Pra­vi pje­snik..., oso­be­na po­ja­va u sa­vre­me­nom srp­skom pje­sni­štvu..., po­e­ta od kr­vi i me­sa..., sa­mo su ne­ki od epi­te­ta ko­ji­ma je opi­san Bra­ni­slav Bra­na Pe­tro­vić, je­dan od naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih po­ja­va u mo­der­noj po­e­zi­ji pi­sa­noj na srp­skom je­zi­ku.
Pje­sni­ci iz Cr­ne Go­re oku­pi­li su se u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske u Pod­go­ri­ci oda­ju­ći po­čast i obi­lje­ža­va­ju­ći 13 go­di­na od smr­ti Bra­ne Pe­tro­vi­ća, ko­ji svo­jom po­e­zi­jom, svo­jim ži­vo­tom, ni­ma­lo ni­je za­o­sta­jao od ka­kvog ju­na­ka nje­go­ve pje­snič­ke zbir­ke. Krat­ko re­če­no, Bra­na Pe­tro­vić ži­vio je po dik­ta­tu svo­jih sti­ho­va.
Omaž na­ših knji­žev­ni­ka auto­ru zbir­ke „Moć go­vo­ra”, i da­nas jed­ne od naj­o­mi­lje­ni­jih pje­snič­kih knji­ga kod nas, po­čeo je emi­to­va­njem in­ser­ta TV emi­si­ja ko­ji­ma smo se pod­sje­ti­li sa ko­li­ko je stra­sti Bra­na Pe­tro­vić go­vo­rio i ži­vio po­e­zi­ju, ko­li­ko oso­be­no­sti je uno­sio u svoj stih, ko­ji ga či­ni jed­nim od naj­pri­zna­ti­jih sr­skih pi­sa­ca na­šeg do­ba.
Po­zdrav Bra­ni naj­pri­je je upu­tio pje­snik Ran­ko Jo­vo­vić, nje­gov bli­ski pri­ja­telj, pje­snič­ki, ži­vot­ni i bo­em­ski sa­drug. Pod­sje­tio nas je na lič­nost Bra­ne Pe­tro­vi­ća, nje­gov je­din­stve­ni pje­snič­ki nerv, kao i na oso­ben na­čin hu­mo­ra. Upo­zna­li su se kao mla­di knji­žev­ni­ci, pod­sje­tio se Jo­vo­vić u emo­tiv­nom go­vo­ru, a pri­ja­te­lje­va­li su cio ži­vot, do Bra­ni­ne smr­ti pri­je 13 go­di­na. Taj bo­em­ski krug, a bo­ga­mi i je­dan od naj­kva­li­tet­ni­jih kru­go­va srp­ske po­e­zi­je 20. vi­je­ka, či­ni­li su po­red njih dvo­ji­ce i Ste­van Ra­ič­ko­vić, Alek­san­dar Aca Se­ku­lić, Mi­lan Ne­na­dić i Ste­van Gro­ba­rov, pod­sje­tio se Ran­ko Jo­vo­vić.
– Bra­na je vo­lio Nje­go­ša, ali ni­je bio iz te pri­če. Bio je ori­gi­na­lan, i za­to, je­dan od naj­bo­ljih srp­skih, a mo­žda i evrop­skih pje­sni­ka. Bio je ob­da­ren oso­be­nom du­ho­vi­to­šću, kao i Aca Se­ku­lić, a Be­o­grad je tih go­di­na ži­vio od tog du­ha. Ni­je vje­ro­vao u vas­kr­snu­će. Ni­je bio ta­kav. Ni­je se mno­go na­dao, a vo­lio je ži­vot bes­kraj­no. Bio je ge­ni­ja­lan tip. Ci­je­nio ga je Ste­van (Ra­ič­ko­vić), mno­go vo­lio, a i dan da­nas ga vo­li, Ma­ti­ja (Beć­ko­vić). Bra­na je van­se­rij­ski pje­snik, vrh evrop­ske po­e­zi­je. Da je pi­sao na fran­cu­skom bio bi no­be­lo­vac. Nje­go­va pe­o­zi­ja nam je osta­vi­la ino­va­ci­je ko­ji­ma se ni Brod­ski ne mo­že po­hva­li­ti – ka­zao je Jo­vo­vić, a za­tim emo­tiv­no od­re­ci­to­vao svo­ju pje­smu „Tu­go­van­ka za Bra­nom Pe­tro­vi­ćem” ko­ja je iza­zva­la mno­go emo­ci­ja me­đu slu­ša­o­ci­ma, od ko­jih su mno­gi lič­no po­zna­va­li ve­li­kog srp­skog po­e­tu ko­ji je pre­mi­nuo 2003. go­di­ne.
Pi­sac Ili­ja La­ku­šić je po­di­je­lio sa pu­bli­kom sje­ća­nje na svoj pr­vi su­sret sa Bra­nom Pe­tro­vi­ćem u Ki­ni, is­ti­ču­ći da je nje­go­va po­e­zi­ja jed­na od „naj­ve­ćih evrop­skih adre­sa”. Bra­na Pe­tro­vić je je­din­stve­na po­ja­va u srp­skom pje­sni­štvu, ka­zao je La­ku­šić, „čo­vjek ko­ji je pre­pi­si­vao se­be, bio ge­ni­ja­lan i auten­ti­čan“.
- Zbir­ka „Moć go­vo­ra” je ko­di­ra­la po­e­zi­ju. Nje­go­ve knji­ge su lju­di htje­li, go­vo­rio je u ime mi­li­o­na. Nje­go­va po­e­zi­ja je bi­la iz­liv ener­gi­je. Kroz pje­sme je ar­ti­ku­li­sao ener­gi­ju, a sa­mo na pr­vi po­gled ni­je vo­dio ra­ču­na o sti­hu, jer je ipak, umio da uob­li­či stih. Pi­sao je, a to sam sreo sa­mo kod Ni­čea, kao da ho­će da pre­ga­zi či­ta­o­ca. Svo­ju me­ta­fi­zi­ku je pri­ka­zi­vao kroz li­ri­ku, na pri­ja­tan na­čin. Ali, pi­sao je za cio svi­jet – ka­zao je on pro­či­tav­ši pje­smu Bra­ne Pe­tro­vi­ća „Si­no­vi će te iz­da­ti” i frag­men­te iz pje­sme „O ča­ro­li­ji Ur­ni­nih pa­ke­ta”, za ko­je je re­kao da po nje­mu naj­bo­lje ilu­stru­ju ta­le­nat, duh i du­ho­vi­tost ve­li­kog knji­žev­ni­ka.
Svo­ju sna­žnu na­klo­nost pre­ma po­e­zi­ji Bra­ne Pe­tro­vi­ća po­di­je­li­la je sa pu­bli­kom i pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Ba­krač, ko­ja je ovog ori­gi­nal­nog srp­skog pi­sca „upo­zna­la tek kroz nje­gov stih”.
– Upo­zna­la sam ga ho­da­njem kroz nje­go­vu po­e­zi­ju. A po­znan­stvo je pre­ra­slo u pri­ja­telj­stvo ka­da sam pr­vi put pr­o­či­ta­la Ran­ko­vu „Tu­go­van­ku za Bra­nom Pe­tro­vi­ćem”.
I An­dri­ja Ra­du­lo­vić je go­vo­rio o po­znan­stvu sa Bra­nom Pe­tro­vi­ćem, ko­jeg je upo­znao kao mla­dić u Bu­dvi. Dru­že­nje se na­sta­vlja­lo i da­lje, pri­sje­tio se Ra­du­lo­vić, a po­sled­nji put su se dru­ži­li u Be­o­gra­du, ne­po­sred­no pred smrt Pe­tro­vi­ća.
– Bio je naj­pje­snič­ki­ja po­ja­va u srp­skoj po­e­zi­ji. Što se me­ne ti­če, on je ge­ni­je srp­ski – za­klju­čio je An­dri­ja Ra­du­lo­vić i ta­ko se opro­stio od Pe­tro­vi­ća na ve­če­ri ko­ja je po­sve­će­na sje­ća­nju na ve­li­kog pje­sni­ka.
Oma­žom Bra­ni Pe­tro­vi­ću Ma­ti­ca srp­ska – Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri po­če­la je se­ri­ju ve­če­ri po­sve­će­nih naj­ve­ćim mo­der­nim srp­skim pje­sni­ci­ma.
Ve­če se za­vr­ši­lo emi­to­va­njem in­se­ra­ta iz TV emi­si­ja u ko­ji­ma se po­ja­vlju­je Bra­na Pe­tro­vić, a za­vr­še­no je od­lom­kom iz ra­dio emi­si­je „Moć go­vo­ra” na­zva­noj po naj­po­zna­ti­joj Pe­tro­vi­će­voj zbir­ci, u ko­joj sam pje­snik re­ci­tu­je svo­je sti­ho­ve. S.Ć.


Još se di­ve do­sjet­ka­ma

„Ni­ko ni­je fan­ta­stič­ni­je, du­hov­ni­je i du­ho­vi­ti­je pi­sao - go­vo­rio o maj­ci, o pat­nji, o Lju­ba­vi, o Pi­jan­stvu... O star­cu zva­nom ostr­vo... O čo­vje­čan­stvu... A bi­stro je mi­sao i sud­bi­nu Do­sto­jev­skog. Ni­ko se ni­kad ni­je ču­dio pred taj­nom ze­mlje i ne­ba. Kao ti Nje­go­vao si pro­la­znost - Cvi­jet, za­li­vao smi­je­hom i su­za­ma. Obo­ža­vao pče­lu. Di­vio pa­u­ku-mu­do­nji. Tvo­je ri­je­či mi­ri­šu na li­pu. Ze­mlji­na ku­gla tvoj je Dom... Be­o­grad di­še tvo­jim du­hom, Uli­ce, ka­fa­ne, klu­bo­vi... glad­ni i pro­mr­zli dr­že se na tvo­jim do­sjet­ka­ma. Bra­no, svra­ti u „Ko­la­rac” na pi­će...”, ovim ri­je­či­ma, ko­je su go­to­vo do su­za ga­nu­le pu­bli­ku u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske, Ran­ko Jo­vo­vić se po­no­vo su­sreo i po­zdra­vio sa svo­jim pri­ja­te­ljem Bra­nom Pe­tro­vi­ćem.