Dvo­dnev­na ma­ni­fe­sta­ci­ja po­sve­će­na knji­žev­ni­ku Bo­ri­sla­vu Pe­ki­ću za­vr­še­na je po­sje­tom uče­sni­ka kom­plek­su Vu­ko­vog spo­me­ni­ka u šav­nič­kom se­lu Pet­nji­ca, gdje je pre­da­va­nje o naj­zna­čaj­ni­jem srp­skom pi­scu 20. vi­je­ka odr­ža­la prof. dr Li­di­ja To­mić. Pe­ki­će­vo po­ri­je­klo, ka­za­la je ona, je­ste u Drob­nja­ci­ma i on ima ja­snu svi­jest o to­me, ali o svom iden­ti­te­tu. U pi­smu upu­će­nom Bo­ri­sla­vu Mi­haj­lo­vi­ću Mi­hi­zu Pe­kić je na­pi­sao da je „srp­ski pi­sac iz Cr­ne Go­re” i na­da­lje, „pi­sac ko­ji je le­vom u ci­pe­lu obu­ve­nom no­gom pre­ko­ra­čio Du­nav, a de­snom u be­lim ča­ra­pa­ma si­šao s br­da, po­što­va­lac Za­pa­da i nje­go­ve tra­di­ci­je a sin Evro­a­zi­je, de­mo­kra­ta po opre­de­lje­nju a so­ci­jal­de­mo­kra­ta po du­žno­sti, ar­hi­var-isto­ri­čar po stra­sti a knji­žev­nik po po­tre­bi, hlad­no­kr­van po po­na­ša­nju a hi­ste­rik u mi­šlje­nju”, s vi­so­kom mje­rom „bur­žo­a­skog men­ta­li­te­ta” u svom po­na­ša­nju i op­ho­đe­nju.
- Idu­ći za njim, da­nas se vra­ća­mo u za­vi­čaj nje­go­vog oca Vo­ja, ko­jeg su 1941, kao „na­čel­ni­ka Uprav­nog odje­lje­nja biv­še ba­no­vi­ne”, ita­li­jan­ske vla­sti pro­tje­ra­le iz Cr­ne Go­re. S is­ku­stvom prog­na­ni­ka, Pe­ki­ći su se na­šli u Ba­no­vi­štu, u ju­žnom Ba­na­tu, do 1945. go­di­ne, ka­da su se pre­se­li­li u Be­o­grad. Nji­hov od­la­zak je bio po­slje­di­ca pro­tje­ri­va­nja, kao što je Pe­ki­ćev od­la­zak u Lon­don, bio nje­gov iz­bor. I u za­tvo­ru, Pe­kić je bi­rao slo­bo­du, jer je uvi­jek imao „vla­sti­ti krug” iz ko­ga je iz­ve­den u za­tvor, i „krug”, ko­ji je i u za­tvo­ru, „ostao... čvr­stom osno­vom osje­ća­nja ne­po­vre­di­vo­sti, pa, vje­ru­jem, i stvar­nog ot­po­ra ko­ji sam pru­žao”, na­ve­la je prof. dr To­mić.
Dva­de­se­ti vi­jek je za Pe­ki­ća bio „sto­lje­će ide­o­lo­škog i fi­zič­kog na­si­lja”, a, ka­za­la je ona, ra­ni­je do­ba, na pri­mjer „unu­tra­šnji ži­vot Vi­zan­ti­je”, „epi­zo­da uni­ver­zal­nih po­du­dar­no­sti jed­ne za­tvo­re­ne ljud­ske isto­ri­je”. Iz­me­đu Lon­do­na i Be­o­gra­da, Be­o­gra­da i Lon­do­na, i ši­re, is­ta­kla je prof. dr To­mić, ostva­ri­la se knji­žev­nost ko­ju shva­ta „vi­še spi­ri­ti­stič­ki ne­go isto­ri­o­graf­ski”, ka­da ka­že: „Oži­vlja­va­nje isto­ri­je djelo je Ma­gi­je, ni­je Na­u­ke. Fak­ta su šmin­ka. Šmin­ka li­ce či­ni vi­dlji­vim, ali ga ne stva­ra. Ako pi­sac ne posjeduje lo­zin­ku vas­kr­se­nja, ono „– Usta­ni i ho­di!” pro­iz­ve­šće ani­mi­ra­ni, a ne pra­vi ži­vot, le­ši­nu ko­ja se kre­će, no ne ži­vi. Li­či­će to na pro­šlost, ali pro­šlo­sti ne­će bi­ti”.
- Pe­kić je iza­brao knji­žev­nost da bu­de „me­di­jum” eg­zi­sten­ci­jal­nog is­ku­stva, a knji­žev­nost Pe­ki­ća da ob­je­di­ni duh li­te­ra­tu­re i duh bi­ća u vre­me­nu, zbog če­ga nje­gov po­vra­tak pro­šlo­sti uvi­jek zna­či po­gled u bu­duć­nost. U toj mje­ri ne mo­že­mo su­di­ti o Pe­ki­ću odvo­je­no, u svom i dru­gom vre­me­nu, osim na cje­lo­vit na­čin ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va tek­stu­al­nost kao mje­ru po­sto­ja­nja. Sto­ga, mje­sto Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća je u vr­ho­vi­ma srp­ske knji­žev­no­sti i tra­di­ci­ji pi­sa­ca, či­je dje­lo, ime­nom „ve­li­ke li­te­ra­tu­re”, sa­dr­ži vri­jed­nost „ogrom­nog zna­ča­ja” ko­je se mje­ri „onim ste­pe­nom stra­sti i odu­še­vlje­nja ko­je je dje­lo u sta­nju da iza­zo­ve kod či­ta­la­ca knji­ge”. Ugled Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća po­či­va i na „upli­vu” ko­je knji­žev­no dje­lo mo­že da ima na či­ta­o­ca. Mi­sao Po­la Va­le­ri­ja o to­me da do­bra knji­ga u bu­duć­no­sti mo­že po­sta­ti „sve­ta knji­ga” po­tvr­đu­je i pri­mjer Pe­ki­će­vih dje­la ko­ja sve vi­še po­sta­ju „knji­ge su­tra­šnji­ce”, ka­za­la je iz­me­đu osta­log prof. dr To­mić.
Da­ne po­sve­će­ne Pe­ki­ću or­ga­ni­zo­va­li su Ma­ti­ca srp­ska - Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri, Am­ba­sa­da Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, Stu­dij­ski pro­gram za srp­ski je­zik i ju­žno­slo­ven­ske knji­žev­no­sti Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Nik­ši­ću, a u po­sje­ti kom­plek­su Vu­ko­vog spo­me­ni­ka ima­li su po­dr­šku i šav­nič­kog Cen­tra za kul­tu­ru.B.B.