Zbir­ka „Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu” je iskre­na, stra­šna, po­bo­žna, de­mon­ska, ona je sve, i ze­mlja i ne­bo. Ne­ki lju­di je već vo­le i no­se kao iko­nu. Sve to znam, ali ka­ko svi­jet iz­di­še u mra­ku i la­ži­ma, ka­ko ve­li­ke la­ža­vi­je vla­da­ju i mra­če Cr­nom Go­rom, ta­ko i ja „iz­di­šem na bal­ko­nu”, sa dru­go­vi­ma go­lu­bo­vi­ma, ko­ji su me već osta­vi­li. Ali, do­ći će ka­da bu­dem sa­njao Ha­mle­ta ili vla­di­ku Da­ni­la. Isti­na, to je me­ta­fo­ra. Sa­mo me­ta­fo­re su da­nas isti­na – po­či­nje pri­ču pje­snik Ran­ko Jo­vo­vić či­ja je knji­ga ,,Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu” ne­dav­no iza­šla iz štam­pe. U isto vri­je­me, Jo­vo­vić je oki­ćen još jed­nim u ni­zu broj­nih pri­zna­nja – na­gra­dom Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re „Ma­ka­ri­je­vo slo­vo”.
● Šta je, na­kon ni­za dje­la, za Vas zbir­ka ,,Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu”?
- Ma­ri­na Jo­čić je vi­so­ko uz­di­gla tu knji­gu. Vje­ru­je da je to ,,naj­bo­lja knji­ga pje­sni­ka bez kru­ne”, što ga obi­la­zi ova vlast i nji­ho­vi pol­tor­ni mon­te­ne­grin­ski, ta­ko­zva­ni pi­sci, bu­du­ći da je mo­je ime pri­je sve­ga srp­sko, a on­da i bje­lo­svjet­sko. Vo­lim ovu knji­gu, ali je vo­lim bez ra­do­sti.
● Va­ši naj­no­vi­ji sti­ho­vi već su od­jek­nu­li me­đu či­ta­o­ci­ma. Ko­ji je ključ za nji­ho­vo od­go­ne­ta­nje?
- Čim se po­ja­vi­la ,,Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu” po­sta­la je či­tan­ka na­šeg do­ba. To ka­žu oni ko­ji su je ču­dom na­ba­vi­li, pre­ko an­đe­la ili de­mo­na... ,,Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu” je­ste svje­do­čan­stvo ovo­ga da­nas i ono­ga pri­je, du­bo­ko i za­u­vi­jek. Ja sam čo­vjek i pje­snik, svje­dok. Ro­đe­ni pje­sni­ci su svje­do­ci. A po če­mu je slav­na? Slav­no je ime srp­sko, ko­je evo da­nas pro­go­ne la­ži­cr­no­gor­ci.
● Vas ne­ma u dr­žav­nim me­di­ji­ma?
-Ne­ma, ne­ma. Pri­ča se da me mr­ze i pro­go­ne, ali ni­je to ni­šta ka­ko ja pro­go­nim njih u mo­jim ča­so­vi­ma srdž­be i Isti­ne.
● Do­bit­nik ste broj­nih na­gra­da. Ne­dav­no ste do­bi­li i ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo”. Kan­di­do­va­li su Vas i za Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du... no, za­o­bi­šla Vas je.
- Po­no­san sam na sva pri­zna­nja, na­ro­či­to na ,,Du­či­će­vu”, ,,Ćo­pi­će­vu”, ,,Vi­šnji­će­vu”, na­gra­du, „La­za Ko­stić” i ta­ko re­dom do vi­so­ke na­gra­de ,,Mar­ko Mi­lja­nov”. Tu na­gra­du sam on­da ,,iš­ču­pao” od onog ,,ko­mu­ni­stič­kog” ži­ri­ja, od onog do­ba sa ko­jim sam se su­ko­blja­vao na svo­ju šte­tu. Ali, is­pa­do­še oni an­đe­li za ove ta­ko­zva­ne de­mo­kra­te – evro­pej­ce, ko­je sam isti­na, i ja po­ma­lo nje­go­vao ra­nih de­ve­de­se­tih, a i oni su me­ne lju­bi­li u ru­ku... Pre­va­ri­še va­ra­li­ce, pre­va­ri­še po­šte­ni svi­jet. Pre­va­ri­še Bog ih pre­va­rio, ka­že jed­na po­slo­vi­ca. Ne da­ju Tri­na­e­sto­jul­sku da ne po­pra­vim stan­dard. Me­ne je Bog na­gra­dio za­u­vi­jek. A ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo” je na­gra­da za sva vre­me­na, za vje­ru i čast u srp­sko­me ro­du, po du­bi­ni i tra­di­ci­ji, po du­bi­ni na­še sud­be sve­te i kle­te.
● Ka­ko se no­si­te sa ne­prav­dom?
- Me­ni se spa­va. ,,Vra­ti­će se me­ni na bal­kon mo­ji pla­vi go­lu­bo­vi”, da po­pri­ča­mo, da po­pri­ča­mo ne­ko­li­ko vje­ko­va pri­je ne­go ode­mo u vječ­nost. Ma­lo sam umo­ran što od ove su­ro­ve oko­li­ne ko­ja go­spo­da­ri Cr­nom Go­rom i ko­ra­ča bez trun­ke mo­ra­la, a ma­lo od ve­li­kih ilu­zi­ja ko­je me da­ve. Sa­njam Vu­ka, Vla­di­ku, Ha­mle­ta, maj­ku, se­stru, bra­ta, oca...sa­njam mo­ju mu­če­ni­cu Na­de­ždu. Sa­njam i mo­ju dru­ži­nu, pa on­da u Be­o­gra­du Bra­nu Pe­tro­vi­ća, Acu Se­ku­li­ća, Gro­ba­ro­va... Sve do­bro vi­dim, svi me vo­le i ja njih. Svi me lju­be u snu, kao i ja njih u ovoj pu­sti­nji što se kri­vi kao zvi­jer u oko­vi­ma.
A.ĆU­KO­VIĆ


Bo­gat opus

Ran­ko Jo­vo­vić ro­đen je 1941. go­di­ne u Ko­si­ću. Ob­ja­vio je knji­ge po­e­zi­je: „Gvo­zde­na šu­ma”, „Do­dir ta­me”, „Jem­stvo”, „Di­vlji plač”, „Psal­mi”, „Po­lju­bac za Anu Ah­ma­to­vu”, „Go­mi­la­nje stra­ha”, „Ze­mlja za ukop”, „Cr­njan­ski”, „Pa­ga­ni pred Ras­pe­ćem”, „Šta je Čo­vjek bez pod­vi­ga Go­spo­de”, „Mrač­ni hljeb”, „Moj do­pri­nos ra­za­ra­nju svi­je­ta”, „Če­ka­ju­ći ja­ko­bin­ce”, „Spa­si Bo­že” i ,,Iz­dah­nu­ću na bal­ko­nu”, kao i knji­ge za­pi­sa, in­ter­vjua i ese­ja: „Ne­ka mi ne bu­de ni­šta opro­šte­no” i „Do­ba di­vlja­nja”. Ob­ja­vlje­no je vi­še iz­bo­ra iz po­e­zi­je ovog auto­ra: „Za­la­zak sun­ca za­u­vi­jek”, „Dru­že­nje sa So­kra­tom”, „Iza­bra­ne pje­sme”, „Vu­ci u ža­lo­sti”, „Naj­ljep­še pje­sme Ran­ka Jo­vo­vi­ća”, „Mu­nje i mo­li­tve”, kao i zbor­nik ra­do­va o pje­snič­kom dje­lu Jo­vo­vi­ća „Ne okre­ći gla­vu od me­ne, Go­spo­de”. Do­bit­nik je ve­li­kog bro­ja na­gra­da: „Mar­ko Mi­lja­nov”, „Ri­sto Rat­ko­vić”, „Ra­de Dra­i­nac”, „La­za Ko­stić”, „Ra­do­je Do­ma­no­vić”, „Pe­čat Uni­rek­sa”, „Gra­ča­nič­ka po­ve­lja”, „Po­ve­lja Sve­ti car La­zar”, Na­gra­da Da­ni­lov­gra­da „9. de­cem­bar”, „Ar­se­ni­je Čar­no­je­vić”, „Pe­čat va­ro­ši srem­sko­kar­lo­vač­ke”, „Je­le­na Bal­šić”, „Du­ško Tri­fu­no­vić”, „Jo­van Du­čić”, „Žič­ka hri­so­vu­lja”, „Mi­o­drag Ću­pić” i ,,Ma­ka­ri­je­vo slo­vo”.


Dis je pro­klet za­u­vi­jek

-Di­sa sam uvi­jek vo­lio, ne­ka­ko is­ko­sa. Ka­da sam bio mla­dić vo­lio sam ga po­bli­že, da­nas po­da­lje. Mu­či me nje­go­va ne­sre­ća, bo­jim se da ga vi­dim, a što vi­še sta­rim če­šće ga sre­ćem na uli­ci, u ka­fa­ni, u mo­jim pje­sma­ma. Dis je pro­klet za­u­vi­jek. Če­mu obi­la­zi­ti, iz­ba­ci­va­ti iz či­tan­ki i iz me­di­ja srp­ske pi­sce? Če­mu, kad oni sve ži­vlje ži­ve u du­hu istin­ske Cr­ne Go­re Pe­tro­vi­ća. Tr­pe Nje­go­ša, bez ob­zi­ra što Nje­goš ne tr­pi njih. Nje­goš je i ple­mić srp­ski i ru­ski. Nje­goš je na­še na­ci­o­nal­no ime u vi­jen­cu naj­bo­ljih srp­skih mu­dra­ca i rat­ni­ka – srp­ski knez u sva­kom po­gle­du – ka­že Jo­vo­vić.