Vla­di­mir Kec­ma­no­vić. Kao što Kec­ma­no­vi­ća ni­je mo­gu­će či­ta­ti bez An­dri­ća, ta­ko ni ra­zu­mi­je­va­nje An­dri­ća vi­še ni­je mo­gu­će bez Kec­ma­no­vi­ća - za­klju­čio je prof. Ra­do­je Fe­mić.
On je do­dao da je na­čin Kec­ma­no­vi­će­vog pri­po­vi­je­da­nja po­znat u te­o­ri­ji knji­žev­no­sti kao teh­ni­ka ska­za ko­jom se sa­mo pri­vid­na re­du­ko­va­nost mi­sa­o­ne i do­ži­vljaj­ne per­spek­ti­ve, kroz re­du­ko­va­nost go­vo­ra, na ne­ki na­čin za­o­gr­će „ko­pre­nom spon­ta­no­sti sti­hij­no­sti, iza ko­je pro­bi­ja či­ta­va idej­na i sim­bo­lič­ka slo­je­vi­tost ro­ma­na”.
- Dru­gi raz­log za uvje­re­nje da ro­man „Osa­ma” pred­sta­vlja in­ter­tek­stu­al­ni di­ja­log sa ro­ma­nom „Ka­i­nov oži­ljak” či­ni uvje­re­nje da je Di­trih, va­žan knji­žev­ni ju­nak „Ka­i­no­vog ožilj­ka” za­pra­vo pro­to­tip za kon­ci­pi­ra­nje An­dri­će­vog knji­žev­nog li­ka u „Pro­kle­toj avli­ji” Ka­ra­đo­za – po­ja­šnja­va Fe­mić.
Doc. dr Go­ran Ra­do­njić mi­šlje­nja je da ovo Kec­ma­no­vi­će­vo dje­lo na ne­ki na­čin ide „pri­je i po­sli­je `Prokle­te avlije`”.
- Iz­bor ova­kvog pri­po­vi­je­da­nja, ko­ji na­rav­no ni­je nov ni kod sa­mog auto­ra, sje­ti­mo se na je­dan dru­gi na­čin knji­ge „Top je bio vreo”, je­ste jed­na mo­guć­nost da se iz­vje­sna iro­nij­ska dis­tan­ca po­sta­vi pre­ma te­mi, ma­te­ri­ji i da se ne­ke stva­ri ko­je bi, uslov­no re­če­no, ne­kim nor­mal­nim sti­lom bi­lo te­ško re­ći, ipak ka­žu, jer iza njih sli­je­di ta iro­nij­ska dis­tan­ca, psov­ka, uz­re­či­ca, ne­ki žar­gon­ski iz­raz – po­ja­snio je doc. dr Go­ran Ra­do­njić.
On se osvr­nuo i na od­nos pre­ma An­dri­ću, ele­men­te kar­ne­va­li­za­ci­je, ali i is­pre­ple­ta­nost i kom­plek­snost li­ko­va u dje­lu.
- Is­ta­kao bih lir­sku di­men­zi­ju u ro­ma­nu, u tim uz­gred­nim na­po­me­na­ma, di­gre­si­ja­ma, broj­nim pa­ra­le­li­zmi­ma, od­re­đe­nom rit­mu, ta­ko da mo­že­mo go­vo­ri­ti o ovom ro­ma­nu kao i o ne­kim pret­hod­nim Kec­ma­no­vi­će­vim dje­li­ma, kao i o lir­skom ro­ma­nu. Ipak, ta fa­bu­lar­na di­men­zi­ja je ja­ko raz­vi­je­na i on ima tu di­na­mi­ku, a ne­ki su je do­vo­di­li u ve­zu i sa film­skom na­ra­ci­jom – za­klju­ču­je Ra­do­njić.
Frag­men­te iz ro­ma­na či­tao je autor, a na sa­mom kra­ju, pu­bli­ka je mo­gla po­sta­vlja­ti pi­ta­nja auto­ru i uče­stvo­va­ti u raz­go­vo­ru.
A.Ć.


Fil­mič­nost ro­ma­na

- Što se ti­če fil­mič­no­sti ro­ma­na, ona je vje­ro­vat­no plod mog raz­mi­šlja­nja is­klju­či­vo u sli­ka­ma, jer sam čo­vjek bez slu­ha. Pro­blem je što knji­ga ko­ja iz­gle­da kao go­tov film pra­vi vi­še pro­ble­ma u ekra­ni­za­ci­ji ne­go knji­ge ko­je ta­ko ne iz­gle­da­ju. Re­ci­mo, naj­fil­mič­ni­ji ro­man ko­ji sam na­pi­sao je­ste „Si­bir”. Bi­lo je fil­ma­dži­ja ko­ji su bi­li za­in­te­re­so­va­ni i za nje­ga, ali ni pri­bli­žno kao za ro­man „Top je bio vreo”. „Osa­ma” je obi­man i za­to ni­je za ekra­ni­za­ci­ju, mo­ra­la bi da se pra­vi ne­ka ozbilj­na re­duk­ci­ja. Po­sto­ji ide­ja da se pra­vi pred­sta­va u Zve­zda­ra te­a­tru, i već se re­di­telj su­o­ča­va sa tim pro­ble­mom, ali ni ja ne znam ka­ko da mu po­mog­nem - po­ja­snio je Kec­ma­no­vić.