Od ka­da se od­se­lio za Be­o­grad mla­di cr­no­gor­ski pi­sac Đu­ro Ra­do­sa­vo­vić sa­mo iza­zi­va po­do­zre­nje, sum­nje i ne­ga­tiv­ne ko­men­ta­re ov­da­šnje knji­žev­ne jav­no­sti. I ni­je pro­blem što je oti­šao, (svi nje­go­vi kri­ti­ča­ri bi naj­ra­di­je za­mi­je­ni­li po­no­si­ta br­da i do­li­ne za ne­ki stan­čić u Bri­se­lu ili...), ne­go gdje je po­šao – ni ma­nje ni vi­še ne­go u Be­o­grad!!! Na­rav­no, Ra­do­sa­vo­vić sa osmi­je­hom od­go­va­ra na te na­ci­o­na­li­stič­ke i li­ce­mjer­ne ko­men­ta­re. Pot­pu­no ra­zu­mlji­vo, jer Đu­ro Ra­do­sa­vo­vić ne kri­je ko je i što je – Cr­no­go­rac, ni­ti sum­nja u svo­je po­ri­je­klo. Ali ne do­zvo­lja­va za­mje­nu te­za po ko­joj ako ni­si za vlast on­da ni­si ni za Cr­nu Go­ru ni­ti si cr­no­gor­skog po­ri­je­kla. On i da­lje bes­kom­pro­mi­sno kri­ti­ku­je da­na­šnju Cr­nu Go­ru, od svog pr­vog ro­ma­na „Bu­dva, ba­gra i blud” do naj­no­vi­jeg „Cr­no­gor­ski ro­man”. U me­đu­vre­me­nu ne li­bi se da ras­krin­ka­va ova­kvu Cr­nu Go­ru. Za­što bi, kao čo­vjek ko­ji ne sum­nja u svo­je po­ri­je­klo i mo­ral znao da ne mo­ra da bla­ti i mr­zi dru­ge da bi do­ka­zao lju­bav pre­ma svo­joj na­ci­ji. Vr­lo jed­no­stav­no.
● Ka­kva je Cr­na Go­ra iz dru­ge per­spek­ti­ve?
- Sa­svim je dru­ga­či­ja. Kad je po­sma­tram isto­vre­me­no osje­ćam i žal i po­nos. To je ono što stal­no po­na­vljem – ro­di­ti se u Cr­noj Go­ri je pri­vi­le­gi­ja i pro­klet­stvo. I da­lje imam to mi­šlje­nje. Na­rav­no, vo­lim Cr­nu Co­ru, mo­ju po­ro­di­cu, br­da i pla­ni­ne, ali na­ža­lost, ustroj­stvo i na­čin na ko­ji sa­mi se­be uni­šta­va­mo ne mo­gu da pre­ću­tim.
● Da­kle, i da­lje će­te ni­ša­ni­ti pra­vu me­tu?
- Moj za­da­tak kao knji­žev­ni­ka je da de­tek­tu­jem dru­štve­ne ano­ma­li­je. Ne mo­gu da pre­ću­tim.
● Odlaskom u Be­o­grad mno­gi­ma ste, ci­ti­ram ne­ke ko­men­ta­re sa dru­štve­nih mre­ža, „za­bi­li nož u le­đa”. No­vim ro­ma­nom ste ih do­tu­kli. Ot­ku­da „Cr­no­gor­ski ro­man”?
- „Cr­no­gor­ski ro­man” je pri­je sve­ga auto­i­ro­ni­ja. Osje­ćam ve­li­ku lju­bav pre­ma poj­mu ro­ma­na, pa sam že­lio da po­štu­jem tu for­mu i dao mo­joj knji­zi na­ziv „Cr­no­gor­ski ro­man” u ko­jem sam na­sto­jao da na­pi­šem pri­ču ko­jom ću do­ka­za­ti da je u Cr­noj Go­ri tra­gi­ko­me­di­ja na­čin ži­vo­ta, a ne ža­nr. To je bio moj cilj. A, to da sam za­bio nož u le­đa - je­sam ali sa­mo zbog to­ga što sam uspio sa­mo­stal­no da ura­dim ne­što, a to se ne opra­šta ov­dje – lo­me se no­ge, pod­me­ću se špi­ce... Mo­gu sa­mo da po­tvr­dim da to ni­su sa­mo gla­si­ne, to je stvar­no ta­ko.
● Ot­kud ta­ko sna­žna re­ak­ci­ja, ili bo­lje re­ći, sna­žno ne­gi­ra­nje?
- To vam je sve pi­ta­nje ke­se. Kad pi­sci poč­nu da se sva­đa­ju oko ke­se - pa­ra, on­da vi­še ne­ma ni na­ci­je, ni na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja, ni ni­če­ga - to je sve sa­mo pi­ta­nje nov­ca. Sva­ki pi­sac ko­ji vam se pred­sta­vlja kao za­štit­nik na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta je, pri­je sve­ga, čo­vjek ko­ji is­ko­ri­šća­va ide­o­lo­gi­ju za­rad svog dže­pa. A, to što je po­vje­ro­vao da je na bra­ni­ku do­mo­vi­ne, to je či­sta ši­zo­fre­ni­ja. Ako je pi­sac za­i­sta na bra­ni­ku otadž­bi­ne, on­da tre­ba da kri­ti­ku­je, sva­ku vlast. A, ni­ka­ko ne smi­je da joj bu­de sa­put­nik ili ide sa njom u ko­rak. Po­en­ta je da se či­ta­o­ci ne mo­gu ku­pi­ti. Sve se mo­že ku­pi­ti, i odi­je­lo, i ti­raž, i sa­jam knji­ga, sve, sve, ali či­ta­o­ci ne. I to vam je naj­ve­ći pro­blem cr­no­gor­skih pi­sa­ca da­nas ko­ji pi­šu ide­o­lo­ški.
● Vi ste „po­vu­kli no­gu”, to jest po­šli pri­je dvi­je, tri go­di­ne iz Cr­ne Go­re. No, i da­lje ste cr­no­gor­ski pi­sac, či­je su te­me pot­pu­no cr­no­gor­ske?
- I je­zi­kom, i an­tro­po­lo­ški, i u sva­kom dru­gom smi­slu...
● Ali, Vaš po­tez je uz­bur­kao cr­no­gor­sku knji­žev­nu sce­nu. Znam da su ne­ki pri­pad­ni­ci no­ve cr­no­gor­ske sce­ne po­če­li da se od­mje­ra­va­ju me­đu so­bom, pa sa okru­že­njem... Po­če­li su da se pi­ta­ju za­što i oni ne bi mo­gli ta­ko.
- Za­to što po­sma­tra­ju to kao na­ci­o­nal­no, a ne tr­ži­šno pi­ta­nje. Ja sam čo­vjek ko­ji je do­ka­zao da je to pi­ta­nje tr­ži­šta. Me­ni je pot­pu­no sve­jed­no da li je ri­ječ o Za­gre­bu ili Be­o­gra­du, dok mo­že da mi omo­gu­ći da bu­dem za­stu­pljen u što ve­ćem bro­ju knji­ža­ra, uko­li­ko, na­rav­no, lju­di že­le da či­ta­ju to što sam na­pi­sao. Dru­go iz­da­nje „Cr­no­gor­skog ro­ma­na”, jer je pr­vi ras­pro­dat, do­ka­zu­je da ni­je do Be­o­gra­da, ne­go do nas. Da­kle, mi ni­smo da­li ne­što kva­li­tet­no, za­ni­mlji­vo, u smi­slu da ni­je do­sad­no. I taj ne­ko ko pre­zen­tu­je ne­ki ro­man mo­ra isto­vre­me­no da umi­je to da ra­di, po­seb­no u me­di­ji­ma. Jer, cr­no­gor­ska her­me­tič­nost je či­sta sa­mo­ži­vost, ko­ja vo­di u mo­no­pol i la­žnu bo­em­šti­nu. A, bo­em­šti­na je ubi­la cr­no­gor­sku knji­žev­nost. To je de­mo­de još od osam­de­se­tih, ali mi i da­lje vje­ru­je­mo u to.
● Za­pra­vo, zbog če­ga ste se od­lu­či­li na od­la­zak?
- To je bi­lo pi­ta­nje tr­ži­šta. Že­lio sam da do­prem do bo­ljeg iz­da­va­ča, vi­še lju­di, je­zik mi ni­je pred­sta­vljao pro­blem, jer dok god mi u Za­gre­bu, Sa­ra­je­vu i Be­o­gra­du ne tre­ba pre­vo­di­lac me­ni je sjaj­no. Eto, to je to. Na­dam se da će u bu­duć­no­sti bi­ti Fran­cu­ska, Ita­li­ja. On­da bih vo­lio da vi­dim te mo­je kri­ti­ča­re da us­klik­nu: Za­što si sad u Pa­ri­zu?
● Da li ta­kva vr­sta kri­ti­ka i kva­zi­kri­ti­ka do­pri­no­si či­ta­no­sti Va­ših knji­ga?
- Mi­slim da do­pri­no­si, za­to što se stva­ra fa­ma. Za­mi­šlja­ju lju­di da je ne­ko iza me­ne, da me ne­ko gu­ra, jer ne­vje­ro­vat­no im je da se oni ni­su sje­ti­li to­ga ili se ni­su usu­di­li na taj ko­rak. Ali, ja sam ži­vi do­kaz da se mo­že sve ura­di­ti oslo­njen na sop­stve­ne sna­ge i da je sa­mo pi­ta­nje umre­ži­ti se sa lju­di­ma ko­ji slič­no va­ma raz­mi­šlja­ju.
● Šta Vas je do­če­ka­lo u Be­o­gra­du?
- Ta­mo sam na­šao krug lju­di ko­je knji­ga in­te­re­su­je na pra­vi na­čin i ko­ji su sprem­ni da po­mog­nu i ot­kri­ju ko­ji su put oni pro­šli, i na sva­ki mo­gu­ći na­čin po­mog­nu is­ku­stvom i sa­vje­ti­ma. To su ve­ći­nom lju­di sa nad­na­ci­o­nal­nom svi­je­sti, u ne­ku ru­ku to mi je bli­sko, jer osje­ćam se Cr­no­gor­cem, ali ne že­lim kon­stant­no ne­kom to da na­me­ćem.S.ĆET­KO­VIĆ

Rje­še­nje je umre­ža­va­nje

● Glav­na te­ma Va­šeg stva­ra­la­štva je sta­nje u Cr­noj Go­ri. Po Va­ma, ko je kriv za ova­kvo sta­nje i što je rje­še­nje?
- Rje­še­nje je da usljed ne­ke ve­li­ke tur­bu­len­ci­je tih se­dam po­sto gra­đan­ske kla­se na­đe ne­ki put za umre­ža­va­nje, da se in­di­vi­du­al­ci po­ve­žu i bez ostra­šće­no­sti i re­van­ši­zma ofor­me gru­pu ko­ja će po­ru­či­ti na­ro­du da smo si­ti da nas vo­de bu­da­le.