Knji­ga ,,Ta­mo gdje bo­go­vi sa­nja­ju” Na­o­da Vu­ko­vi­ća, pi­sca sa Ža­blja­ka, pro­mo­vi­sa­na je u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri u Pod­go­ri­ci.
- Nje­go­va knji­žev­nost pot­pu­no je obo­je­na i po­sve­će­na za­vi­ča­ju. Ono što je autor ži­vio, či­me se po­no­sio, če­mu je slu­žio, to­me je ostao vje­ran i u svo­jim knji­ga­ma. Glav­ni lik ro­ma­na „Ta­mo gdje bo­go­vi sa­nja­ju”, na­slu­ću­je se u to­po­ni­mu, a to je sam Dur­mi­tor. Sve je u ovoj knji­zi dur­mi­tor­sko – ka­zao je na pro­mo­ci­ji knji­žev­nik Jan­ko Je­lić. On je ne­ras­ki­di­vu ve­zu auto­ra i za­vi­ča­ja oka­rak­te­ri­sao kao „ro­bo­va­nje ću­di­ma pla­nin­ske lje­po­te ko­je, kao i sva­ko dru­go ro­bo­va­nje, no­si tu­gu i jad”.
- Ova knji­ga će nas pod­sje­ti­ti i na za­bo­ra­vlje­nu isto­ri­ju za­bo­ra­vlje­nih lju­di ko­je na­zi­va­mo pre­ci­ma – pod­sje­ća Je­lić.
O Vu­ko­vi­će­vom ro­ma­nu go­vo­rio je i knji­žev­nik Ve­se­lin Rak­če­vić ko­ji je is­ta­kao da se ovim ro­ma­nom pr­vi put su­sreo sa pro­zom ovog auto­ra.
- Već pr­vom re­če­ni­com pi­sac nas uvo­di u svi­jet pri­rod­nih lje­po­ta, ko­je sem ljud­skog oka i unu­tra­šnje vo­ka­ci­je ne mo­že ni­ko pro­iz­ve­sti. Tu nam ne po­ma­žu ni­ka­kva teh­nič­ka po­ma­ga­la. Na­od Vu­ko­vić nam je is­pri­čao ta­ko bli­sku, na­šu pri­ču, opet ta­ko da­le­ku ovom na­šem teh­no­lo­škom, obez­du­ho­vlje­nom vre­me­nu – ka­zao je Rak­če­vić. On je do­dao da je u dje­lu da­ta sli­ka kra­ja i ži­vo­ta u nje­mu.
- Na sa­mom star­tu ula­zi se, uslov­no re­če­no, u et­no­graf­ski ro­man, pi­san li­je­pom re­če­ni­com, iz­vor­nim srp­skim je­zi­kom, sa do­sta ar­ha­i­za­ma i ne­mi­nov­nom pri­mje­som lo­ka­li­za­ma. Či­ni se da autor ni­je iz­o­sta­vio va­žni­ji seg­ment iz ži­vo­ta ovih lju­di, od ča­sa ro­đe­nja do smrt­ne ure – ka­zao je Rak­če­vić, za­klju­ču­ju­ći da bi se ovaj ro­man mo­gao po­sma­tra­ti kao svo­je­vr­sna ,,fre­ska vre­me­na ko­ja je na­sta­la u ne­kom dav­na­šnjem mal­te­ru”.
Pro­fe­sor Sre­ten La­za­re­vić, auto­rov su­gra­đa­nin i re­cen­zent ro­ma­na ,,Ta­mo gdje bo­go­vi sa­nja­ju”, ka­zao je da je Na­od Vu­ko­vić čo­vjek ko­ji je pot­pu­no po­sve­ćen knji­žev­nom ra­du i nje­go­va­nju kul­tu­re u dur­mi­tor­skom kra­ju.
- Za svo­je 83 go­di­ne ugra­dio je, ali još uvi­jek gra­di, što je za di­vlje­nje, dio se­be u zda­nje ko­je se zo­ve kul­tu­ra i obra­zo­va­nje jed­nog na­ro­da. Sva­ki stva­ra­lac pred­sta­vlja iden­ti­tet pod­ne­blja iz ko­ga do­la­zi, a stva­ra­lač­ka lič­nost Na­o­da Vu­ko­vi­ća ne­pre­sta­no ot­kri­va no­ve ho­ri­zon­te. Autor je ovo dje­lo ra­dio na osno­vu lič­ne vri­jed­no­sti sop­stve­nog is­ku­stva. On je vješt i spo­so­ban da sklad­no opi­še lju­de i is­pri­ča do­ga­đa­je, a nje­go­ve sli­ke ži­vo­ta na Dur­mi­to­ru su re­a­li­stič­ke – za­klju­ču­je La­za­re­vić. On je do­dao i da je Vu­ko­vić sa pu­no vje­re opi­sao na­šu ne ta­ko da­le­ku pro­šlost.
- Po­seb­na draž i lje­po­ta su u Na­o­do­vim bla­gim, stplji­vo tka­nim opi­si­ma dur­mi­tor­skog kra­ja, ži­te­lja iz onih pro­šlih, ne ta­ko dav­nih vre­me­na. ,,Ta­mo gdje bo­go­vi sa­nja­ju” je pre­po­zna­tlji­vo ogle­da­lo jed­nog vre­me­na u ko­me se ogle­da­ju ži­vot i obi­ča­ji, vri­jed­no­sti i tra­di­ci­ja to­ga vre­me­na na ko­je pa­da pra­ši­na go­di­na i ne­u­mit­ni za­bo­rav – ka­zao je La­za­re­vić.
Obra­ća­ju­ći se pu­bli­ci Na­od Vu­ko­vić ka­že:
- Pi­šu­ći ovaj ro­man, a to je tra­ja­lo ne­ko­li­ko go­di­na, po­ku­šao sam da se sje­tim sve­ga iz mla­do­sti: i na­či­na ži­vo­ta, po­li­tič­kih de­ša­va­nja, de­ša­va­nja u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ta­ko da su mi ta sje­ća­nja i dan da­nas ži­va na­kon ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja – za­klju­čio je Vu­ko­vić, do­da­ju­ći da je po­ku­šao i da se sje­ti ono­ga ar­ha­ič­nog je­zi­ka u kra­je­vi­ma u ko­jim se kre­tao.
A.Ć.