-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Lo­gor Ne­ži­der, dru­ga­či­je zvan i „Car­ski i kra­ljev­ski in­ter­nir­ski lo­gor u Ne­ži­de­ru“, na­la­zio se u sje­ver­nom di­je­lu austrij­ske po­kra­ji­ne Bur­gen­land, na oba­li Ne­ži­der­skog je­ze­ra...
For­mi­ran je u sta­roj ka­sar­ni hu­sar­skog pu­ka, po nje­go­vom od­la­sku na front, kra­jem lje­ta 1914. go­di­ne. Po­sled­nji lo­go­raš iza­šao je 31. ok­to­bra 1918. go­di­ne.
U lo­gor je ušlo 14.500 sr­bi­jan­skih i cr­no­gor­skih mu­če­ni­ka, a ži­vu gla­vu iz­vu­klo 4.500.
Pr­vo su bi­li smje­šte­ni star­ci i že­ne i dje­ca iz Azbu­ko­vi­ce, Ma­čve, Po­ce­ri­ne i Po­sa­vi­ne, sa ma­lim bro­jem rat­nih za­ro­blje­ni­ka, iz pr­vog upa­da Austro­u­ga­ra u Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru. Za nji­ma su pri­sti­za­li srp­ski in­ter­nir­ci iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, Hr­vat­ske i Bo­ke ko­tor­ske, ko­ji su ta­da bi­li austro­u­gar­ski gra­đa­ni.
Naj­ve­ći pri­liv lo­go­ra­ša de­sio se po oku­pa­ci­ji Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, po­čet­kom 1916. go­di­ne.
U ovom lo­go­ru uslo­vi su bi­li ne­što bo­lji ne­go u osta­lim. Rad­ne sna­ge je bi­lo mno­go vi­še ne­go što su austro­u­gar­ske vla­sti mo­gle za­po­sli­ti. Mu­škar­ci su ra­di­li na ure­đe­nju i pro­ši­re­nju lo­go­ra, is­to­va­ru va­go­na, pre­no­su te­re­ta... Že­ne su, uglav­nom, ra­di­le u ku­hi­nja­ma, pra­le voj­nič­ko ru­blje, pra­vi­le ulo­ške za obu­ću, sla­ma­ri­ce... Sta­ri­ja dje­ca su bi­la „po­sil­ni mom­ci“ lo­gor­skim ofi­ci­ri­ma.
Dje­ca su bi­la smje­šte­na u odvo­je­nim pro­sto­ri­ja­ma od svo­jih ro­di­te­lja, i spa­da­la u po­seb­ne gru­pe za pre­va­spi­ta­va­nje.
Kao u svim lo­go­ri­ma, i u ovom su lo­go­ra­ši mu­če­ni, ma­sov­no ubi­ja­ni, što od met­ka, što od gla­di, tr­bu­šnog ti­fu­sa i dru­gih bo­le­šti­na. Po tvr­đe­nju pre­ži­vje­lih lo­go­ra­ša, kao što je re­ci­mo, Kri­vo­ka­pić (1976), „smrt­nost je uzi­ma­la ma­ha kra­jem 1915. go­di­ne“.
Te­ška glad ih je mo­ri­la po­čet­kom 1916. go­di­ne. Dnev­no je umi­ra­lo po osam­de­set lju­di. Mi­sli­li su sa­mo o hle­bu...
Ko­man­dant lo­go­ra bio je Ju­li­jus Vajn­gra­ber, na­pra­sit čo­vjek, ta­ko da je dr Grin­fild, pod nje­go­vim pri­ti­skom mo­rao da mi­je­nja di­jag­no­zu pre­mi­nu­lih. Di­jag­no­zu „iz­glad­nje­lost“, pre­i­na­ča­vao je u „iz­nu­re­nost sr­ca“.
Iako se, pre­ma pi­sa­nju Mi­la­di­na Ni­ko­li­ća Ra­sin­skog (1919), opi­rao ko­man­dan­tu go­vo­re­ći: „Za­što mi ša­lje­te lju­de u bol­ni­cu? Ja sam učio da li­je­čim lju­de od bo­le­sti, a ne od gla­di.“
Lo­gor­ska ka­sar­na ima­la je tri blo­ka. Po­red voj­nič­kih so­ba, kan­ce­la­ri­ja, ma­ga­ci­na, kan­ti­ne, am­bu­lan­te, ku­pa­ti­la. Sva tri su ima­la i ko­nju­šni­ce u ko­ji­ma su bi­li smje­šte­ni in­ter­nir­ci. Sa­mo su in­te­lek­tu­al­ci i sve­šte­ni­ci bi­li smje­šte­ni u voj­nič­kim so­ba­ma.
U ovom lo­go­ru bi­le su i po­zna­te srp­ske lič­no­sti, kao što su: Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić, ču­ve­ni na­uč­nik, Si­ma Pan­du­ro­vić, pje­snik, Je­li­sa­ve­ta Na­čić, pr­va že­na ar­hi­tek­ta u Sr­bi­ji, go­spo­đa Bi­nač­ki sa dvo­je dje­ce, dr Mi­lo­rad Ne­delj­ko­vić...
Ka­ko na­vo­di Ar­či­bald Rajs, ve­li­ki pri­ja­telj srp­skog na­ro­da (1919), „... U Ne­ži­de­ru je bi­lo 160 srp­skih sve­šte­ni­ka“, pa su ba­ra­ku, u ko­joj su bo­ra­vi­li, na­zva­li „po­pov­ska ba­ra­ka“.
Do pro­lje­ća 1915. go­di­ne lo­gor je bio pro­ši­ren iz­grad­njom ve­li­kog na­se­lja sa ba­ra­ka­ma, u ko­ji­ma su bi­li eta­žni le­ža­je­vi, od ko­jih je sva­ka mo­gla da pri­mi tri­sta lju­di, a cio lo­gor bio je ogra­đen vi­so­kim i gu­stim po­ja­som bo­dlji­ka­ve ži­ce. No­ću osvi­je­tljen i spo­lja i iz­nu­tra ja­kim pe­tro­maks-lam­pa­ma, po­sta­vlje­nim na vi­so­ke stu­bo­ve.
Ipak, ve­li­ka smrt­nost na­glo je ši­ri­la gro­blje na Ka­va­li­ji. Od lo­go­ra je bi­lo uda­lje­no po­la sa­ta ho­da.
Pre­ma svje­do­če­nju Kri­vo­ka­pi­ća, ko­ji je pri­su­stvo­vao sa­hra­ni i svo­je maj­ke, „po dva­de­set le­še­va str­pa­no je u jed­nu ra­ku. Po­koj­ni­ci su sa­hra­nji­va­ni pro­sto kao ži­vo­tinj­ske le­ši­ne: bez ope­la i pri­ka­de, bez pre­li­va ka­pljom za­vjet­nog pi­ša, bez sim­bo­la hri­šćan­stva na gro­bu“.
Sa­mo su na hum­ka­ma bi­le po­sta­vlje­ne ta­bli­ce, na ča­mo­vim le­tva­ma, sa nat­pi­si­ma „20 srp­skih ci­vi­la“, ko­je je br­zo zub vre­me­na uni­štio. Na gro­blju su, 1924. go­di­ne, pre­ži­vje­li lo­go­ra­ši, do­bro­volj­nim pri­lo­zi­ma po­di­gli spo­me­nik, u vi­du pi­ra­mi­de, sa ure­za­nim kr­stom i za­pi­som.
Usled ne­bri­ge ju­go­slo­ven­skih vla­sti, bur­gen­land­ski zva­nič­ni­ci su 1953. go­di­ne odo­bri­li da se ovo gro­blje pre­o­re. Iz­o­ra­ne ko­sti su pre­mje­šte­ne u za­jed­nič­ku ko­stur­ni­cu na grad­sko ne­ži­der­sko gro­blje, za­jed­no sa skrom­nim spo­me­ni­kom...
(Na­sta­vi­će se)