Autor či­ja po­e­zi­ja pro­mi­šlja i iz­ri­če su­štin­ske eg­zi­sten­ci­jal­ne ide­je je­ste pje­snik Ra­do­ji­ca Ra­jo Bu­la­to­vić, ko­ji je zbir­ka­ma „Ro­vač­ki kle­tve­nik”, „Ne­do­der” i „Ne­pre­bol” po­tvr­dio vi­so­ke knji­žev­ne stan­dar­de. Nje­go­va po­e­zi­ja pred­sta­vlje­na je na Tri­bi­ni ,,Ri­ječ” Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re u Du­hov­nom cen­tru „Sve­ti Si­me­on Mi­ro­to­či­vi” u Pod­go­ri­ci.
- Bu­la­to­vić opje­va­va na­šu ve­li­ku epo­pe­ju, na­še pu­to­va­nje kroz isto­ri­ju i ve­li­ko stra­da­nje. U ma­lo ri­je­či svje­do­či ka­ko je od­ra­stao u do­ba ka­da je Go­spod bio prog­nan iz na­ših ži­vo­ta. To je naj­du­blja Bu­la­to­vi­će­va po­ru­ka. Knji­ga ,,Ne­pre­bol” za­o­kru­žu­je auto­ro­vo pje­snič­ko tra­ga­nje za smi­slom. Osje­ća se če­žnja za Bo­gom, što nje­go­voj po­e­zi­ji da­je te­ži­nu i zna­če­nje – ri­je­či su knji­žev­ni­ka Bu­di­mi­ra Du­ba­ka. On je do­dao da je ri­ječ o po­e­zi­ji ti­hog čo­vje­ka ko­ji se ni­je lak­tao i na­me­tao gla­snim go­vo­rom ka­ko bi za­u­zeo mje­sto ko­je mu kao pje­sni­ku pri­pa­da.
- Čest mo­tiv Bu­la­to­vi­će­ve po­e­zi­je je­ste mo­tiv strep­nje od smr­ti. On u svo­joj po­e­zi­ji ne­pre­kid­no va­ri­ra mo­ti­ve dje­tinj­stva, za­vi­ča­ja, oca i maj­ke, lju­ba­vi pre­ma sop­stve­nom na­ro­du... Sve to je ta­ko sa­op­šte­no da se či­ni kao da je ta po­e­zi­ja ne­ka vr­sta ele­gi­je nad in­di­vi­du­al­nom i ko­lek­tiv­nom sud­bi­nom na­ro­da ko­me pri­pa­da – ka­zao je Du­bak.
Pred­sjed­nik Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re No­vi­ca Đu­rić, ka­zao je da mu je iz­u­zet­no za­do­volj­stvo što UKCG pro­mo­vi­še Bu­la­to­vi­će­vo stva­ra­la­štvo u tre­nut­ku ka­da se ob­na­vlja nje­gov rad.
- Na­red­ne go­di­ne UKCG sla­vi 70 go­di­na po­sto­ja­nja, kao i ča­so­pi­sa ,,Stva­ra­nje”. To je bi­lje­žnik svih slo­va ko­ja su se po­ja­vi­la u po­sljed­njih 70 go­di­na u Cr­noj Go­ri. Ona­ko ka­ko je ,,Stva­ra­nje” bi­lje­ži­lo knji­žev­nu pe­ri­o­di­ku u Cr­noj Go­ri, ta­ko je i Bu­la­to­vić u knji­zi ,,Ne­pre­bol” sta­vljao me­đa­še na mje­sta gdje je bio i oda­kle je do­la­zio, ona­ko bi­stro, kri­stal­no, bez i jed­ne su­vi­šne ri­je­či – ka­zao je Đu­rić do­da­ju­ći da je oči­gled­no da je Bu­la­to­vić ozbilj­no ra­dio na ovoj knji­zi, ko­ja je ,,la­ga­na u ka­zi­va­nju, a mu­dra u ono­me što od­zva­nja u na­šim ču­li­ma”.
Knji­žev­nik An­dri­ja Ra­du­lo­vić ka­zao je da Ra­do­ji­ca Ra­jo Bu­la­to­vić pri­pa­da ma­lom kru­gu skrom­nih, ti­hih, ne­na­me­tlji­vih i da­ro­vi­tih lju­di ko­ji ,,ži­vo­tom pi­šu svo­je knji­ge”.
- Nje­gov je­zik u pje­smi je re­du­ko­van, ta­ko da po onoj sta­roj ,,ri­je­či­ma bu­de ti­je­sno, a mi­sli­ma ši­ro­ko”. Bu­la­to­vić zna da po­e­zi­ja ni­ko­me ne pra­šta. Za­to je on strog pre­ma svo­joj ri­je­či zna­ju­ći da u pje­smu ne mo­že baš sve, sva­šta i sva­ko – ka­zao je Ra­du­lo­vić. On je do­dao da Bu­la­to­vić ni­ka­da ni­je po­vu­kao za ru­kav ni jed­nog kri­ti­ča­ra, pi­sca ili no­vi­na­ra, da ne­što ka­žu ili na­pi­šu o nje­go­vom dje­lu.
- On de­ce­ni­ja­ma pi­še svo­ju pje­smu ne na­tru­niv­ši ni­ko­me vo­du, a sve u skla­du sa eti­kom ko­ju je na­sli­je­dio od svo­jih ču­ve­nih i če­sti­tih pre­da­ka ko­ji se upi­sa­še u svi­je­tle stra­ni­ce cr­no­gor­ske isto­ri­je – za­klju­ču­je Ra­du­lo­vić.
Autor je is­ta­kao da su mu svje­ti­o­ni­ci u knji­žev­no­sti bi­li Vuk Ka­ra­džić i Nje­goš, a da su mu me­đu omi­lje­nim pi­sci­ma Du­šan Va­si­ljev, Ma­ti­ja Beć­ko­vić, Le­so Iva­no­vić, De­san­ka Mak­si­mo­vić i dru­gi...
Mo­de­ra­tor ve­če­ri bi­la je pje­sni­ki­nja i ured­ni­ca tri­bi­ne ,,Ri­ječ” Mi­li­ca Kralj, dok je sti­ho­ve iz zbir­ke ,,Ne­pre­bol” či­ta­la glu­mi­ca La­la No­va­ko­vić.A.ĆU­KO­VIĆ


Ri­je­či kao me­lem

- Raz­go­va­ra Ra­jo Bu­la­to­vić i sa čo­ko­ti­ma vi­no­ve lo­ze, sa lju­tim tra­va­ma tra­že­ći li­je­ka za se­be i svo­ju ri­ječ, svo­ju pje­smu. Nje­go­va ri­ječ je zna­lač­ki upo­tri­je­blje­na kao me­lem za mno­ge vi­dlji­ve i ne­vi­dlji­ve ra­ne. Za­to je Ra­jo Bu­la­to­vić, do­bri vi­dar, čo­vjek vi­no­gra­dar i vi­nar ko­ga lju­di vo­le. Znam da bi Bu­la­to­vić dao vi­še po­e­zi­ji da je imao vre­me­na da se njo­me vi­še ba­vi – ka­zao je An­dri­ja Ra­du­lo­vić.