Gi­ta­ri­sta Zo­ran Anić i ban­do­ne­o­ni­sta Alek­san­dar Ni­ko­lić, ko­ji či­ne du­et Gu­i­ta­neon, svo­jim na­stu­pom na­sta­vi­li su mu­zič­ki niz Pod­go­rič­kog kul­tur­nog lje­ta. Pu­bli­ci su se u vre­loj pod­go­rič­koj no­ći pred­sta­vi­li vre­lim la­ti­no rit­mo­vi­ma Ar­gen­ti­ne i Bra­zi­la, ali i rit­mo­vi­ma Bal­ka­na. Ba­zu re­per­to­a­ra či­nio je tan­go, kao i mi­lon­ga, što je ov­da­šnje ple­sa­če tan­ga, po­vu­klo da pred kraj kon­cer­ta za­ple­šu uz nji­ho­vo mu­zi­ci­ra­nje. I dok su ne­ki ple­sa­li, osta­tak pu­bli­ke is­pred Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke „Ra­do­sav Lju­mo­vić” slu­šao je i uži­vao u nji­ho­vom iz­vo­đe­nju dje­la K. Gar­de­la, K. Bu­o­na, R. Bor­ge­ti­ja, H. Vi­lja – Lo­bo­sa, S. Ma­ća­da, A. Pja­co­le i A. Ni­ko­li­ća. Na­rav­no, na bis ču­ve­ni Pja­co­lin „Li­ber tan­go”. Ovaj du­et, iako po­sto­ji od 2002. go­di­ne, pr­vi put na­stu­pa u Pod­go­ri­ci.
Ka­ko je to­kom na­stu­pa is­ta­kao Ni­ko­lić, ina­če osni­vač jed­nog od tre­nut­no naj­bo­ljih evrop­skih tan­go sa­sta­va - „Bel­tan­go”, ko­ji iza se­be ima niz na­stu­pa ši­rom svi­je­ta, a po­seb­no iz­dva­ja one u Ar­gen­ti­ni, kom­bi­na­ci­ja na­ših i la­ti­no rit­mo­va je u ne­ku ru­ku pri­ro­dan spoj. La­ti­no­a­me­ri­kan­ci ka­žu, do­da­je on, da i Bal­kan­ci ima­ju istu do­zu lu­di­la kao i oni.
- Niz go­di­na svi­ram tan­go, i to­kom vre­me­na do­bio sam že­lju da i tan­gu ne­što uz­vra­tim, da mu dam ne­što na­še. Tan­go je ina­če spre­man na ra­zna ko­ke­ti­ra­nja i kom­bi­no­va­nje sa dru­gim mu­zič­kim prav­ci­ma. Mi­slim da se na­ša bal­kan­ska emo­ci­ja li­je­po slo­ži­la s tan­gom. A, ovaj pro­je­kat sa ko­le­gom Ani­ćem, že­lja je da se zvuk gi­ta­re i ban­do­ne­o­na pred­sta­vi pu­bli­ci, na sce­ni, sa nji­ho­vim auten­tič­nim zvu­kom – ka­že Ni­ko­lić.
Gi­ta­ri­sta do­da­je da bi ovaj kon­cert imao do­dat­ni kva­li­tet da je odr­žan u za­tvo­re­nom pro­sto­ru, jer bi ta­da auten­tič­na bo­ja zvu­ka oba in­stru­men­ta još vi­še do­šla do iz­ra­ža­ja. Na­rav­no, 21. vi­jek ima i svo­jih pred­no­sti, do­da­je Anić, ob­ja­šnja­va­ju­ći da se gi­ta­ra za­hva­lju­ju­ći po­ja­ča­li­ma uspi­je­va „iz­bo­ri­ti” sa sna­gom zvu­ka ban­do­ne­o­na. U to­me mu, do­da­je on, po­ma­že i či­nje­ni­ca da je kao kla­si­čar če­sto na­stu­pao sa ve­li­kim or­ke­stri­ma.
- Po­ku­ša­va­mo da uskla­di­mo spe­ci­fič­ne bo­je ban­do­ne­o­na i gi­ta­re, i ta­ko do­bi­ja­mo pot­pu­no no­ve kom­po­zi­ci­je ko­je po­dra­ža­va­ju ono što mi­sli­mo i osje­ća­mo – ka­že Anić. Gi­ta­ri­sta is­ti­če i da mu je ovaj vid mu­zi­ci­ra­nja od­li­čan „ven­til za pra­žnje­nje od za­si­će­nja kla­si­kom”.
- Jed­no­stav­no do­đe do za­mo­ra ma­te­ri­ja­la, i ovo je ne­ka vr­sta ven­ti­la, ali, ko­ja u su­šti­ni vi­še pu­ni ne­go što pra­zni mo­ju ener­gi­ju. Ja­ko mi pri­ja da svi­ram sa Ni­ko­li­ćem – ka­že Anić.
Kla­sič­no obra­zo­va­nje, do­da­je Ni­ko­lić, ina­če pro­fe­sor har­mo­ni­ke, isto­vre­me­no po­ma­že i od­ma­že, ka­da je u pi­ta­nju tan­go mu­zi­ka. Ka­ko ka­že, ban­do­ne­on se u Ar­gen­ti­ni do­ži­vlja­va kao na­rod­ni in­stru­ment, i ta­mo­šnji ban­do­ne­o­ni­sti po­či­nju da ga svi­ra­ju od ma­lih no­gu. Sa­mim tim su u pred­no­sti u od­no­su na Evro­plja­ne.
- U Evro­pi uglav­nom ban­do­ne­on svi­ra­ju Ar­gen­tin­ci „na pri­vre­me­nom ra­du”. No, me­ni pri­ja da se s nji­ma „bo­rim”, jer ja mo­gu da im pa­ri­ram sa bal­kan­skim šli­fom, ko­ji oni vo­le da ču­ju, ali ne umi­ju da pre­ne­su. Za­to mi­slim da će ta ne­ka bal­kan­go avan­tu­ra po­tra­ja­ti – ka­že Ni­ko­lić, na či­je kom­po­zi­ci­je „Bal­kan­go” i „Val­si­si­to vi­e­jo” je pu­bli­ka od­lič­no re­a­go­va­la.Ž.J.


Tan­go ne­ma gra­ni­ce

Ni­ko­lić je ve­o­ma po­no­san na či­nje­ni­cu da je nje­gov kvin­tet „Bel­tan­go” u Be­o­gra­du pri­je 11 go­di­na po­čeo Be­o­grad­ski tan­go fe­sti­val.
- Raz­vi­ja­mo tan­go sce­nu u Be­o­gra­du, i sreć­ni smo što su se po­ja­vi­li ne­ki mla­di lju­di, od ko­jih su ne­ki i Cr­no­gor­ci, ko­ji su tan­go sje­me do­ni­je­li ov­dje i za­po­če­li je­dan li­je­pi ljet­ni tan­go kamp u Ko­la­ši­nu, gdje do­la­ze lju­di iz ci­je­le Evro­pe. Tan­go ne­ma gra­ni­ce. Me­ne je od­veo već u pre­ko 30 ze­ma­lja. Re­ci­mo, svi­rao sam tan­go čak u ope­ri u Vi­jet­na­mu. Mi smo mo­žda na Bal­ka­nu ma­lo za­ka­sni­li, ali, za pra­vu lju­bav ni­kad ni­je ka­sno – ka­že Ni­ko­lić, do­da­ju­ći da bi vo­lio da u Pod­go­ri­ci na­stu­pi i sa kvin­te­tom „Bel­tan­go”.