Glej te­a­tar Lju­blja­na i Dječ­je ka­za­li­šte Du­bra­va pred­sta­vi­li su se ko­tor­skoj pu­bli­ci mu­zič­kom lut­kar­skom pred­sta­vom „Lu­da šu­ma”, po ide­ji, uz mu­zi­ku i re­ži­ju Pe­te­ra Ku­sa, a po mo­ti­vi­ma krat­kih pri­ča Ser­ge­ja Ko­zlo­va. Pred­sta­va iz­ve­de­na na Ljet­njoj po­zor­ni­ci na­mi­je­nje­na je naj­mla­đem uz­ra­stu dje­ce, od če­ti­ri i vi­še go­di­na, odi­sa­la je to­plim emo­ci­ja­ma pri­ja­telj­stva je­ža i me­dvje­da, nji­ho­vim do­ži­vlja­ji­ma to­kom če­ti­ri go­di­šnja do­ba u šu­mi, ko­ji su na­gla­še­ni spek­trom ra­zno­vr­snih ino­va­tor­skih in­stru­me­na­ta, ko­ji pro­iz­vo­de zvu­ke, bli­ske pri­ro­di. Sce­no­gra­fi­ja je u funk­ci­ji mu­zi­ke, ko­ja je u pr­vom pla­nu, dok se pri­ča pre­pli­će kroz mu­zič­ke ni­ti. Pri­jem­či­ve i pit­ke te­me pri­ja­telj­stva, po­vje­re­nja, usa­mlje­no­sti, to­le­ran­ci­je, ži­vot­ne ra­do­sti, dje­ca i od­ra­sli u gle­da­li­štu su i te ka­ko pre­po­zna­li i na­gra­di­li to­plim apla­u­zi­ma glum­ce - mu­zi­ča­re-lut­ka­re: An­dre­ja Đor­da­ni­ja, Bru­na Kon­te­ca, Ja­ni­va Šent­se­ra i Iva­na Sko­ka, ko­ji su ani­mi­ra­li lut­ke u iz­ra­di Sil­vi­ja Me­tel­ka, Ane Kra­va­nje i Ka­je Av­ber­sek.
– For­mu ko­ju is­tra­žu­jem zad­njih go­di­na na­zi­vam „zvuč­na ani­ma­ci­ja”, to ni­je sa­mo ani­ma­ci­ja obje­ka­ta i lu­ta­ka, isto­vre­me­no je i ani­ma­ci­ja zvu­ka. Pred­sta­ve se te­me­lje na zvu­ku, ko­ji je osnov­ni ele­ment, je­zgro ono­ga što zad­nje če­ti­ri go­di­ne ra­dim u po­zo­ri­štu. Po­sto­ji i tek­stu­al­ni pred­lo­žak, ali on se ra­đa uz mu­zi­ku i in­stru­men­te ko­je že­lim da upo­tre­bim u ne­koj pred­sta­vi, uz zvuč­nu sli­ku ko­ju osvje­šću­jem. Ra­dom na pred­sta­vi pa­ra­lel­no se gra­de i mu­zi­ka i sce­no­gra­fi­ja (mu­zič­ki in­stru­men­ti) i tekst, ako ga ima. Umje­sto uobi­ča­je­ne prak­se da mu­zič­ki bek­gra­und do­đe zad­nji u pred­sta­vi, ja ra­dim obr­nu­to, na­sto­jim da mu­zi­ku u po­zo­ri­štu us­po­sta­vim na ne­ki no­vi na­čin, obič­no je u cen­tru ovih pred­sta­va, ta­ko da su joj dru­gi ele­men­ti pod­re­đe­ni, ka­že Pe­ter Kus za „Dan”. Opro­bao se kao kon­ven­ci­o­nal­ni kom­po­zi­tor i sma­tra da ni­je mo­gu­će re­a­li­zo­va­ti sva­ku ide­ju na­ru­či­o­ca, jer ima­ju spe­ci­fič­ne že­lje ko­ji­ma se tre­ba pri­la­go­di­ti. Zbog to­ga ne­ke pred­sta­ve za ko­je ho­će da ima svu kon­tro­lu nad nji­ma, ra­di u sop­stve­noj pro­duk­ci­ji, što je fi­nan­sij­ski i or­ga­ni­za­ci­o­no pu­no te­že, ali je za­do­volj­stvo ve­će. Ma­da po­ne­kad i na­stu­pa u ne­kim svo­jim pred­sta­va­ma, ka­že da se pr­ven­stve­no osje­ća kao mu­zi­čar, iako ne­ma for­mal­no mu­zič­ko obra­zo­va­nje, s ob­zi­rom da je stu­di­rao fi­lo­zo­fi­ju.
– Ci­je­li ži­vot se prak­tič­no ba­vim mu­zi­kom, du­go sam ra­dio kao kom­po­zi­tor za po­zo­ri­šte i film, ali to je bio „obi­čan” mu­zi­čar­ski po­sao, ko­me sam pri­stu­pao kon­ven­ci­o­nal­no. To se mo­že na­u­či­ti, bez ob­zi­ra što ni­si na aka­de­mi­ji. Zad­njih go­di­na sam kre­nuo dru­gim pu­tem, kad sam po­čeo sa is­tra­ži­va­njem, iz­ra­dom i di­zaj­ni­ra­njem iz­vor­nih mu­zič­kih in­stru­me­na­ta, a za­tim sam do­šao na ide­ju da ih uklju­čim u po­zo­ri­šte. Sa­ra­đi­vao sam sa mno­gim te­a­tri­ma, a sa­da imam svo­je ne­za­vi­sno udru­že­nje u Slo­ve­ni­ji - Za­vod Fe­de­ra­ci­ja Lju­blja­na sa ko­jim sam pri­je če­ti­ri-pet go­di­na na­stu­pio na ovom Fe­sti­va­lu sa pred­sta­va­ma „Kralj pri­slu­šku­je” i „Ras­pje­va­ni za­mak”. Pe­tar Pe­ja­ko­vić je gle­dao te pred­sta­ve u Su­bo­ti­ci i od­mah nas po­zvao da do­đe­mo na ovaj fe­sti­val, ob­ja­šnja­va re­di­telj i gra­di­telj in­stru­me­na­ta. On se pred­sta­vio i iz­lo­žbom neo­bič­nih in­stru­me­na­ta „Zvuč­ni vrt” u Cr­kvi Sv. Du­ha, gdje je odr­žao i ve­o­ma za­ni­mlji­vu ra­di­o­ni­cu. Ve­o­ma ci­je­ni po­sve­će­nost Ko­tor­skog fe­sti­va­la dje­ci i stva­ra­nje za dje­cu i mla­de. Pri­pre­ma no­vu pred­sta­vu ko­ja još ne­ma na­slov, a bi­će iz­ve­de­na ka­sno u je­sen i sa Dječ­jom ka­za­li­šnom dru­ži­nom „Pin­klec” u Ča­kov­cu.
M.D.Po­po­vić


Fe­sti­val ko­ji po­štu­je dje­cu i mla­de

– Ne­što što ni­je uobi­ča­je­no na ova­kvim fe­sti­va­li­ma, ov­dje je ve­li­ka po­zi­tiv­na stra­na, što dje­cu is­po­sta­vlja svu­gdje gdje je to mo­gu­će: da ima Dječ­ji ži­ri, ko­ji ne sje­di tu for­mal­no i ne­što gla­sa na kra­ju, ne­go vo­di raz­go­vo­re na­kon pred­sta­va, da se dje­ca mo­ti­vi­šu o to­me što vi­de i ras­pra­vlja­ju o to­me, da for­mi­ra­ju svo­je sta­vo­ve kroz raz­mje­nu mi­šlje­nja sa dru­gi­ma, da im se pre­da­je ne­ka od­go­vor­nost i kroz dru­ge or­ga­ni­za­ci­o­ne stva­ri. Pu­no fe­sti­va­la ima ne­ki svoj dječ­ji ži­ri, ali ov­dje se osje­ća da to ni­je sa­mo for­mal­nost, a ni či­nje­ni­ca da je di­rek­tor mlad (Pe­tar Pe­ja­ko­vić) ni­je sa­mo fo­ra - to ima sim­bo­li­ku da se dje­cu uzi­ma s po­što­va­njem kao rav­no­prav­ne sa­go­vor­ni­ke i ozbilj­ne sa­rad­ni­ke, pri­mje­ću­je Pe­tar Kus.