U okvi­ru pro­gra­ma JUK Her­ceg Fest „Nov­ski ta­las” u fo­a­jeu Dvo­ra­ne „Park” u Her­ceg No­vom odr­ža­na je pro­mo­ci­ja zbir­ke pje­sa­ma Pe­tra Vu­ko­ti­ća „Zgle­nu­la Me­ja i dru­ge zb(i)rke”. Sti­ho­ve Pe­tra Vu­ko­ti­ća go­vo­ri­li su glu­mac Mi­loš Pe­jo­vić, a u raz­go­vo­ru su, osim auto­ra, uče­stvo­va­li no­vi­nar i kri­ti­čar Te­o­fil Pan­čić i dram­ski pi­sac Ste­van Ko­pri­vi­ca, v.d. di­rek­tor Her­ceg Fe­sta.
Pe­tar Vu­ko­tić je ma­šin­ski inženjer, ali se kon­ti­nu­i­ra­no ba­vi po­e­zi­jom i sli­kar­stvom. Nje­go­vu po­e­zi­ju ka­rak­te­ri­še sub­ver­ziv­ni po­et­ski is­kaz, pre­pli­ta­nje nad­re­al­nog sa re­a­li­stič­kim, ja­ki uti­ca­ji al­ter­na­tiv­nog i po­bu­nje­nič­kog ro­ken­ro­la, ci­nič­ni ot­klo­ni od kon­ven­ci­ja. Na pi­ta­nje Ko­pri­vi­ce da li je Vu­ko­tić ma­šin­ski in­ži­njer ili pje­snik, od­go­vo­rio je da se­be do­ži­vlja­va kao čo­vje­ka okre­nu­tog umjet­no­sti ko­ji je „za­lu­tao” u ma­šin­stvo, ko­je mu da­ka­ko ni­je stra­no, pa uspje­šno pli­va u obje vo­de.
Na ovu opa­sku du­ho­vi­to je re­a­go­vao Pan­čić ko­ji je ka­zao da ni­je pro­blem ka­da pje­snik za­lu­ta me­đu in­že­nje­re, već je pro­blem što mno­gi za­lu­ta­ju me­đu pje­sni­ke i umjet­nost. Uz kon­stat­ci­ju da se do­bra po­e­zi­ja, ge­ne­ral­no, od­u­pi­re fa­mo­znom kri­tič­kom dis­kur­su ko­ji po­ku­ša­va da „pa­ra na­uč­nim svoj­stvi­ma pro­go­vo­ri o to­me”, Pan­čić do­da­je:
- Ova zbir­ka po­e­zi­je, iako je na­gla­še­no da je pr­va, za­pra­vo pred­sta­vlja pre­sjek nje­go­vog du­go­go­di­šnjeg ra­da i pje­snič­kog raz­vo­ja, u ko­joj se ja­sno sa­gle­da­va nje­go­vo pje­snič­ko sa­zri­je­va­nje. Ona je prak­tič­no kom­pi­la­ci­ja. U njoj se vi­di i od­jek ono­ga što je­ste spolj­ni svi­jet, isto­ri­ja i de­ša­va­nja na ovim pro­sto­ri­ma ko­ji nu­žno osta­vlja­ju trag u pje­sni­ku, a sa dru­ge stra­ne se na­rav­no vi­di jed­na vr­sta in­tim­nog raz­vo­ja umjet­ni­ko­ve di­ja­lek­ti­ke i lič­nog ži­vo­ta ko­ji se mi­je­nja go­di­na­ma - kon­sta­to­vao je Pan­čić.
Ko­pri­vi­ca je, pak, uka­zao da su mno­ge od Vu­ko­ti­će­vih pje­sa­ma kao ma­li sce­na­ri­ji za film, te da naj­bo­ljom od­li­kom nje­go­vog pje­sni­štva sma­tra upra­vo tu vi­zu­el­nost i ap­surd.
Vu­ko­tić je od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nja Pan­či­ća i Ko­pri­vi­ce re­kao da iako ga se mo­že sma­tra­ti „pro­iz­vo­dom” Škve­ra i No­vog, u po­e­zi­ji pra­vi ot­klon od tog mi­ljea. Od­no­sno, da je­ste Me­di­te­ra­nac, i su No­vi i mo­re nje­go­va in­spi­ra­ci­ja, ali ne i di­rekt­na te­ma. Kva­li­te­tom svo­je po­e­zi­je sma­tra „ne­zlo­bi­vu iro­ni­ju pre­ma lju­di­ma i po­ja­va­ma u ži­vo­tu, kao od­bra­nu sva­kog osje­tlji­vog bi­ća”.
- Lir­ska sa­mo­i­ro­ni­ja je pre­do­mi­nant­no osje­ća­nje u mno­gim mo­jim pje­sma­ma. Ne tre­ba po­mi­sli­ti da ova po­e­zi­ja po­ti­če od ne­ke po­tre­be za is­po­vjed­nim, jer pje­snik po­sta­je pje­sni­kom onog tre­nut­ka ka­da sop­stve­ni ži­vot­ni pro­blem us­pi­je da po­op­šti i po­sta­ne jed­na vr­sta fi­lo­zo­fa – ka­zao je Vu­ko­tić.
Mo­to, ko­jim bi opi­sao svo­je stva­ra­la­štvo i ko­jim se ru­ko­vo­di, is­ka­zao je ri­je­či­ma Kar­la Jun­ga „di­ja­bo­lič­ka mje­ša­va­nin smi­je­šnog i uz­vi­še­nog“.
K.M.