No­va knji­ga „Drh­taj u pru­tu”, pje­sni­ka Go­ra­na Da­ni­lo­vi­ća, ko­ju je ob­ja­vi­la „No­va knji­ga”, na­sta­vi­la je ta­mo gdje je pje­snik stao pret­hod­nom knji­gom „Ri­je­či i re­či”. To pa­žlji­vom či­ta­o­cu na­go­vje­šta­va autor na nul­toj stra­ni na­pi­sav­ši „Ri­je­či i re­či II”, ka­že knji­žev­nik i no­vi­nar No­vi­ca Đu­rić.
– Knji­ga osim što je ilu­stro­va­na i teh­nič­ki sa­vr­še­no ure­đe­na, jed­na je cje­li­na, pa sto­ga i ni­je po­di­je­lje­na u ci­ku­se. Jed­no­stav­no, ta­kvu vr­stu uobi­ča­je­ne di­o­be pje­snik je s pra­vom iz­bje­gao, jer ka­ko po­di­je­li­ti jed­nu mi­sao, ono od če­ga je sat­ka­na du­ša čo­vje­ka, strah, zeb­nja, slut­nja, po­ka­ja­nje, gri­jeh i opet lju­bav. Tek da ni­je gri­je­ha, ka­ko bi spo­zna­li bez­gre­šnost, pa je s to­ga pje­sni­ci­ma pje­sma jag­nje Bož­je ko­je pri­no­se kao bez­gre­šno za­če­će du­še. Mo­žda s ovom, vi­še di­le­mom, že­lim da moj skrom­ni za­pis o knji­zi „Drh­taj u pru­tu” poč­nem s kra­ja knji­ge gdje Da­ni­lo­vić Go­spo­du pri­no­si „tu­đe sr­ce”, ono pje­snič­ko, ono ko­je is­pa­šta, bo­li, sr­ce-drh­taj, sr­ce-ubi­cu, sr­ce-iz­daj­ni­ka i na kra­ju pje­snič­ko sr­ce iz­gna­ni­ka. A sr­ce-ti­ši­ne pod­jed­na­ko tre­pe­ri i u sr­ni i u vu­ku na ko­ri­ca­ma ove knji­ge – ka­že Đu­rić.
On uka­zu­je na po­če­tak u knji­zi, gdje nam se iza po­sve­te „Sje­na­ma mo­je maj­ke” pri­ka­zu­je lik pje­sni­ko­ve sta­ri­ce sa po­gle­dom ko­ji pra­ti „če­do nje­no”, ona­ko ka­ko je to Bo­gom da­no.
– Da­ni­lo­vić u pje­sma­ma Prut nad vo­dom, Ot­ku­ni, Obi­li­ću, Ga­vri­lo, Ska­dar pu­sti, Ru­si­ja do Zej­tin­li­ka is­po­vi­je­da, vri­je­me, isto­rij­ske do­ga­đa­je, i tra­ži od­go­vor od Otadž­bi­ne ko je u nje­nom gro­bu „mr­tvi spo­koj ili mo­žda moj ži­vi strah”. Isti­na, Da­ni­lo­vić zna šta se i ka­da zbi, ko i ka­ko je ma­hao sa­bljom i pa­lio og­njem i to­me se ne pre­da­je, već tra­ga do­kle je do­spio ta­las na­kon što spu­sti prut na vo­di. Zna autor ove knji­ge ka­ko se pje­va ča­sti, ka­ko se pje­va slo­bo­di i pri­zna­je ka­ko je ostao po­ra­žen pred sa­zna­njem, da su se mno­ge ve­li­ke ide­je, ve­li­ka dje­la, do­bro­mi­ri­sni­ce na­rod­nog pam­će­nja iz­gu­bi­le. U pje­smi, ko­ju sma­tram ve­li­kom, „Ska­dar pu­sti” („Svi smo iz­gi­nu­li/ Po­bi­je­di­la je pu­sta smrt”/). Osta­la je po­tka za even­tu­al­no ne­ke dru­ge sti­ho­ve­zni­ce – na­vo­di Đu­rić.
On je do­dao da ga je Da­ni­lo­vić „osta­vio bez ri­je­či, bez pra­va da bi­lo šta ka­že” o pje­smi „Ga­vri­lo”, a ona gla­si: „Je­si/ I ne­ka si”.
– I tu se ne­gdje, na­kon mol­be, „Ne daj nas kle­tvi Vla­di­ko” /Vla­di­ko/, Da­ni­lo­vić su­sreo sa pje­snič­kom kr­vo­i­spi­sni­com Ga­vri­la Prin­ci­pa „Sa­ra­je­vo, 1914.” gdje slo­bo­dar, pje­snik či­joj se ru­ci po­zla­ti­lo pje­va: „Ko ho­će da ži­vi nek mre,/ Ko ho­će da mre nek ži­vi”. A ono maj­či­no oko sa po­čet­ka knji­ge vi­di u isto­i­me­noj pje­smi ka­ko će ne­sta­ti svi­je­ta, cvi­je­ta, va­tre, sre­će - sve­ga osim bo­la ko­ji u ko­ma­de po­ki­da na­še ner­ve, tra­je, bo­li i ži­vi svoj kraj, „svr­še­tak u ž od ži­vo­ta” /Ž/. A ko ni­je imao „svo­ga le­da” ni­ka­da i ne­će po­že­lje­ti da stu­de­ni ne­sta­ne, a Da­ni­lo­vi­će­va stu­den iz­bi­ja iz mno­gih sti­ho­va – ka­že Đu­rić.
Me­đu pje­snič­kim knji­ga­ma, do­da­je on, sko­ro da ne­ma pje­sme u ko­joj se ne­kom i ne­če­mu ne mo­li­mo, naj­če­šće Go­spo­du da nam usli­ši že­lju, ali u pje­smi Bo­go­ja­vlja­nje nje se Da­ni­lo­vić od­re­kao.
– No, ako se nje od­re­kao ni­je za­bo­ra­vio ka­ko je le­tio ne baš vi­čan le­tu, ka­ko je le­te­ći sti­zao do is­to­ka, ka­ko je pre­li­je­tao „knji­gu sta­ro­stav­nu” i ka­ko u tim pod­ne­be­si­ma pro­li­je­će i „ri­ječ po ko­ja”. Če­sto se de­si, za­što ne re­ći naj­če­šće, pje­sni­ku da za­pla­če i to ma­nje bo­li, ali Da­ni­lo­vi­će­ve su­ze su u oči­ma že­ne ko­ju vo­li, za­to se i uz­di­že da joj se do­pad­ne. I ne ža­li da u gra­du po­ru­še­nih že­lja bu­de une­sen s ra­na­ma Ahi­le­ja. Jer pje­snik ne pri­zna­je bol ko­ji li­je­či, već bo­lu­je, ka­ko pje­va, „dav­ne raz­go­vo­re”. A mo­žda se u toj emo­tiv­noj uza­lud­no­sti Da­ni­lo­vić po­ku­ša­va di­je­lom skri­ti, jer lju­bav je još dr­vo ko­je za tren „sev­ne u drv­ce”. Pa lju­bav i je­ste tren, blje­sak u na­sta­ja­nju, ali i za­kle­tva da sa gu­bi­li­šta ni­ka­da ne­će za­pje­va­ti „i ni­šta, ni­šta” – re­kao je Đu­rić.
Či­ni se, na­vo­di Đu­rić, da je pri kra­ju či­ta­nja knji­ge, onih pje­sa­ma ko­je is­pi­su­je sve lje­po­te i gri­je­he lju­ba­vi, za­stao upi­tan.
– Da li je pje­snik do te mje­re smio bio iskren? Jer, to što se ka­že pje­smi ne smi­je i lju­ba­vi. Da­ni­lo­vić je­ste. Htje­lo mu se. „Je­si/ I ne­ka si” – za­klju­čio je Đu­rić.