U Zbir­ci po­mor­skog na­slje­đa Por­to Mon­te­ne­gro po­sre­do­va­njem ga­le­ri­je „Ka­ta­ro ho­um” otvo­re­na je iz­lo­žba ču­ve­nog fo­to­gra­fa i re­ži­se­ra Dej­vi­da Ha­mil­to­na.
Otva­ra­ju­ći Ha­mil­to­no­vu iz­lo­žbu, aka­dem­ski sli­kar Lju­bo­mir Bo­ro­zan je re­kao da je „ma­lo pri­li­ka kad smo za­sli­je­plje­ni to­li­kim ta­la­som lje­po­te, este­ti­ke i ve­li­kog ra­da“.
- Ova­kav re­ne­san­sni, upor­ni, tvr­do­gla­vi ra­da mo­že sa­mo da ima čo­vjek ko­ji se zo­ve Dej­vid Ha­mil­ton. Nje­žan, mu­dar, pa­me­tan on hi­tro re­a­gu­je na sve što se de­ša­va oko nje­ga. Gle­da lju­de iz 14. i 20 .vi­je­ka, kao da se po pet pu­ta ra­đao u jed­noj go­di­ni. Lje­vo­ru­ki Le­o­nar­do mu je po­zaj­mio jed­nu na­pra­vu, mi­šlje­nje, jed­no oko ko­je se zo­ve „sfu­ma­to“. Osim dva oka ko­je mu je Bog dao on je na­šao još jed­no oko – oko ka­me­re. Ugra­dio je u so­či­vo te ka­me­re ka­ta­rak­tu s ko­jom gle­da kroz ovaj svi­jet. Kroz dim, kroz ma­glu, nje­go­vu i na­šu sre­ću - is­ta­kao je Bo­ro­zan. On je Ha­mil­to­nu po­že­lio još mno­go uspje­šnih go­di­na ci­ti­ra­ju­ći stih Ti­na Uje­vi­ća – „umri­je­ću no­ćas od lje­po­te”.
Iz­lo­žba u Zbir­ci po­mor­skog na­slje­đe otvo­re­na je sim­bo­lič­nom po­dje­lom pa­nam­skih še­ši­ra po­sje­ti­o­ci­ma, oso­be­nom odjev­nom pred­me­tu Dej­vi­da Ha­mil­to­na. Sta­rog maj­sto­ra fo­to­gra­fi­je či­ni se ni­je mno­go in­te­re­so­va­la ce­re­mo­ni­ja otva­ra­nja iz­lo­žbe, ko­li­ko kon­takt sa ra­znim lju­di­ma sa ko­ji­ma je ra­do di­je­lio uti­ske.
U iz­ja­vi „Da­nu“ le­gen­dar­ni fo­to­graf je krat­ko re­kao da mu se svi­đa Bo­ka, ali je ka­ko re­če te­ško upo­re­di­ti sa San Tro­pe­om u ko­me ži­vi.
- Me­đu va­šim že­na­ma vi­dio sam do­sta li­je­pih ti­je­la, ali ne i in­te­re­sant­na li­ca. Ja ži­vim u svi­je­tu mo­de­la. Vi­še obra­ćam pa­žnju na ti­je­la ne­go na li­ca. Va­ša ze­mlja ne­ma mno­go ze­le­ni­la i cvi­je­ća, zgra­de su ne­tak­nu­te, pa i sta­re su iz­gla­ča­ne da dje­lu­ju kao no­ve. Ko­tor je pre­di­van, sli­čan je San Tro­peu sa hi­lja­du­go­di­šnjom isto­ri­jom. Ali, iz­van Ko­to­ra, ni­je­sam vi­dio mno­go onog što bi me in­te­re­so­va­lo - ka­že Ha­mil­ton.
Is­ti­če da ga mo­der­ni svi­jet ma­lo in­te­re­su­je.
- Ne di­ram ni­šta što je no­vo. Ja sam kla­si­čar. Mo­je fo­to­gra­fi­je ne­ma­ju da­tu­ma, a dje­voj­ke na nji­ma ni­kad ne sta­re. Ba­vim se od­re­đe­nim mo­ti­vi­ma ko­je se ne mi­je­nja­ju. Sli­kam objek­te u Ve­ne­ci­ji ko­jom sam im­pre­si­o­ni­ran, li­ca bez mej­ka­pa, ti­je­la ko­ja se ne mi­je­nja­ju. Por­tre­ti i pej­za­ži su mo­ja pre­o­ku­pa­ci­ja, is­ti­če le­gen­dar­ni fo­to­graf. Po­seb­no na­gla­ša­va:
- Že­ne po­kre­će strast i sa­mo strast, a mu­škar­ce op­se­si­ja. To je ta raz­li­ka. Ne­ma Tol­sto­ja, Rem­bran­ta, Šo­pe­na. Po­sto­ji sa­mo že­na. Par do­brih di­zaj­ne­ra kao što je Ko­ko Ša­nel i sve­ga ne­ko­li­ko ve­ne­ci­jan­skih maj­sto­ra su to uspje­li da do­ča­ra­ju - ka­že Ha­mil­ton.
Ž.KOM­NE­NO­VIĆ


Je­din­stve­ne umjet­nič­ke fo­to­gra­fi­je

Do­ris Du­ru­to­vić iz ga­le­ri­je „Ka­ta­ro ho­um“ ko­ja je or­ga­ni­za­tor iz­lo­žbe is­ta­kla je da pu­bli­ka u Tiv­tu ima pri­li­ku da uži­va u pre­ko 100 ra­do­va ko­je je Ha­mil­ton stva­rao u po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja.
- Dej­vid Ha­mil­ton je bri­ljant­ni fo­to­graf i film­ski re­di­telj ko­ji se na je­din­stven na­čin ba­vi umjet­nič­kom fo­to­gra­fi­jom. Po­sled­njih ne­ko­li­ko mje­se­ci bo­ra­vi u Cr­noj Go­ri gdje bri­žlji­vo ra­di na stva­ra­nju mo­no­gra­fi­je na­še ze­mlje, ko­ja će, na­da­mo se, bi­ti jed­na­ko uspje­šna kao i mo­no­gra­fi­ja Ve­ne­ci­je. Na­ša ga­le­ri­ja je ve­o­ma za­hval­na na vre­me­nu ko­je je go­spo­din Ha­mil­ton iz­dvo­jio i ve­li­ka nam je čast što ima­mo pri­li­ku da pred­sta­vi­mo ova­ko pri­zna­tog in­ter­na­ci­o­nal­nog umjet­ni­ka. Sa za­do­volj­stvom je pri­hva­tio po­ziv da do­đe u Bo­ku u ko­joj se ka­ko ka­že osje­ća kao kod ku­će - is­ta­kla je Du­ur­to­vi­će­va za­hva­lju­ju­ći se i Bran­ku Vu­ču­ro­vi­ću, ko­ji je ini­ci­rao Ha­mil­to­nov bo­ra­vak u Cr­noj Go­ri i nje­go­vu iz­lo­žbu.