- Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Nov­go­rod­ska re­pu­bli­ka je pro­pa­la za­to što je ta­ko že­lje­la Mo­skva, ko­ja je oja­ča­la, a i sva osta­la Ru­si­ja, ko­ja je još odav­no pa­žlji­vo i sa opre­zom pra­ti­la „za­pad­nja­ke” u Nov­go­ro­du, po­sma­tra­la nji­ho­vo po­na­ša­nje i ne­u­o­bi­ča­je­no vla­da­nje na­ro­dom, odr­ža­va­ju­ći ti­je­sne ve­ze sa ka­to­li­ci­ma.
Od­re­đe­ni raz­lo­zi za sum­nju Mo­sko­vlja­na su po­sto­ja­li. Na sa­mom kra­ju po­sto­ja­nja re­pu­bli­ke i uoči ra­za­ra­nja gra­da od stra­ne ve­li­kog kne­za Iva­na III, gra­đa­ni Nov­go­ro­da su se po­di­je­li­li na dva ta­bo­ra. Ne­za­do­volj­ni svo­jim bo­lja­ri­ma, ni­ži slo­je­vi dru­štva u gra­du su se okre­nu­li Mo­sko­vlja­ni­ma, a ve­li­ki dio bo­ljar­stva se ti­je­sno po­ve­zao sa li­tvan­skim kra­ljem Ka­zi­mi­rom i ozbilj­no raz­mo­trio mo­guć­nost o pre­la­sku na nje­go­vu stra­nu.
U ju­nu 1471. go­di­ne nov­go­rod­ski bo­lja­ri su na­pra­vi­li čak i spo­ra­zum sa Li­tva­ni­jom, a naj­va­žni­ja tač­ka se od­no­si­la na oba­ve­zu kra­lja da sa svo­jom voj­skom za­šti­ti Nov­go­rod od Mo­skve. Ka­zi­mir se sa svo­je stra­ne oba­ve­zao da na­pra­vi do­go­vor sa Ta­ta­ri­ma i pot­stak­ne ih da po­no­vo vr­še na­pa­de na Ru­se, me­đu­tim, br­za re­ak­ci­ja mo­skov­ske voj­ske je spri­je­či­la za­klju­či­va­nje spo­ra­zu­ma i Li­tva­ni­ja je ovog pu­ta od­lu­či­la da iz­bjeg­ne su­kob.
Auto­ri mno­gih ru­skih lje­to­pi­sa gle­da­ju na Nov­go­ro­đa­ne kao na ot­pad­ni­ke i za­vje­re­ni­ke. Po mi­šlje­nju jed­nog od lje­to­pi­sa­ca, Nov­go­ro­đa­ni su go­ri čak i od mno­go­bo­ža­ca. On pi­še: „Od isko­na Pa­ga­ni ni­je­su zna­li za Bo­ga, a ti Nov­go­ro­đa­ni su ta­ko du­go bi­li hri­šća­ni i na kra­ju su po­če­li da se pri­kla­nja­ju La­ti­ni­ma i za­to ve­li­ki knez Ivan ni­je htio da ih po­ko­ri kao hri­šća­ne, već kao stran­ce i ot­pad­ni­ka”.
Ta­kvo mi­šlje­nje o Nov­go­ro­du je bi­lo ve­o­ma ras­pro­stra­nje­no u tim vre­me­ni­ma. U dru­gom lje­to­pi­su pi­še: „Na­rod se sam do­bro­volj­no i ma­sov­no oku­pljao i išao na nov­go­rod­sku ze­mlju za za­ra­dom, jer je nji­ho­va ze­mlja bi­la ra­zo­re­na i opljač­ka­na...”
Po­ra­ziv­ši Nov­go­ro­đa­ne i osvo­jiv­ši Nov­go­rod 1478.go­di­ne, Mo­skva je sve­ča­no pro­gla­siv­ši svo­ju vlast nad nji­ma i vra­tiv­ši pra­vo­sla­vlje, pri­je sve­ga uni­šti­la dva naj­o­mra­že­ni­ja za njih nov­go­rod­ska „izu­ma”. Zvo­no, ko­je je ne­kad po­zi­va­lo na vi­je­ća­nje i oku­plja­lo sve ov­da­šnje re­pu­bli­kan­ce na za­jed­nič­ki zbor, vlast je „uhap­si­la”, a je­di­nu ka­to­lič­ku cr­kvu u Ru­si­ji sru­ši­la.
U lje­to­pi­si­ma je ob­ja­šnje­no da je ru­še­nje cr­kve, u stva­ri, „re­li­gi­o­zno osvje­šće­nje Ru­sa” i to su pri­pi­si­va­li „nat­pri­rod­noj si­li, kao ka­znu za to što je ona (ka­to­lič­ka cr­kva) sme­ta­la pra­vo­slav­nom hra­mu Sve­tog Jo­va­na Pre­te­če i što su na spolj­noj stra­ni cr­kve bi­le na­sli­ka­ne iko­ne Spa­si­te­lja i ne­kih sve­ta­ca sa ci­ljem od­vra­ća­nja Ru­sa od pra­vo­sla­vlja”.
U tim vre­me­ni­ma ta za­ma­glje­na ar­gu­men­ta­ci­ja je bi­la ubje­dlji­va za ve­ći­nu sta­nov­ni­štva. Ra­za­ra­nje „pro­za­pad­nog” Nov­go­ro­da sa nje­go­vim re­pu­bli­kan­skim men­ta­li­te­tom, na­či­nom ra­da i ži­vlje­nja i vjer­skom to­le­rant­no­šću, za ve­ći­nu Ru­sa to je bi­lo oprav­da­no.
Pri­mjer Nov­go­ro­da je po­stao svo­je­vr­stan „bi­jeg” u bu­duć­nost. Bje­gun­ce su su­sti­gli i že­sto­ko ka­zni­li. Ne­za­vi­snom Nov­go­ro­du je na­re­đe­no da ubu­du­će ide uko­rak sa osta­li­ma, da ne iz­la­zi iz stro­ja i ne po­ka­zu­je svo­je su­vi­šne ini­ci­ja­ti­ve.
Po­sli­je slo­ma Nov­go­rod­ske re­pu­bli­ke, sve us­po­sta­vlje­ne ve­ze sa Za­pa­dom su bi­le pre­ki­nu­te na du­gi pe­ri­od. Mo­skva je si­lom iz Nov­go­ro­da ise­li­la sve lo­kal­ne bo­lja­re i tr­gov­ce i na nji­ho­va mje­sta na­se­li­li mo­skov­ske ple­mi­će i tr­gov­ce. Ni­je im bi­lo pri­jat­no da se ugle­da­ju na ka­to­lič­ki Za­pad, pa su u Nov­go­ro­du po­če­li ubr­za­no da gra­de pra­vo­slav­ne cr­kve i uop­šte pre­u­re­đu­ju sve, po­čev­ši od uli­ca i za­vr­šiv­ši sa pi­jač­nim pro­dav­ni­ca­ma i skla­di­šti­ma za bra­šno, u stva­ri, ka­ko se to ra­di na mo­skov­ski „je­di­no is­pra­van” na­čin.
Upo­re­do sa tim, shva­ta­ju­ći da u mno­go­me za­o­sta­ju za Za­pa­dom i ima­ju po­tre­bu za nji­ho­vim zna­njem i obra­zo­va­njem, Mo­skva se ni­je spre­ma­la da sa­svim pre­ki­ne sve ve­ze sa stran­ci­ma. Sa­mo je ona do­ni­je­la čvr­stu od­lu­ku da sve te kon­tak­te sta­vi pod svo­ju stro­gu kon­tro­lu.
Ta­kav kurs je od­re­di­la no­va isto­rij­ska si­tu­a­ci­ja i no­vi spolj­no­po­li­tič­ki pri­laz, ko­ji je za­cr­tao Ivan III.
Za vri­je­me vla­da­vi­ne Iva­na III na sce­ni je ve­o­ma ak­tiv­na spolj­na po­li­ti­ka. Baš on za­po­či­nje slo­že­ne di­plo­mat­ske od­no­se sa Za­pad­nom Evro­pom. Me­đu­sob­ne su­ko­be i gra­đan­ske ra­to­ve smje­nju­ju ra­to­vi iz­me­đu na­ro­da, ko­ji su iza­zi­va­ni zbog dr­žav­nih i op­šte­na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa. U tim vre­me­ni­ma Mo­skva stal­no ra­tu­je sa Polj­skom, Li­tva­ni­jom i Njem­ci­ma.
Po mi­šlje­nju mno­gih is­tra­ži­va­ča, po­što se po­no­vo vra­ti­la vje­ra u sop­stve­ne sna­ge, Ru­si su mo­ra­li da raz­mi­sle i o to­me da sve ru­ske te­ri­to­ri­je, ko­je su ote­te ra­tom i pa­le u ru­ke Li­tva­ni­je i Polj­ske, vra­te pod kon­tro­lu mo­skov­skog go­spo­da­ra kao le­gal­nu svo­ji­na od isko­na, jer pri­pa­da Ru­si­ma. Osim te­ri­to­ri­ja, ko­je je Mo­skva ob­je­di­ni­la u jed­nu cje­li­nu i ko­ja je do­bi­la ime Ve­li­ko­ru­si­ja, osta­la je još Ma­lo­ru­si­ja, biv­ša Ki­jev­ska Ru­si­ja i Bje­lo­ru­si­ja i te te­ri­to­ri­je su bi­le na za­pa­du Ru­si­je.
U tom istom vre­men­skom pe­ri­o­du, osna­že­na Mo­skov­ska dr­ža­va, pa­žlji­vo gle­da­ju­ći oko se­be, već ta­da po­či­nje da raz­mi­šlja o ve­ćem. Na is­to­ku su bi­la bes­kraj­na pro­stran­stva po­god­na za na­se­lja­va­nje, na ju­gu su za­no­sno ta­la­si uda­ra­li o oba­le Cr­nog mo­ra, a na za­pa­du, pre­pre­čiv­ši pro­laz Ru­si­ma pre­ma Bal­ti­ku i Za­pad­noj Evro­pi, su sta­ja­le čvr­ste kao sti­je­na: Polj­ska, Li­tva­ni­ja i Šved­ska, ko­je se ni­je­su baš po­ka­za­le kao ne­po­bje­di­vi pro­tiv­ni­ci.
(Na­sta­vi­će se)